Poslednji valcer u Nemačkoj

Dugo pamćenje, osim što otkriva da je neko „u godinama“, ima i poneku prednost. U konkretnom slučaju, blizu 40 godina uz fudbal i oko njega širom sveta, vašem reporteru dozvoljava sumiranje „ličnih utisaka“ o najboljim igračima sveta koje je gledao i u toj galeriji veličanstvenih igrača u „top 10“ svakako mora biti mesta za Zinedina Zidana. U konkurenciji sa Peleom, Krojfom, Bekenbauerom, Platinijem, Maradonom, Ronaldom ili Ronaldinjom nije lako, a nije ni potrebno, napraviti striktni redosled… U svakom slučaju, Zidan je tu, među najvećim asovima prošlosti i današnjice i kada za koju nedelju kaže definitivno „adieu“ fudbalu posle poslednje utakmice Francuske na Mundijalu u Nemačkoj, bićemo siromašniji za jednog velikog asa koji se od velike većine svojih kolega, vrhunskih igrača, razlikovao pre svega izuzetnom skromnošću i još većom humanošću.

Kada je Francuska 1998. osvojila Svetsko prvenstvo i kada je baš Zinedin Zidan bio heroj finala sa dva gola u mreži do tada aktuelnog prvaka Brazila, Le Pen i ostali francuski ksenofobi bili su besni dok se cela Francuska radovala i dok je ceo Pariz bio na ulicama. Razlog je bio što je među 22 igrača koji su Francuskoj doneli titulu prvaka sveta bilo, ako sećanje ne vara, 13 ili 14 igrača koji nisu bili „čisti“ Francuzi… Jedan od njih, iako rođen u Francuskoj, bio je i Zinedin Zidan, čiji je otac poreklom iz Alžira. Moguće je da iz njegovog skromnog porekla potiče i njegova ljudska skromnost, osobina koja ga nije promenila ni za jotu ni kada je postao slavan i bogat.

Prvi od njegova četiri sina iz braka sa Španjolkom Veronikom zove se Enco i samo će najbolji poznavaoci fudbala znati da ime nije slučajno odabrano. Dok je kao klinac sa ocem išao na utakmice Marseja, upijao je svaki pokret Urugvajca Enca Frančeskolija, u to vreme velike zvezde ovog tima. Urugvajac je, kao i svi veliki igrači, nosio „desetku“, a bio je pojam elegancije, tehnike, prefinjenosti… Zidan je mnogo toga „skinuo“ od njega iako je visinom i, posebno, brojem cipela (45) narušio nepisano pravilo da veliki igrači imaju mala stopala. Jedan od izuzetaka bio je Nemac Ginter Necer koji je u Miljanićevo vreme takođe nosio dres Real Madrida…

VOLEJ ZA ISTORIJU: Zidan će 23. juna, tokom Mundijala, napuniti 34 godine, što znači da baš i nije za odlazak u „penziju“, ali Zidan je atipičan čovek kao što je (bio) i atipičan igrač. Jednostavno, umorio se, zasitio, počele su da ga sustižu i povrede, posle tri godine bez ijedne titule u Realu i pod stalnim pritiskom španskih medija – odlučio je da stavi tačku.

„Bilo je dosta. Nemam ni najmanji strah od povlačenja. Odlazim ponosan na karijeru koju sam imao i srećan što sam igrao u tako velikim klubovima kakvi su Juventus i Real Madrid. U poslednjih pet godina uživao sam igrajući u Realu, iako je, priznajem, bilo i nekih loših momenata, ali oni ne mogu pokvariti sve ono lepo što sam doživeo u Madridu. Došao sam sa mnogo iluzija, sa nadom da ćemo osvojiti Ligu šampiona i to se desilo… U Madridu sam stekao mnogo prijatelja i Realu zaista dugujem veliku zahvalnost za pažnju i status koji mi je dao“, rekao je Zidan na nedavnoj oproštajnoj konferenciji za novinare.

