Svuda je bilo redno, a najredovnije u ćošku šatre, gde su sa šipki visili slanina i kobasice, crne šubare su složno poskakivale i sve iznova počinjale, "Neće zora da svanjava"...
Belo Blato je gore, do Zrenjanina, na obodu Carske bare. Pravo vojvođansko selo, po popisu iz 2011, u njemu je 12 nacionalnosti. Najbrojniji su Slovaci i Mađari, a stigli su i Srbi. Sve su preživeli, ali ne i tranziciju, tako da se stanovništvo prepolovilo. Pre nekoliko godina su se odlučili da organizuju Festival kobasice ne bi li i tako sačuvali svoju oazu. Reporter krenuo vidi kako je u svu tu ravnicu.
(levi klik miša na sliku, pa »view image« za uvećanu)VREDNO SE RADILO: Takmičari u akciji
STIGLI SRBI
Dakle, nešto pre Zrenjanina, levo skretanje i pravo u Belo Blato. Dve crkve, katolička i evangelistička, ulica puna tezgi i naroda, otvorena sivo-maslinasta šatra pred kojom mala bina, sa mikrofonom direktor škole, u ulozi voditelja. Ima da kaže da škola ima ime „Bratstvo i jedinstvo“, i da se nalazi u ulici „Maršala Tita“. Tako je bilo, veli, i tako će biti. Dodaje da je u selu 20-ak naroda, sedam aktivnih jezika, Slovaci, Mađari i Bugari većina, Bugari imaju autentičan jezik i katoličke su vere, ali, svima je zajednički beloblatski jezik, neka vrsta slenga, zajedničkog jezika. Za festival se prijavilo 46 ekipa, impozantno, rekord… Sve je u funkciji održivosti sela…
Voditelj se dohvati mikrofona, uskoro otvaranje, pobednici su svi, videće u kom pravcu će se sve kretati. Reporter stiže ubeleži gajdaša Tomu, koji ima specijalnu pesmu, „Kobasica danas svakom prija/ i banatska dudova rakija“… Pristigoše funkcioneri, jedan glavat, sa Bata Kanda bradicu, drugi bradat i visočiji. Prvo se javi organizator Ištvan, koji zahvali svima takmičarima i svima, predsednik Mesne zajednice Markuš sve pozdravi u ime Mesne zajednice i u lično ime, i reče da je današnji dan lep, pa dade reč gradonačelniku Zrenjanina da svečano otvori manifestaciju. Gospodin sa Bata Kanda bradicom, obmotan debelim šalom, ispod koga je provirivao drveni krstić, imade kaže: Gospodine predsedniče, uvaženi gosti, svaki put je sve bolje i bolje, sve više i više, verujem da će i narednih godina biti sve bolje i bolje, otvaram šestu po redu manifestaciju…
Voditelj objavi da je to priča koju pokušavaju da ispričaju, reporter se priključi kameri koja je snimala direktora Turističke organizacije Zrenjanin. Ovaj izjavi: Dobar dan svima, nalazimo se u Belom Blatu, koliko ovo znači vidite i sami, Belo Blato je specifično, znate i sami, ova manifestacija je primer da je lepo živeti na selu…
Novinar uđe pod takmičarsku šatru, vazdan stolova, na svakom posluženje, kobasice, kulen, slanina, sir, slobodno za poslužiti se. Kroz sve, dižući palac u znak odobravanja, krenu gradonačelnik sa Bata Kanda bradicom, u levom ćošku, gde su kobasice i slanina bili okačeni o šipke šatre, momci u crnim šubarama su ginuli na Maruška, Maruška…
Reporter se vrati do voditelja koji bio na pauzi, koji objasni da imaju dve crkve, da selo osnovale vojvođanske Švabe 1866, selo multikulturno, velika tolerancija, Srbi došli tek 1975, nikad nije bilo nacionalnih tenzija, problem je odlazak ljudi u inostranstvo. Nema obradive zemlje, ljudi se bavili trskarstvom, ribolovom, molerskim zanatom… Ribarsko gazdinstvo Ečka imalo 600 zaposlenih, posle privatizacije ni 60, u poslednjih deset godina broj stanovnika se prepolovio, pao sa 1800 na samo 900, nema posla, i sto dinara velike pare. U osnovnoj školi nastava na četiri jezika, slovački, mađarski, bugarski i srpski, specifičan život, pokušavaju da zaustave vreme i da se održe u njemu.
