Dvadeset i jednu godinu nakon prvog opisa ove bolesti i devetnaest godina posle otkrića virusa HIV-a, epidemija side nastavlja da se širi svetom. Više od 22.000.000 ljudi je već umrlo od nje! Gotovo 40.000.000 je sada zaraženo ovim virusom, a trećina njih je u uzrastu od 15 do 24 godine. Devedeset pet odsto ljudi zaraženih HIV-om živi u zemljama u razvoju, a 75 odsto u srednjoj i južnoj Africi. Približno 5,3 miliona ljudi zaraženo je u 2000. godini, od njih 3,8 miliona živi u Africi. Kada ne bi bilo HIV-a, prosečni životni vek u Africi bio bi 62 godine a ne 47, koliki je sada.
BOLEST I LEKOVI: Epidemija nastavlja da se širi van svake kontrole dok u svetu vlada pogrešno mišljenje da su bogatije zemlje pronašle način za njeno suzbijanje. Smatra se da oko 5,6 miliona ljudi zaraženih sidom živi u južnoj i jugoistočnoj Aziji. Prema podacima organizacije UNAIDS, više od milion zaraženih živi u Kini, a zbog brzine kojom se epidemija širi, očekuje se da bi broj bolesnih u 2005. godini prevazišao pet miliona. Ruska Federacija biće takođe ugrožena „invazijom“ ove opake bolesti ako se održi trend po kome se broj zaraženih udvostručuje svake godine. U mnogim krajevima statistički podaci su nepotpuni ili nedovoljno obrađeni. Ukoliko se ne preduzmu radikalne mere, opšta epidemija mogla bi da odnese više od sto miliona života do 2010. godine.
„Bolesni žive na jugu, a lekovi se nalaze na severu.“ Ova fraza obišla je svet. Tačan je podatak da, iako nešto više od četiri odsto obolelih od side na ovoj planeti živi u najrazvijenim zemljama, te iste zemlje troše 92 odsto ukupnih sredstava namenjenih za prevenciju i lečenje ove bolesti. U proteklih 20 godina, jaz između severa i juga nastavlja da se širi. Međutim, ovi podaci su istovremeno i varljivi, i pružaju lažnu sigurnost stanovništvu bogatih zemalja. U borbi protiv side nema takvog karantina koji bi mogao da pruži zagarantovanu zaštitu. Zaraza se i dalje nekontrolisano širi i u najrazvijenijim zemljama, i može se očekivati povećanje broja bolesnih u veoma bliskoj budućnosti zbog ograničenih metoda lečenja i slabe prevencije.
Dakle, treba li odustati? Nipošto. Svi znamo da ne postoji magična formula kojom bi se sida suzbila. Međutim, to ne znači da je čovečanstvu suđeno da od nje boluje. Izgubili smo mnoge bitke protiv side zbog nemara, nedostatka uviđavnosti, prevencije i dugoročne političke volje. Ali, nismo izgubili rat.
RAT SE MORA DOBITI: Ovo je svakako pitanje rata: mi moramo objaviti rat sidi. Ako postoji zlo koje preti svetskoj civilizaciji, onda je to sida. Ova je bolest, zapravo, postala glavno pitanje međunarodne bezbednosti. Štaviše, ona preti razvoju nacija i samoj ideji napretka. Mi možemo dobiti ovaj rat ukoliko obezbedimo sva za to neophodna sredstva.
Neophodno je najpre konstatovati da su metodi prevencije, edukacije i informisanja najbitniji u zaustavljanju ovog zla. Ne moramo se podsećati na to da se slika širenja virusa HIV-a globalno nije promenila. Dok je 16 zemalja južne i jugoistočne Afrike objavilo da je zaraženost među odraslima veća od 10 odsto, u ostalih 119 zemalja na ovoj planeti ona je manja od 1 odsto! Ovako šaroliki podaci daju nam nadu da se epidemija može zaustaviti u oblastima s velikom površinom, pod uslovom da se masovno sprovedu mere edukacije, informisanja i prevencije. U Brazilu, na Tajlandu, pa čak i u Ugandi i Kambodži, broj zaraženih opada.
Međutim, ova strategija nije zadovoljavajuća. Kao što je izvršni direktor UNAIDS-a Peter Piot naglasio, prevencija sama po sebi, bez lekova više nije prihvatljiva. Svetska fondacija za istraživanje i prevenciju side i UNESCO sarađuju u ovoj oblasti više od deset godina. Njihovi nalazi nam govore da trud i investicije, bilo javne ili privatne, moraju da daju prednost trima stvarima: pristupu lečenju koje sprečava širenje retrovirusa, razvitku preventivne vakcine i stvaranju institucija neophodnih za prevenciju, lečenje i istraživanje u onim zemljama koje su najteže pogođene.
