Poslednji glas leve obale Sene

Jedne večeri u februaru 1946. godine, tridesetosmogodišnji fenomenolog Moris Merlo-Ponti, koji je u to vreme voleo da pleše, primetio je u kafeu „Mefisto“ hotela „Pont rojal“ na levoj obali Sene tinejdžerku kose boje gavrana i očima srne. Njeno ćutanje i prividna ravnodušnost veoma su ga zaintrigirali. Oženjeni Merlo-Ponti upravo je „pao“ na Žilijet Greko koja je tada imala devetnaest godina. U to vreme bila je veoma gladna, ali previše ponosna da bi to nekome rekla. Dan nakon tog susreta kupila je februarsko izdanje egzistencijalističkog časopisa „Moderna vremena“ (Les Temps modernes).

„Provela sam život postavljajući pitanje na koje moja majka nije imala odgovor: Kako to da nije preuzimala odgovornost ni za šta, pogotovo ne za svoju decu, posebno ne za mene? Počela sam da živim onog dana kada mi je u kafeu u „Pont rojalu“ na to pitanje odgovor dao čovek koji me je nesumnjivo smatrao lepom, zanimljivom, možda poželjnom. Vrata u raj su se iznenada otvorila … Pronašla sam nekakvog oca, makar ljudsko biće sa odgovorom.“

NEGDE IZNAD DUGE

Njen otac Žerar Greko, Korzikanac koji je radio u policiji, napustio je porodicu u Monpeljeu ubrzo nakon što je 1927. Žilijet Greko rođena. Njena majka, koja se takođe zvala Žilijet, upisala se u mornaricu i otišla u Indokinu, a malu Žilijet i njenu stariju sestru Šarlot dala na čuvanje babi i dedi u Bordou. Kad je Žilijet imala sedam godina, oni su umrli i, kako kaže, odneli sa sobom njeno detinjstvo.

Majka se pojavljuje i seli decu u mali stan u pariskom kvartu Sen Žermen de Pre.

U toku rata ona je pripadnica Pokreta otpora od 1940. godine. Gestapo je 1943. hapsi u Parizu. Istog dana pokupili su Žilijet i njenu sestru.

Nekoliko meseci u zatvor u Frenu delila je ćeliju sa prostitutkama, što je za nju, kako će napisati „Gardijan“, bilo grubo buđenje. Kad je puštena, po hladnoći, u tankoj bluzi i sandalama od rafije, pešači do kuće petnaestak kilometara, prkosno pevajući iz sveg glasa zabranjenu američku pesmu Negde iznad duge.

U svojoj autobiografiji iz 1982. kaže da nikad neće oprostiti francuskom kolaborantu koji je ispitivao nju i njenu sestru. Kada ju je udario tokom ispitivanja, nije oklevala da pokuša da mu uzvrati.

Kažu da je Žan Kokto na njenoj ličnosti zasnovao karakter predvodnice bande obučene u kožnu jaknu, koju je Žilijet Greko 1949. igrala u filmu Orfej.

Ona sebe iz tog vremena opisuje kao prilično nezgodnu: „Bila sam veoma teška mlada osoba – i veoma nasilna. Tukla sam se. Kad se ispred vas nađe neka glupa osoba, ili neko ko je pomalo fašista, i kad osetite da reči više nisu dovoljne, dobijete želju da je udarite. I ja sam to radila.“

Da preživi rat u četvrti Sen Žermen de Pre, pomogla joj je Helena Duk, njena bivša učiteljica, koja je kasnije postala glumica. Bila je gladna, bilo joj je hladno i mnogo je pušila da bi zaboravila na glad. Tek nakon rata saznaće da su njena majka i sestra preživele u logoru Ravensbrik. Posle oslobođenja Pariza u avgustu 1944. odlazila je svakog dana u hotel „Lutesija“, gde su preživeli iz logora stizali autobusima. Jednog dana pronašla je sestru, koja je bila toliko mršava da je jedva hodala. Kad se majka kasnije pojavila, pitala je za stariju sestru, a za „malog idiota Žižib“ pitala nije… „Čitavo detinjstvo tražila sam njenu pažnju; nikad me nije videla. Bila je to jednostrana ljubav…“

foto: ap photo / raoul fornezza / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