Se vidi šta ima u šatru, u levom ćošku ne odujima, crne šubare se pogrlile, samo lomi, „Pojačaj, pojačaj, i žene i piće/ niko nije mislio, jednom ostariće“… Ekipama podeljeno meso i prirodna creva, prionulo se na pos’o, seku, melju, mese i prave dolmu. Tomaž Stefan, u paru sa ortakom, obojica beli šeširići, seku i melju, ne znaju ko ima većinu u selu, svi su jedan narod, najvažnije je druženje. Veljko Janjić iz Stajićeva, isto prezime k’o gradonačelnik, samo što on nema NJ, pa nisu u srodstvu, ima da kaže da učestvuju svake godine, uvek prvi ili drugi, znaju da će pobediti najbolji, a to su oni, svako ima svoj recept, zavisi od paprike i začina, na koju rešetku se melje meso…
Opet napolje, na betonu pred šatrom, žongler sa fudbalskom loptom, zastaje, on je Slavko Anđel Slive, amaterski žongler, ovo mu je 2879. nastup, proš’o staru Jugoslaviju, Balkan… Na drugoj strani Dom kulture, u velikoj sali svi na soku i pivu, po sredini, ko u češkim filmovima, umetnik za organom, na repertoaru slovačke, mađarske, srpske pesme. Samo što nije stig’o svinjokoljski gulaš.
PROFILISANO
Pravo ulica „Maršala Tita“, tezge sa obe strane, naroda k’o u Guči, ne mo’š proći. Sir, paprika, kobasice, pa opet sir, paprika, kobasice, slanina, rakija od kruške, pa mastika, loza, rakija od jabuke. Ima i liciderska srca, doboš torta, suveniri „sa dušom“… Sa crkvi zvona, izbilo podne, reporter nastavi između tezgi, roštilj, pikant lovačke kobasice, mangulica kobasice, „bez nitrita i ostalih srnj“, mast od mangulice, prava šunka… slanina dlan debela, „Prva linija odbrane od gripa i Amerikanaca“, umesto pečata plavom olovkom nacrtana četiri ocila…
Ko nije kupio, ima oštrači za noževe, štrudla sa makom, med u teglicama od kornišona, veliko veštačko cveće, varjače, drvene daske, drveni čančići, šljivovica, rakija od dunje, kleka, komovica, ima i vina, italijanski rizlong, roze, frankovka, čvarci, svilene bombone, čizkejk, bakini kolači, rakija u originalnoj staklenoj ambalaži, oli ćeš u ženskoj cipelici sa štiklu, kontrabasu ili Ajfelovoj kuli. Svuda „Ukus panonske nizije“, metar slanine, metar svinjskih rebara, pa sve od višnje, šoder čvarci, satovi sa slike na kojima mace i kuce, slatka i ekstra slatka paprika, tucani čili, oslikani jastučići, papuče, podmetači za stolice, daljinski za televizore, domaće crno vino, domaće belo vino, još tucane paprike, šargarepa u džaku 150 dinara, beli luk, svaki čenj k’o palac, 150 dinara, čiji je beli luk, njegov, iz Debeljače…
Dalje, niz ulicu, već vašarski deo, privesci, brojanice, farmerke 500 dinara, šest čaša za 300 dinara, još krstića i brojanica, velike zastave Srbije, Crvene zvezde i Partizana, preko puta crkvi ispred kamiona vojna oprema, sve k’o novo, čizme, prsluci, pantalone, potkape, rukavice, sve k’o novo i maskirno, do crkvi i tezge sa plastični autići, beli i žuti medvedići, lutke, brojanice, taj „Koko Šanel“…
Ispred šatre odvrnut Džoni Štulić, „A šta da radim“, voditelj obaveštava da imaju mobilne toalete, umoljava muške da ne idu po žbunju i iza drveća. Pod takmičarskom šatrom sve na svom mestu, iz ćoška gde sa šipki vise slanina i kobasice, muzika utihnula, samo čuješ Uuu… Većina ekipa završila pos’o, prešli na aranžiranje, na ovalu jedna pržena i jedna živa kobasica, ispod sir, o’zgo isečeni kiseli krastavci, venac čeri paradajza, na drugom pladnju, nije moglo stane na jedan, isečen kivi, oljuštena pomorandža na kriške. Sve se opustilo, muzika ide od posade do posade, „Pogledaj me mala moja, mala moja, mala moja“… društvo u ćošku prešlo na svoje aranžiranje, u jednoj talandari kobasice, u drugoj krompir, pa kad šubare poskoče, „Neće zora da svanjava, dok se dragi ne naspava“…
