Pogled iz 2002: Preslikana prošlost

“SIVA ZONA”

Učesnici beogradskih demonstracija iz 1996/1997. izazvali su divljenje svojom odlučnošću i istrajnošću. Pa ipak, njihov broj je bio daleko od takozvane “kritične mase” o kojoj se tih dana mnogo govorilo i koja se priželjkivala kako bi autokratski režim bio uklonjen. Bilo je poznato da su neki drugi slični režimi pali kad se ta “kritična masa” okupila: takav je bio slučaj sa praškom “plišanom revolucijom”, kad je masa u kojoj je, kako se tvrdilo, bilo milion ljudi, uvela Čehoslovačku u eru demokratije; ili sa preokretom u Istočnoj Nemačkoj, kad se na berlinskom Aleksanderplacu okupilo pola miliona ljudi i prisililo totalitarnu vlast da ustukne.

foto: imre szabo

U beogradskim demonstracijama najveća masa okupljena je na dan Miloševićevog kontramitinga i dostigla je, prema nekim procenama, broj od 200.000 do 250.000 ljudi. Brojnost učesnika u demonstracijama postajala je najveća u toku “šetnji”, kad je masa u svom hodu upijala u sebe mnoštvo prolaznika sa trotoara i izvestan broj stanovnika zgrada među kojima se kretala – pa ipak, demonstranti su osećali da se nalaze u manjini u odnosu na onu drugu, ćutljivu gomilu, koja ih je posmatrala sa trotoara, iz kafana, kroz prozore okolnih kuća. Ljudi iz povorke pokušavali su da uspostave kontakt sa tom masom ravnodušnih ili skrivenih posmatrača. Pozivali su ih da se pridruže, ponekad prijateljski, ponekad jetko i sarkastično. Obraćali su se toj “sivoj zoni” znajući da njoj pripada odlučujuća uloga. Naročito oštre reakcije izazivali su ljudi iz kafana budući da je mesto gde su se nalazili isticalo njihovu ravnodušnost i distanciranost od događaja koji se njih očigledno nisu doticali. U pamćenje mi se urezao karakterističan slučaj čiji sam svedok bio jednog od prvih dana posle krađe izbora: demonstrant pored kojega sam se našao u protestnoj šetnji dovikivao je – nastojeći da nadjača buku pištaljki – jednom mladiću udobno smeštenom na fotelji u ograđenom prostoru ispred jednog kafića: “I tebe se ovo tiče, i tebe!”

I upravo tim rečima pogađao je suštinu. Možda je mladić iz kafića bio Miloševićev ili Šešeljev sledbenik; u tom slučaju znao je da ga se demonstracije i te kako tiču. Ali ukoliko je bio jedan iz velike mase neopredeljenih i ravnodušnih, ili pak onih plašljivih, njegov je problem bio u tome što nije bio svestan da nikako ne može ostati po strani od događaja, te da je njegov posmatrački i neutralan položaj samo prividan. Kad istorija dobije tako tragičan obrt kakav je kod nas dobila početkom devedesetih, niko se pred njenim nemilosrdnim hodom ne može ukloniti. Ona je tada neumoljivija od elementarnih nepogoda budući da u poplavama, požarima ili zemljotresima veliki broj ljudi može da nađe nekakav spas, ali kad je reč o ratu, bedi, inflaciji, utočište od takvih katastrofa nikad ne nalazi običan čovek, to jest, onaj iz mase slabih i siromašnih; po pravilu ga nalaze samo moćni, dakle, upravo oni koji su nevolju, jer je ona u njihovom interesu, svesno izazvali.

Neopredeljeni i ravnodušni omogućili su dolazak Hitlera na vlast. Za to su na surov način platili 1944/1945. kad se čitava Nemačka našla u ruševinama, a nemački narod u krajnjoj bedi i sa teretom nacističkih zločina na savesti.

U Francuskoj su neopredeljeni i ravnodušni omogućili desnom ekstremisti Le Penu, u jednom trenutku, na predsedničkim izborima, da se ušavši u drugi krug nađe nadomak najviše vlasti. Ishod ovog puta nije bio tragičan jer su apstinenti iz prvog kruga imali priliku da u drugom isprave grešku, pa su to na impresivan način i učinili.