RAZMAŽENA LEPOTOM

Sa sestrom Šarlot delila je hotelsku sobu sa kadom, živeći od novca što im je slala majka, koja je posle rata ponovo otišla u Indokinu. Ta soba nikada nije zaključavana, uvek bi banulo usred noći nekoliko prijatelja kojima je bio potreban tuš ili bi se jednostavno srušili u hodniku i zaspali. „Bili smo siromašni, ali nije bilo važno, jer smo napokon bili slobodni i svi smo delili ono malo što smo imali.“

Žilijet, koja je od 1938. učila balet i za sebe uz osmeh govorila da je kao mali pacov ušla u Operu Garnije, posle rata je statirala u nekoliko predstava, i recitovala poeziju svojih još nepriznatih prijatelja. Kada je ponovo otvoren avangardni kabare „Vo na krovu“ (Le Boeuf sur le Toit), na „buržujskoj“ desnoj obali Sene, književnica i novinarka An-Mari Kazalis joj je savetovala da počne da peva. I da nauči da se smeje.

Kada je jedne noći u kabareu „Le Bal Negre“ Kazalis rekla Žan Polu Sartru da će Žilijet Greko da peva, egzistencijalistički guru leve obale odsutno je pitao: „Je li? Ali šta ćeš da pevaš?“ „Ništa, gospodine, apsolutno ništa. Neću da pevam“, odgovorila je Žilijet, koju je sa Sartrom ranije upoznao Moris Merlo-Ponti.

Sartr na to reče: „Dođite kod mene sutra ujutro, dođite oko devet sati…“

Svidelo mu se kada je sutradan u devet (za nju je to bila rana zora), mlada Žilijet Greko rekla da bi pevala pesmu Večna ženstvenost (L’Eternel Feminin) Žila Laforža, simbolističkog pesnika iz 19. veka povezanog sa impresionistima.

Sartrova saputnica Simon de Bovoar, rana zagovornica feminizma, tada je pisala knjigu Drugi pol u kojoj je citirala upravo tu pesmu. Ona je smatrala da Žilijet Greko predstavlja apoteozu ženskog oslobađanja. Otvarala joj je mnoga vrata.

Jednom ju je predstavila Trumanu Kapotiju i Vilijamu Fokneru, koji je ljubazno okrenuo glavu na drugu stranu da ne gleda kako je Žilijet, gladna, na koktelu poznatog izdavača ćušnula u svoju torbu pregršt sitnih kolačića.

Kad je Žilijet rekla Sartru da bi pevala

Uvelo lišće (Feuilles mortes, koju je Žak Prever 1946. napisao za film Marsela Karnea Vrata noći, a kod nas 1952. prvi pevao Ivo Robić), Sartr je šalje kompozitoru Žozefu Kozmi, koji je živeo u sobi za sluškinje. An Mari je gura u zadnjicu da bez oklevanja krene pravo Kozmi. U toj njegovoj sobici, uz uspravni sićušni klavir, uči da peva.

Priča će se nastaviti u kafe-pozorištima koja su kasnih četrdesetih u Parizu nicala kao pečurke. Na pitanje zašto bi pesnici poput Fransoa Morijaka svoju poeziju poklonili „pukoj pevačici“, Sartr je rekao: „U njenim ustima moje reči postaju drago kamenje. Pisac često zaboravlja da reči imaju senzualnu lepotu. Nežan, topao i lagan, njen glas obnavlja njihovu vatru „. Te pesme Žilijet Greko je nazivala „mojim pasošem … za čitav život“ i da je „

razmažena lepotom“ i da je ona „tumač luksuza“.