Kada je zvanično objavio da se povlači, nije bilo medija koji to nije zabeležio, a u Francuskoj i Španiji vest je bila za naslovnu stranu. Čak je i pariski „Mond“ našao za shodno da na centralnom mestu prve strane objavi karikaturu i sliku neponovljivog Zizua. U karijeri je osvojio toliko titula da mu ove propuštene sa Realom u poslednje tri godine i ne fale previše. Uostalom, u prve dve sezone osvojio je Ligu šampiona, evropski Superkup, Interkontinentalni kup, špansku ligu i Superkup Španije… Luis Figo je bio prva velika zvezda koju je predsednik Florentino Perez doveo u Real. Zapravo, bio je njegov izborni adut jer je obećao da će dovesti Figa ako bude izabran za predsednika – što je i učinio – ali prvi igrač koji je napravio istinsku razliku bio je genijalni Zizu, kako francuska štampa tepa Zidanu. Posle trijumfa sa Francuskom na Mundijalu 1998. i Evropskom prvenstvu 2000, Zidan je bio na vrhuncu moći. Igrao je u Juventusu i verovatno ni sam nije pomišljao da ode, ali ne može se baš sve predvideti u životu… Priča kaže da je na jednoj gala svečanosti u Monaku predsednik Real Madrida na salveti, kao neki političari, napisao: „Želiš li da igraš u Real Madridu?“ Francuz se nasmejao i kratko rekao „Da“. Nekoliko dana kasnije Perez se obreo u Torinu i Juventusu izneo ponudu koja se ne odbija: 79.000.000 evra, sedam više nego što je prethodne godine platio Barseloni za Figa. Godišnja plata bila mu je oko šest miliona evra. Do danas taj transfer drži rekord u istoriji fudbala. Navijači Reala reći će da je vratio svaki cent, ali ima zasluga koje se ne mogu kvantifikovati. Tokom pet godina, uz sav respekt za ostale „galaktičare“, Zidan je, govoreći o fudbalskom umeću, tehnici, eleganciji i opštem utisku, bio ono najbolje što je Real Madrid imao. I kad je igrao slabo, a bilo je i takvih dana, bio je dovoljan samo jedan potez da se vidi sva njegova klasa. Recimo, prijem lopte koja se volšebno lepila za njegove kopačke ma odakle dolazila i ma kako padala. Ili dodavanje „kao rukom“ na 40-50 metara. Ili vođenje lopte, njeno građenje dugim nogama i dugim stopalima… Ili možda poneka „pirueta“, ono okretanje oko sebe zajedno sa loptom dok protivnik ostaje zbunjen i ismejan. Ili poneki gol. Nije ih bilo mnogo, jer njegovo i nije bilo da daje golove ali, kada ih je davao, mnogi su bili za pamćenje. Genijalnost koju je izveo u Glazgovu 2002. u finalu Lige šampiona protiv Bajerna iz Leverkuzena uvek će imati mesto u svim fudbalskim antologijama. Volej koji je uhvatio posle „sveće“ koju je ka golu Nemaca poslao Roberto Karlos hvata se, valjda, samo jednom u životu, a Zidanu se, sigurno ne slučajno, to desilo baš u finalu Lige šampiona. Izračunato je da je lopta padala sa 12 metara visine, potpuno vertikalno. Zidan je bio na 25 metara od gola, a „bomba“ koja je krenula ka golu išla je brzinom od 72 kilometra na sat.

POČETAK U KANU: Iako je iz Marseja, Zidan je prve profesionalne korake napravio u Kanu. U sezoni 1988/89. odigrao je svoje dve prve utakmice, a šansu mu je, sa 16 godina, pružio Luiz Fernandez, koji smatra da je Zizu kasnije izuzetno napredovao zato što je fizički ojačao jer znanje nikada nije bilo sporno. U naredne tri sezone nagovestio je svoj talenat što ga je odvelo u Bordo, ali Zidan nije bio prioritetni cilj ovog kluba, njegov prelazak bio je deo jednog većeg transfera – ali se pokazalo da je Bordo kupio zlatnu koku. Posle četiri godine otišao je u Juventus, već kao istinska zvezda. U Torinu je ostao pet godina da bi na na kraju stigao u Real Madrid (pet godina). U dresu Francuske odigrao je 99 utakmica i dao 28 golova. Do pre nekoliko meseci verovalo se da neće više igrati za reprezentaciju ali se, posle jednog sna, predomislio. Jednostavno, izašao je pred novinare i rekao da mu se u snu „prikazalo“ da treba da se vrati u reprezentaciju. Francuski selektor je, naravno, njegovu odluku dočekao sa oduševljenjem.

Na filmskom festivalu u Kanu 24. maja premijerno će biti prikazan film „Zidan, portret XXI veka“. Škotski reditelj Daglas Gordon i njegov francuski pomoćnik Filip Pareno pripremili su dokumentarac koji traje 95 minuta. Najveći deo filma snimljen je na meču Real Madrid–Viljareal, ali ne ovome od pre deset dana (3:3), na kome je Zidan igrao poslednji put na Bernabeu i postigao poslednji gol na njemu. Film je, sa 17 kamera, snimljen 23. aprila prošle godine. Montaža je trajala devet meseci! Videćemo šta je ispalo, ali ako su kamere striktno pratile Zizua razočaranja ne može biti….

Kada se povuče, Zidan će ostati da živi u Španiji. Ostaće u fudbalu, ali ne kao trener. Hoće da radi sa decom, da im pokaže sve tajne i sve lepote fudbala. Kaže da hoće da na decu prenese sve ono što je njemu dao fudbal. Paralelno, nastaviće i sa svojim nebrojenim humanitarnim misijama. Posle Mundijala će u Alžir, domovinu svojih roditelja, da vidi u šta su uložene pare skupljene na dobrotvornoj utakmici posle jednog teškog zemljotresa…

I dok u Nemačkoj budemo gledali njegove poslednje „valcere“ na terenu, osetićemo nostalgiju, kao i uvek kad odlaze veliki umetnici svog posla, ali moderna vremena dozvoljavaju nam da kad god se zaželimo onog najlepšeg što fudbal može da pruži, posegnemo za nekim DVD-jem ili kasetom i čarolije „made in Zizu“ vratiće nas u njegov neponovljivi svet fudbala.

Au revoire, Zizou.