I u našoj nedavnoj tragediji “siva zona” je odigrala svoju ulogu. Čak i u ključnim trenucima, kad se odlučivala sudbina sukobljenih nacija bivše Jugoslavije, apstinencija na izborima, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, bila je visoka i kretala se i do 40 odsto. Kad se pored albanskih birača, nezainteresovanih za srpske izbore, izuzmu i svi oni koji su se još uvek nalazili na biračkim spiskovima, ali su se već obreli u emigraciji, ostaje još uvek dovoljno veliki broj onih koji nisu smatrali potrebnim da se izjasne o budućnosti svoje zemlje i svojoj sopstvenoj.

U Srbiji, Miloševićeva Socijalistička partija nikad nije dobila glasove većine biračkog tela, dok je sam Milošević na izborima pre 1992. imao većinu ako se izuzmu albanski glasači (dakle, u srpskom biračkom telu), ali je zato na predsedničkim izborima decembra 1992. već bio u manjini i u samom srpskom biračkom telu. Zbog relativno visokog procenta apstinencije, narod Srbije propustio je tada izvanrednu priliku da se oslobodi diktatora i izbegne muke kroz koje će morati da prolazi još skoro punu deceniju. Nešto slično može se reći i o izborima u Hrvatskoj: tamo je “siva zona” de facto iznela na površinu Tuđmana, koji je na “prvim demokratskim izborima u Hrvatskoj” bio daleko od toga da dobije većinu glasova svih Hrvata.

foto: draško gagović

Apstinencija na presudnim predsedničkim izborima u Srbiji, onima od 24. septembra 2000. koje je Milošević izgubio, ponovo je bila znatna, kao i 1992, obuhvatajući skoro trećinu biračkog tela. To znači da je do promena došlo uglavnom u onom delu biračkog tela koji se i ranije opredeljivao, jer je znatan broj ranijih Miloševićevih sledbenika promenio mišljenje. Međutim, nije se moglo sa sigurnošću tvrditi da je tada dobar deo fanatizovane gomile u stvari doživeo svoje građansko osvešćenje i da se Miloševićev čovek-masa počeo zaista preobražavati u nezavisnog čoveka-jedinku. Nacionalisti su smesta potražili svoje argumente u motivaciji onih što su promenili mišljenje, a koja je, prema njima, bila u stvari nacionalistička. Kad je reč o “sivoj zoni”, ona je ostala ista kao ranije. Sve u svemu, građanski element u Srbiji, ono što zovemo “civilnim društvom”, u sudaru sa takozvanim “patriotskim snagama” (danas najviše oličenim u “autentičnim” radikalima i onim prefarbanim, “naprednjacima”, te u “narodnjačkim” strankama, ali i u znatnom delu “proevropskih” snaga vladajuće koalicije), još uvek je daleko od toga da na bilo kakvim izborima odnese prevagu, pa će potencijalni uticaj u “sivoj zoni” i ubuduće za nj biti i te kako značajan.

Kod velikog broja onih što su septembra 2000. bili tako odlučno protiv Miloševića, istorijsko pamćenje ponovo bledi. Reklo bi se da se prosečni pojedinac, zaboravljajući ono što se zbivalo koliko juče, opet koleba između “čoveka-jedinke” i “čoveka-mase”, ili – što je još gore – da obuzet zbunjenošću i apatijom tone u “sivu zonu”.

Osnovni razlog za ovakvo stanje stvari je u činjenici da se materijalni uslovi života posle 5. oktobra nisu popravili u onoj meri u kojoj je to većina ljudi očekivala. Tome su znatno doprineli novi lideri svojim skandaloznim međusobnim trvenjem u borbi za vlast, a pogotovo nerealnim obećanjima koja im služe kao sredstvo u toj borbi. Doduše, niko razuman nije se mogao nadati da će izlazak iz decenijske agonije teći bezbolno. Trebalo je, umesto prizemnih političkih računica koje teže propagandnim efektima, ispoljiti osobine kakve priliče ovako izvanrednim okolnostima, a to su državnička mudrost i dalekovidost, pa izbeći najave da će koliko sutra, ili za godinu-dve, u ovoj iscrpenoj i istrošenoj zemlji početi da teku med i mleko.