Svoj dubok dramski glas Žilijet Greko dala je pesmama Gijoma Apolinera, Žila Laforža, Žan-Pola Sartra, Albera Kamija, Žaka Prevera, Žana Kustoa, Rejmona Kenoa, Borisa Vijana, Bertolda Brehta, Fransoaz Sagan… „Njujork tajmsu“ će reći da je za nju svaka pesma drama u kojoj za 2,5 minuta treba ispričati priču o ljubavi, patnji, smrti, pa i o revoluciji. Svojim pečatom overila je na stotine pesama: šansonu o ljubavi Pod nebom Pariza (Sous Le Ciel de Paris), erotsku Deshabillez–moi (Svuci me, zbog koje je 1967. izbio skandal), pesimističku Aznavurovu Je Hais les Dimanches (Mrzim nedelje), kultnu La Javanaise (Žena sa Jave, 1963) Serža Gensbura, ili himnu Žaka Brela

Amsterdam, o mornarima koji pevaju dok se ne probuši harmonika, piju u zdravlje kurvi iz Amsterdama, Hamburga i svih žena, a kad se napiju, pišaju podižući nos ka zvezdama kao kad se plače zbog izneverene ljubavi…

Te drame je dočaravao samo njen dubok glas i na crnoj pozadini suptilna pantomima ruku koje su lebdele oko lica, koje nije volela – operisala je nos.

Pesnik Rejmon Keno, koji je za nju, kad je počinjala, napisao pesmu o prolaznosti Si tu t’imagines (Ako zamislite), nazvaće je „grčkom crnom ružom iz dvorišta škole uplakane dece“.

foto: ap photo / cardenas / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

LICE OKUPANO MESEČINOM

Anjes Poare u knjizi o levoj obali, umetnosti, osećanjima i preporodu Pariza 1940-50 (Left Bank: Art, Passion, and the Rebirth of Paris, 1940-50) zapaža da je stil Žilijet Greko rodila posleratna beda. Muški prijatelji, glumci i studenti umetnosti dali su joj odeću koja je bila prevelika, ali je čuvala od hladnoće. Na ulicama i u bistroima okretali su se za “

crnom muzom Sen Žermen de Pre„.

„Crna daje prostor mašti“, govorila je Žilijet Greko sa onim crnim džemperom, dugom crnom kosom i sa očima naglašenim šminkom „a la Kleopatra“, koje upućuju na njeno grčko poreklo. To je činilo kontrast sa njenim licem za koje je Pikaso govorio da je „okupano mesečinom“. Svetlana Slapšak, fenomenološki analizirajući taj lik uokviren crnim, bojom žalosti, piše nedavno u tekstu na Peščaniku da je sve na Žilijet Greko značilo „izazov – buržujskoj kulturi, neurotičnom posleratnom traženju sreće u materijalnom dobru, nasilnom zaboravu i potisnutoj odgovornosti za ratne strahote“. Ta „ženska figura svedena na univerzalni ljudski pogled nedavne patnje, dijametralno je suprotna slikama koje je istovremeno nudila potrošačka, posebno američka kultura – zdrave, raspoložene, ne naročito verbalne i pogotovo ne misleće žene“.

LEVA OBALA

U prvoj polovini 20. veka Sen Žermen de Pre, taj mali prostor na levoj obali blizu Latinskog kvarta je, kako će tačno uočiti Svetlana Slapšak, označio intelektualno buđenje posleratne Francuske i Evrope. Anjes Poare opisuje kako su tada tamo svi, od Sartra do De Gola, razrađivali treći put između dvojakih varvarstava hladnog rata američkog konzumerizma i staljinističkog totalitarizma. Ona smatra da je taj idealizam rezultirao Evropskom unijom, koju je zamislio vizionarski državni službenik Žan Mone u Parizu krajem četrdesetih godina prošlog veka.

Sartr je bio veoma umešan u parisku politiku levice čiji je uporište bilo u kvartu Sen Žermen de Pre, u kome su 1954. godine 19,2 procenta stanovništva činili radnici, a zbog niske rente i blizine univerziteta, četvrt je bila popularna i među studentima iz francuskih kolonija u Africi.

Sartr je posle rata bio sledbenik (mada nije bio član) francuske Komunističke partije, sa kojom je nakon sovjetske invazije na Mađarsku raskinuo i postao poštovalac Fidela Kastra, zatim Mao Cetunga, a 1968. stojeći na bačvi obraćao se radnicima koji štrajkuju u fabrici Reno u Bijonkuru.