Takmičari uzeše pladnjeve nose na ocenjivanje, pečena i živa kobasica, okolo crvene i žute paprike, samo zavisi s koje strane je crvena, sa koje žuta paprika. Voditelj objavi da je proglašenje pobednika u 15 sati, pre toga umetnički program kod Bele šatre, i da se svi upute tamo. Pa onda uze pre’stavi gajdaša Tomu, kome nije prvi put da nastupa, ima 1105 nastupa, i to na ozbiljnim manifestacijama, upravo dolazi sa Kopaonika, pročita specijalnu pesmu koju gajdaš Toma specijalno napis’o: U mog strica osam kobasica, sedam prži, osmu strina drži! Na binu se pope Toma, upravo stig’o sa Kopaonika, predstavlj’o Banat, Vojvodinu i Srbiju, evo ga u Belom Blatu. Pa se, sve sa gajde, reče gajdaš Toma: Duni vetre sa Banatske strane, lane moje, sa Banatske strane…
Od bele šatre, gde poče umetnički program pod ime „Banatska bajka“, javi se voditeljka, direktor TO Zrenjanin dade svima veliki pozdrav, direktor Kulturnog centra Zrenjanin reče da će pokazati ono što su radili dve godine, sve je jasno profilisano i definisano, program je interesantan, pravac je jasan… Prvi bi mladi glumac, koji imade veli: Kaže meni moj deda, ko uspe da sačuva kolbasu do juna, taj je pravi domaćin… Pošto je program bio profilisan i definisan, reporter izazove pesnika Bogdana Kukolja, umetničkog imena Bogdija, da nastupi pre nastupa. Sklonimo se iza Bele šatre, pa pesnik reče da ima socijalnu, ima ljubavnu i ima šaljivu poeziju, sve vrlo lepe pesme. Za pesmu koju će reći dobio drugu nagradu u Sloveniji, od Srba u dijaspori, drugo mesto podelio sa Borom Đorđevićem. Pesma o virtuelnoj ljubavi: Ja iz Niša/ Mara iz Drniša/ fejsbučili ceo dan do podne/ zapustili vinograde rodne… Jednog dana meni Mara piše/ fejbučiti ja ne mogu više/ od fejsbuka spopala me muka/ meni treba prava muška ruka…
Pod šatrom je sve i dalje bilo redno, ekipa iz ćoška je još bila na „Pojačaj, pojačaj, i vino i žene“… ni u šatri, ni van nje, niko nije zaostajao. Novinar, sa pristiglim Gutom, Novi optimizam, ode do obližnje „Sibile“, u Carskoj bari, na mnogo dobru „Carsku riblju čorbu“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Nakon smrtonosne nesreće svi mediji se upuštaju u statičke probleme železničke stanice u Novom Sadu, mada se retko upotrebljava ili objašnjava pojam „statika“. A upravo statičari treba da pronađu razlog urušavanja nadstrešnice
„Misionarska poza“ je poznata širom sveta, ali priča o tome kako je nastala nema mnogo veze s misionarima, već je splet kulturnih nesporazuma i istorijskih mitova
Očekuje se da će do kraja godine UNESKO prihvatiti nominaciju Srbije kovačičkog naivnog slikarstva za Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa sveta. Osim ovog, drugi povod za tekst koji sledi je sto godina od rođenja Zuzane Halupove
“Nije cilj da se ljudi osećaju kao u muzeju kada gledaju istorijsku dramu. Važno nam je da mogu da osete odnos sa problemima svog vremena, da se poistovete sa situacijama i junacima”
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!