Pretpostavimo, ipak, da je prosečni pojedinac spreman, više nego što se to obično misli, da podnese teškoće ekonomskog oporavka i materijalne nedaće u vlastitom životu. On će, međutim, sve to prihvatiti samo pod jednim uslovom: da može verovati ljudima koji ga vode na tom mučnom putu oporavka. A posle 5. oktobra nova vlast se u tom pogledu nije najbolje predstavila: s jedne strane, učinila je mnogo da to poverenje izgubi, a s druge strane, nije činila mnogo toga što je morala činiti kako bi ga stekla.

Posle raspada bivše opozicije, do kojega je, u stvari, došlo odmah posle 5. oktobra, grupa oko Vojislava Koštunice faktički je pod frazom o legalizmu i pod demagoški prenaglašenom brigom za očuvanje savezne države prikrivala težnju da u sopstvenom interesu očuva strukture moći srušenog režima. (Kao predsednik države, Koštunica je držao vojsku pod svojom kontrolom.) S druge strane, njoj suprotstavljena grupa oko Zorana Đinđića postupala je na sličan način, mada sa drukčijom retorikom. Svojom politički motivisanom inertnošću u rasvetljavanju najtežih političkih zločina iz Miloševićevog vremena, nastojala je da sačuva za sebe drugi značajni deo tih starih struktura. A to je značilo – policiju, dakle, upravo onu silu koja je bila izvršilac tih zločina. Drukčije se ne može objasniti krajnja i nedopustiva neefikasnost u otkrivanju krivaca za tragičnu sudbinu Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića, kao i za druge zločine Miloševićevog režima, pa čak i za neke počinjene posle 5. oktobra.

Neizbežna posledica svega ovoga bilo je srastanje novih vlasti sa starim političkim sistemom; samim tim, uklonjen je osnovni preduslov da srpsko društvo raščisti sa prošlošću kako bi se stvarno moglo okrenuti budućnosti. Isto tako bilo je neminovno da se veliki broj osvešćenih pojedinaca, onih koji su 5. oktobra poverovali da su svoju sudbinu uzeli u svoje ruke, vrati u sivu zonu ravnodušnosti i apatije. Prosečni pojedinac još jednom je mogao potvrditi svoje davno stečeno iskustvo da se političarima, kad se dočepaju vlasti, po pravilu više ne može verovati.

Ošamućenom nacionalizmu, koji je padom Miloševića u stvari doživeo težak udarac, razočaranost masa pružila je priliku da se brzo povrati, pa čak i da stekne pozicije u ponečemu povoljnije od onih koje je imao dok je na sceni bio kompromitovani Vožd. U novostvorenoj atmosferi obeshrabrenosti i nepoverenja, njemu je bilo lako da ponovo dođe do reči obraćajući se kolektivnoj (nacionalnoj) podsvesti, tim pre što je još uvek raspolagao značajnim polugama moći i uticaja. Hag, do juče smatran pozornicom prirodnog epiloga zločinačke nacionalističke pustolovine, postao je najpre “deveta rupa na svirali”, a potom i meta za pljuvanje, pružena fanatizovanoj gomili koja se oporavlja i ponovo biva sve mnogobrojnija. Srpska i hrvatska nacionalistička elita, “tumačeći osećanja” svojih naroda – to jest, izražavajući raspoloženje šovinističkih gomila – uglas tvrde ono isto što su tvrdile svih proteklih godina, da haško suđenje nije ništa drugo do prljava antisrpska (ili antihrvatska) ujdurma novog svetskog poretka. Mase razočaranih i zbunjenih ljudi, izgleda, nemaju druge nego da ponovo sebe vide u ulozi žrtve neprijateljskog sveta, kao i da poveruju kako na optuženičku klupu u Hagu nisu – ili neće biti – izvedeni Milošević, Karadžić, Mladić (ili pak Gotovina, Norac, Bobetko), već srpski (ili hrvatski) narod. Dok god u “sivoj zoni” preovlađuju takva uverenja, nacionalistička elita ne mora strahovati od neugodnih iznenađenja kakva bi joj ona eventualno mogla prirediti.

