Pogled ispod poveza

U Smederevu postoji “Teatar zatvorenih očiju”. To znači da publika ne gleda predstave, već ih oseća drugim čulima. Imerzivno i senzorno pozorište je aktuelno i na Bitefu ga gledamo poslednjih nekoliko godina, pa ipak, iako je nemoguće proveriti i dokazati, sme se reći da je ovako kako to rade u Smederevu nešto sasvim posebno.

“Teatar zatvorenih očiju” je osmislio PATOS, Pokretni alternativni teatar omladine Smederevo, i realizovao u tri predstave: Unutrašnja svetla (Inner lights), Iskrica u mojoj glavi i nedavno u Put oko sveta, svet oko puta. Evo kako to izgleda.

Gledalac je deo predstave, znači ukinut je četvrti zid, prepreka između scene i gledališta, i sve vreme ima crni debeli povez preko očiju.

“Na početku svake predstave publici kažemo da ukoliko osete bilo kakav strah od mraka ili neku nelagodnost, treba da podignu ruku i glumci će ih u tišini izvesti iz sale”, kaže Dušan Vulić, direktor PATOS-a. “Za sve ove godine, čini mi se da se to dogodilo dva puta, i to na samom početku predstave. Ljudi koji prvi put ovo gledaju uvek se pitaju: ‘Kako ću sat sedeti na jednom mestu vezanih očiju, nema šanse da izdržim’. Ipak, ono što na kraju predstave čujemo od publike predstavlja dragocen materijal za budući rad”.

Istraživanje “Teatra zatvorenih očiju” počelo je predstavom Inner lights, a od velike pomoći PATOS-u bila je Gradska organizacija Saveza slepih Smederevo. Miloš Pržić, član Upravnog odbora ove organizacije, koji je u vreme nastanka predstave studirao u Italiji, priča da su ih zamolili “da napišemo nešto o nekim svojim doživljajima, bilo je na nama da li će to biti opis kako smo doživeli neki miris ili osećaj. Pisao sam o mirisu kafe i osećaju koji slep čovek ima pod vodom. Nisam očekivao da će ovaj projekat biti realizovan, ali reditelj Vladislav Nešić me je nakon nekog vremena pozvao i postao sam jedan od autora muzike za predstavu”.

Miloš Pržić je sarađivao u realizaciji svih triju predstava “Teatra zatvorenih očiju”, plus, kako kaže “u odnosu na druge gledaoce, moje oči su ‘manje vezane’ jer čujem ono na šta ne obraćaju pažnju oni koji su naviknuti na vid kao glavni način prijema informacija”. Pa ipak, samo izvođenje predstave ga često iznenadi. “Bajkovita predstava Iskrica u mojoj glavi, prožeta i mojom muzikom, bila je potpuno drugačija od onog što sam očekivao – vrhunac je bio ples u kome na kraju svi učestvujemo.”

Povodom najnovije predstave Put oko sveta, svet oko puta, kaže da je “predstaviti jednog klasika poput Nušića svim ostalim čulima osim vida pravi podvig”.

Premijera je održana nedavno, u okviru 40. festivala “Nušićevi dani”. Reditelj Vladislav Nešić priča kako im se učinilo izazovnim da jedno Nušićevo delo prevedu u “Teatar zatvorenih očiju” i da su se odlučili za njegovu komediju Put oko sveta zato što “pruža mogućnost da proputujemo kroz ukuse, mirise i druga čulna zadovoljstva iz celog sveta. Zatim, pronašli smo paralelu između dva Micića: jednog Nušićevog, Jovanču, koji odlazi u svet noseći svoju Jagodinu u glavi, i drugog, Ljubomira, koji je uspeo da ceo svet dovede ovde u Srbiji, u svoj ‘Zenit’, najznačajniji evropski časopis u Srbiji ili najznačajniji balkanski časopis u Evropi, kako je rekao Micić. Ta paralela postavila je ključno pitanje: da li su postojali i da li danas postoje paralelni svetovi oko nas”.

Direktor PATOS-a, Dušan Vulić, objašnjava da su sukobili “šarm lokalnog Micića, Jovanče, sa avangardnim duhom Ljubomira Micića. I to je Srbija. Jer sad Srbija ima fantastične pojedince koji mogu mnogo toga novog da kažu, ali svuda ima i Jovanču Micića sa svom njegovom bahatošću i neprepoznavanjem sebe kao dela neke celine i kulturnog prostora. Ukratko, od Nušića i zenitista do danas se ništa nije promenilo”.

Na premijeri predstave Put oko sveta, svet oko puta bila je novinarka i pozorišna kritičarka Aleksandra Glovacki kojoj je tada uručena Nagrada “Niko Garone” koju je ustanovio PATOS za posebno angažovanje novinara, novinskih redakcija i medijskih kuća u oblasti kulture, a dodeljuje je od 2014. godine. Ovo su njeni utisci sa predstave:

“Ukrstivši pitku komediju mentaliteta sa avangardnom idejom zenitizma, autor predstave Vladislav Nešić udvaja pogled na ovaj naš, današnji svet, suštinski ne mnogo različit od onog pre sto godina. Dok Ljubomir Micić pokušava da potkopa temelje civilizacije posle velike ljudske klanice kojoj je svedočio, njegov prezimenjak Jovanča tek otkriva primamljivu šarolikost sveta. Jedan Micić iz Srbije odlazi u svet, dok drugi svojim delovanjem taj svet dovodi u Srbiju. Dvostruku vizuru predstava gledaocu otkriva paradoksalno, stavivši mu povez preko očiju. ‘Teatar zatvorenih očiju’ otvara pravu riznicu zvukova, precizno odabranih i namontiranih, koji uz mirise i lagane dodire, kao i šušorenje izvođača, suvereno nadoknađuju čulo vida oslobađajući maštu daleko više nego što bi to učinila i najopremljenija scena kutija.”

A sve to u alternativnom teatru omladine Smederevo.