I Žilijet Greko je bila čvrsto na levici. Vodila je kampanju protiv ratova u Alžiru i Vijetnamu. Osporavana je njena odluka da nastupi u Čileu 1981. godine u vreme diktature Augusta Pinočea. U Santjagu je pevala pesme koje je čileanski režim zabranio, pa su je vojnici pravo sa koncerta odveli na aerodrom i proterali iz Čilea. Sećajući se aplauza publike ostavljene od svih, govorila je kasnije da je to bio najveći trijumf u njenoj karijeri.

Povređena iskustvom sa Gestapoom, Žilijet Greko je dugo oklevala da peva u zemlji odgovornoj za logor Ravensbrik. Konačno je 1959. godine sa suzama u očima pevala i u Nemačkoj. Posle se vraćala u Hamburg i Berlin, unoseći u sopstveni repertoar pesme svoje prijateljice Marlene Ditrih. Godine 2005. izdala je i album nemačkom jeziku Abendlied (Večernja pesma).

AMERIKANAC U PARIZU

Britanska književnica Sara Bejkvel zapaža da je egzistencijalistička kultura krajem četrdesetih godina delovala vrlo pariski svim spoljnim posmatračima, ali da je njena pokretačka sila bila i ljubav prema svemu što dolazi iz Amerike, ili bar fascinacija svim tim. Nekonformistički Sen Žermen de Pre je posle rata postao i popularno odredište američkih vojnika i mornara i umetnika. U kafeima i u podrumima kvarta Sen Žermen de Pre egzistencijalizam je koegzistirao sa šansonom i džezom. Čarli Parker, Dizi Gilespi i Đango Rajnhart, Majls Dejvis bili su zvezde. U francuskim bioskopima posle rata ljudi su naprosto gutali američke kriminalističke filmove.

Na filmu je Žilijet Greko igrala u dobrom društvu: uz Avu Gardner u adaptaciji Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa, ili u filmu Ričarda Flajšera Razbijeno ogledalo uz Orsona Velsa, za koga će za „Gardijan“ 2014. reći da je bio „genije i nežan div“: „Bili smo poput dece… Voleli smo da jedemo, pijemo i budemo veseli. Trebalo je da nas sve vidite posle večere, kako noću urlamo od smeha u pustim ulicama Sen Tropea. Bili smo veoma nestašni.“

Potpuno drugačiju emociju nosi njena depresivna pesma u filmu Dobar dan tugo (Bonjour tristesse, 1958) Ota Premingera, po romanu Fransoaz Sagan, poznate po upečatljivom opisivanju bogatih i razočaranih buržoaskih likova. Taj film nisu prihvatili ni kritičari ni publika, a razumeo ga je proročki jedino Žan Lik Godar. Na osnovu lika iz tog filma Ota Premingera koncipirao je ulogu za Džin Siberg u ranom filmu prevratničkog francuskog novog talasa Do poslednjeg daha (1960).

Ranih pedesetih holivudski producent Dejvid Selznik slao je privatni avion po Žilijet Greko i nudio joj sedmogodišnji ugovor u Holivudu. „Učtivo sam odbila, trudeći se da se ne smejem“, pričala je. „Osećala sam se previše neprimereno. Holivud nikako nije bio za mene.“ Neki kažu da im je tada u jednom restoranu svašta rekla o rasizmu.

GORKA LJUBAV MAJLSA DEJVISA

Ne mogavši da priušti kartu za džez festival, Žilijet Greko se jedne majske večeri 1949. ušunjala na bek stejdž u dvorani Sal Plejel da sluša džez trubača Majlsa Dejvisa. Uporedila ga je sa egipatskim bogom: „Bila je tako neobična harmonija između čoveka, instrumenta i zvuka…“ Majls Davis je tada imao 23, a ona 22 godine. Ona je bila bela, on crn, ona nije znala engleski, on nije znao francuski. „Nemam pojma kako smo se snašli“, nasmejala se, „čudo ljubavi.“

Majls je već bio oženjen i postao otac u 17. godini, ali to tada u Parizu nije bilo važno. „Zašto se ne oženiš njom?“, pitao ga je Sartr. „Jer je previše volim da bih je učinio nesrećnom“, odgovorio je Majls Dejvis. „U Americi bi je videli kao crnačku kurvu. To bi uništilo njenu karijeru.“

Kasnije, biće to 1957. u Njujorku, suočila se sa tim o čemu je Dejvis govorio. Pozvala ga je na večeru hotel „Valdorf Astorija“ u kome je imala lep apartman.