Uostalom, na izborima koji, s obzirom na nestabilnost i nehomogenost današnje vlade u Srbiji moraju uslediti u relativno bliskoj budućnosti, videćemo kako stvari zaista stoje sa “sivom zonom”. Što god ona bude uža, to će nam bliža biti željena budućnost. Nacionalistima je i te kako u interesu da ona poput magle obuhvati što veći deo društvenog tela, kako bi njihove morbidne priče imale u toj pomrčini što veću probojnost, krijući u isti mah svoju zloćudnu suštinu. Veličina “sive zone” odlučivaće o tome hoćemo li dočekati da vidimo kraj nacionalističkog košmara na ovim prostorima. Ravnodušnima, dakle, valja uporno objašnjavati pogubne posledice njihove nezainteresovanosti.

Uspavane treba buditi.

foto: draško gagović

ISTOMIŠLJENICI

Zablude i zlodela nacionalizma ne suzbijaju se oružjem već javnom rečju. Da bi bila delotvorna, tu javnu reč valja usmeravati na gomile koje su podložne uticaju nacionalista. Pitanje je, međutim, koliko ona zaista dopire do mase fanatizovanih ili ravnodušnih. Antinacionalističke tekstove ipak najviše čitaju antinacionalisti: to je najčešće razmena mišljenja među istomišljenicima, a oni pritom jedni drugima izlažu, obrazlažu, analiziraju, dokumentuju istine koje su im svima dobro poznate.

U proteklim tragičnim godinama, u sredinama koje su ostale nezaražene šovinističkim ludilom, antinacionalističkim tekstovima pripadala je značajna preventivna i terapeutska uloga. Pojedincu, još uvek dovoljno smelom da sebe smatra “jugonostalgičarem” (ili pak građaninom sveta, to jest emancipovanom jedinkom koju nacionalisti posprdno nazivaju “mondijalistom”), donosili su niz umirujućih saznanja: da je još pri svesti i zdravom razumu; da nije usamljen u svojim ekstravagantnim shvatanjima; da ne treba da sebe vidi kao nepatriotu i izdajnika; da, uz nužno strpljenje, može da se nada i promeni duhovnog horizonta. Oko ove vrste javne reči formirala se jedna “gomila” prosvećenih kojoj je, međutim, pretila opasnost da bude izolovana kao nekakav ekskluzivni klub, kao udruženje čudaka potisnutih u poluilegalnost – ali i kao bezopasna grupa koja u sistemu zasnovanom na nacionalističkoj ideologiji treba da bude ukras, dokaz “demokratičnosti”.

To donekle objašnjava relativnu popustljivost autokratskog režima, koji je i u periodu svoje najveće zaokupljenosti ratovima i propagiranjem mržnje koliko-toliko dopuštao objavljivanje antinacionalističkih i pacifističkih publikacija. Verovao je da će od toga imati više koristi nego štete, jer će pred međunarodnom javnošću moći da se hvali svojom “tolerantnošću”, a s druge strane, očekivao je da će usled njegove apsolutne medijske prevlasti glas protivnika njegove destruktivne politike ostati skoro nečujan i izolovan na društvenoj margini. Međutim, u toj računici on se u znatnoj meri prevario. Glas razuma zaista nije dopirao daleko, ali se ipak čuo, i što je najvažnije, držao je na okupu ljude koji bi inače ostali potpuno usamljeni i rastureni. Ljudima koji su u godinama oko 1990. uspeli da ostanu pri zdravoj pameti bilo je potrebno da najpre sami shvate šta se dogodilo, kako bi posle mogli to objašnjavati drugima i kako bi njihovo tumačenje moglo poslužiti i kao osnova za neku buduću akciju. Jedinu svetlost u tadašnjem mraku predstavljala je njihova tačna i objektivna analiza proteklih događaja i aktuelne situacije, neopterećena bilo kakvim predrasudama i predubeđenjima. Režim je i te kako potcenio ovaj, po njegovom mišljenju, bezopasni i ezoterični “debatni klub”, koji, međutim, nije samo odmotavao zamršeno klupko nacionalističkih zabluda i obmana, već je postepeno postajao i jezgro sve šireg okupljanja. Stoga je neprocenjivo značajna uloga “Beogradskog kruga”, redakcije časopisa “Republika” ili obimnih publikacija kakva je, na primer, studiozno kolektivno delo Srpska strana rata.