Pristup antiretrovirusnim lekovima nalazi se na prvom mestu. Nalazi iz razvijenih zemalja u proteklih šest godina ukazuju na to da se broj umrlih pacijenata zaraženih HIV-om znatno smanjio zahvaljujući konstantnoj trostrukoj antiretrovirusnoj terapiji. Prema tome, ova se terapija pokazala etički ispravnom, a UNESCO je tražio da se omogući da lekove dobiju svi pacijenti na jugu kojima su oni neophodni. UNESCO je ovaj zahtev objavio 1999. godine u svom izveštaju pod nazivom Sutrašnjica sveta: Stvaranje naše budućnosti. Suđenje održano u Pretoriji skrenulo je pažnju na bitku protiv onih koji se zalažu za prava pacijenata i daju prednost pravu na zdravstvo. Svetska fondacija koju su osnovali G8 i UN teži upravo tome da prednost dobije doturanje ovih lekova pacijentima na jugu. Trebalo bi da smo zadovoljni što je počela da se afirmiše ideja vanrednog stanja na državnom nivou, pod pretpostavkom da generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije lično traži da se osnuju laboratorije s diferencijalnom cenom, i da velike laboratorije počnu da prihvataju princip generičnih lekova za najsiromašnije zemlje.
Međutim, problem će se samo delimično rešiti sniženjem cene. Ova trostruka terapija takođe zavisi od velikih logističkih ulaganja i naknadnih ispitivanja lekova, što zahteva velike izdatke. Pored toga, za razliku od lekova za druge hronične bolesti, na primer tuberkulozu, delovanje ovih lekova je neizvesno. Bilo kakvo prekidanje uzimanja lekova prouzrokuje širenje virusa u plazmi. Između ostalog, ova antiretrovirusna terapija ima i svoje nedostatke, kao što su ozbiljne posledice i razvoj mutantnog virusa koji je otporan na lekove. Osim toga, teško je na dugi rok pridržavati se lekova.
PRIORITETI: Da bi se pristup antiretrovirusnim lekovima obezbedio širom sveta, neophodno je sprovesti klinička ispitivanja radi smanjenja njihovih cena. Takođe, trebalo bi umanjiti toksički sastav lekova i time omogućiti dugotrajno ublažavanje virusne infekcije. U ovom slučaju postoji nekoliko mogućnosti istraživanja. Posebno se preporučuje specifična antiretrovirusna imunoterapija, umereno korišćenje antioksidanata i imunostimulanata i lečenje zaraznih kofaktora.
Uvođenje uspešnih metoda lečenja u zemljama koje su najteže pogođene sidom, imalo bi tri korisna rezultata: smanjili bi se dužina boravka u bolnicama i smrtnost kao posledica infekcija nekog drugog porekla; smanjilo bi se širenje virusa, posto su bolesnici na lečenju manje zarazni; porastao bi uspeh u prevenciji obaveštavanjem, i potakla bi se masovna kontrola. Treba se podsetiti da čak i u današnje vreme 95 odsto obolelih od side toga nije svesno, dok mnogi to i ne žele da saznaju. Ovim neznanjem oboleli ne pružaju sebi mogućnost lečenja.
Razvoj preventivne vakcine bio bi drugi po prioritetu. Da li treba podsećati da su troškovi vakcinisanja niži od troškova lečenja? Iako se smatra da je vakcina jedini put zaustavljanja epidemije side, ispostavilo se da je rad na njenoj proizvodnji dosta težak, prvenstveno zato što se virus prenosi polnim putem, teško ga je ispitivati, i sposoban je da se menja. Pored toga, mogući putevi njegovog širenja pomoću proteina ili mikoplazmičkih membrana igraju veoma važnu ulogu u širenju polnim putem. Ako je to slučaj, svaka vakcina, da bi bila uspešna, trebalo bi da uz virusne proteine sadrži i mikoplazmične proteine: to podrazumeva složeno epidemiološko ispitivanje radi utvrđivanja mikoplazmi koje su deo virusa, a koje mogu biti različite. Zahvaljujući sredstvima italijanske vlade, nedavno je sprovedeno vakcinisanje dece čije su majke zaražene HIV-om.
Po prioritetu treći zadatak je stvaranje struktura koje su neophodne u procesima prevencije, lečenja i istraživačkih programa u zemljama koje su najteže pogođene, tj. jug i istok u njihovom najvećem delu. Dok, u stvari, laboratorije bogatih zemalja imaju važnu ulogu u najnovijem istraživanju koje smo pomenuli u ovom tekstu, činjenica je da se najvažnije stvari moraju izvesti na samom izvoru epidemije, u zemljama koje su pogođene bolešću: klinička ispitivanja, eksperimentisanje sa ekstraktima biljaka koje imaju sposobnost da ne oksidišu, ili imaju svojstvo da jačaju imunitet, laboratorijski pregledi, otkrivanje kofaktora…
Politička volja državnih vlada takođe čini važan preduslov za stvaranje pomenutih struktura; međunarodna podrška je takođe bitna. Tako je osnovana Svetska fondacija za ispitivanje i prevenciju side, pod zaštitom UNESCO-a, a uz podršku vlade Obale Slonovače, osnovan je Abidžanski integralni centar za bioklinička istraživanja (CIRBA), koji kombinuje preventivu putem edukacije, lečenja bolesnih i rada u laboratoriji. Mi predlažemo da svaka zainteresovana zemlja osnuje ili pomogne razvoj takvog jednog referentnog centra koji bi mogao da se proširi na mobilne jedinice u ruralnim krajevima. Jedino objedinjavanjem prevencije, istraživanja i lečenja na jednom mestu možemo očekivati da ćemo dobiti rat protiv side.