Šef sale se ponašao neopisivo. „Posle dva sata, hrana nam je više-manje bačena u lice. Obrok je bio dug i bolan i on je otišao.“ Uzela je konobara za ruku, pravila se kao da će je poljubiti – i pljunula mu u dlan. U četiri sata ujutro nazvao ju je Dejvis i kroz suze rekao: „Ne želim više da te vidim ovde, u zemlji u kojoj je ovakva veza nemoguća.“ Shvatila je. Poniženje je bilo duboko. „U Americi mi je njegova boja postala očigledna, dok u Parizu nisam ni primetila da je crnac“, kasnije se ispovedala. Ostali su u ljubavi do kraja njegovog života, mada on nije bio jedini čovek koga je volela.

OD KAMIJA DO BRANDA

Govorilo se da voli Albera Kamija. Žan-Pjer Vimij, vozač trkačkih automobila, prva Žilijetina luda ljubav, umro je na stazi u Palermu u Argentini 1949. Holivudski producent Deril Zanuk je pokušavao da je zavede. Marlon Brando u beloj majici, koji ju je na motociklu vozio kući posle tačke u kabareu Rose Rouge, samo joj se činio zgodnim i ništa više. Bilo je tu na desetine slomljenih srca, dva samoubistva i nekoliko neuspešnih pokušaja. Štampa ju je kamenovala zbog toga. „Nije me briga šta kažu“, napisala je u svojoj autobiografiji. „Ne verujem da mogu da podstaknem takvu strast.“ Sama nije bila neranjiva: Fransoaz Sagan je jednom našla Žilijet u stanu posle pokušaja samoubistva pilulama za spavanje.

Tri puta je bila u braku. Prvi put sa Filipom Lemerom, zgodnim glumcem, ocem njene jedine ćerke Lorens-Mari, rođene marta 1954. Drugi put s Mišelom Pikolijem, koji ju je osvojio tokom jedne večere zasmejavajući je celo veče. Nekoliko nedelja kasnije su se venčali. „A onda smo, posle izvesnog vremena, oboje prestali da se smejemo.“ S kompozitorom i pijanistom Žeromom Žoanesom ostala je zajedno do njegove smrti 2018. godine.

OPROŠTAJNA TURNEJA

U martu 2015. godine Žilijet Greko je u 87. godini u Olimpiji u Parizu otpočela svetsku oproštajnu turneju strepeći da li će se razumeti s mlađom generacijom. Strepnja je bila bez osnova. Ikona egzistencijalizma je preskočila generacijske granice još u vreme Francuskog maja 1968, kao i u periodu tzv. britanskih Swinging sixties (vreme ye-ye, Bitlsa, Rolingstonsa itd).

Pol Makartni je u jednom intervjuu 2007. ispričao kako je popularna pesma Bitlsa iz 1965. Mišel inspirisana šarmom Žilijet Greko. Džon Lenon je napisao da je uvek sanjao ženu koja bi bila lepa, inteligentna, tamnokosa, slobodoumna umetnica a la Juliette Greco. Muza egzistencijalista je pomalo i metafora neostvarenih želja bebi bumersa.

U martu 2016. godine u Lionu prekinuta je njena svetska turneja. Žilijet Greko je doživela moždani udar. Završena je njena umetnička misija duga sedam decenija (1946–2016).

Teško joj je palo što više ne može da peva. „Moj razlog za život je pevanje! Pevanje je sve, tu su telo, instinkt, glava „, rekla je za francuski magazin „Telerama“. Žilijet Greko je 23. septembra 2020. umrla u 94. godini. Kažu da je 1999. jedna ruža nazvana po njoj.