Pa ipak, u definisanju stvarnih uzroka Miloševićevog pada danas postoji više rivalskih struja. Na sceni, pored sasvim racionalnog i logičnog objašnjenja da je reč o krahu nacionalističke politike koja je razbila Jugoslaviju, zapodela rat zbog stvaranja “velike Srbije” i posvađala Srbiju sa svetom, nalazi se i teza da je režim morao propasti zato što nije bio uspešan kao zastupnik i branilac nacionalnih interesa. Sukobljena su, dakle, dva tumačenja, antinacionalističko i nacionalističko. Paradoksalno je to da su oba tačna: Milošević je pao i zato što je izneverio nade nacionalista. Oni su nesumnjivo učestvovali u njegovom rušenju. Međutim, očigledno je da se nacionalističko tumačenje tek naknadno nakalemilo na antinacionalističko. Milošević je pao zato što njegova nacionalistička politika ni u kom slučaju nije mogla uspeti; protivnici nacionalista od početka su upozoravali da ona donosi najveće zlo upravo samoj Srbiji i srpskom narodu. Nacionalistička intelektualna elita je to kasno uvidela, onda kad je to već svakome postalo jasno; ali se dosetila da nađe objašnjenje u konstataciji da je Milošević, kao komunista, samim tim bio loš nacionalista. Ostaje, naravno, da se razjasni kako to da od samog početka nije bila svesna te činjenice; kako to da je dojučerašnji “najuspešniji srpski političar XX veka” naprasno postao loš Srbin. Štaviše, danas, kad bivši diktator nastupa u Hagu u ulozi “uspešnog” branitelja srpske časti i srpskih nacionalnih interesa, ta elita je u iskušenju da još jednom promeni mišljenje o njemu.

Vidimo, dakle, kako jedno površno, pogrešno, i po svojim mogućim posledicama veoma štetno objašnjenje, štetno prvenstveno po srpski narod, potiskuje na marginu sve one analize, sva ona saznanja do kojih je u svojim studijama i svojim raspravama u toku jedne decenije dolazila antinacionalisička intelektualna elita. Na scenu, umesto neuspešne, ovaj put treba da stupi jedna “uspešna” nacionalistička politika koja će, navodno, ostvariti nacionalne ciljeve ne ponavljajući Miloševićeve greške. A što se tiče antinacionalista, oni mogu i treba da ostanu zatvoreni u svom “debatnom klubu”, te da do mile volje jedni druge ubeđuju u ono što im je poznato; važno je samo da njihov glas ne dopre dalje od tog uskog kruga, i da gomile (masa, narod) ostanu u vlasti “ideje o naciji” – ovaj put pod sugestijom nekih novih i uspešnijih vođa.

Antinacionalistički intelektualci ne bi smeli da dopuste ovakav razvoj događaja. Mogli bi, doduše, sačekati da “nova” nacionalistička politika doživi neminovni krah, kao i ona prethodna, ali za to bi i srpski narod i oni sami morali da plate previsoku cenu. Morali bi, dakle, da izađu iz okvira akademskih rasprava u uskom krugu ljudi koji manje-više misle isto, te da svojim saznanjima obezbede prijem u mnogo širem prostoru. Jer – hteli to oni ili ne – na društvenoj sceni još uvek vlada čovek-masa i jedini način da se on ponovo pretvori u čoveka-jedinku, u građanina, jeste da se suzbije suprotna sugestija kojoj je izložen i da se nad njim ostvari presudni uticaj.

(Kraj)