Težak je seljački hleb. U decenijama koje dolaze, po svemu sudeći, može biti samo teži. Poljoprivreda, u Srbiji i dalje presudno zavisna od vremenskih prilika, u 21. veku prva je na udaru nove pošasti – razornih posledica klimatskih promena. Klimatske promene uveliko su nikle širom Vojvodine, Šumadije, Posavine, Pomoravlja. Globalni fenomen koji više nije daleko ni u prostoru ni u vremenu uveliko pogađa svakodnevicu i život sela.
Jedan od tradicionalnih oslonaca nacionalne ekonomije, poljoprivredni sektor, u Srbiji godišnje zauzme skoro 25 odsto svih radnih sati zaposlenih građana. Istovremeno, poljoprivreda u bruto nacionalnom dohotku (BDP), meri ukupne vrednosti svega što se u zemlji proizvede i zaradi, učestvuje sa svega 10 odsto. Poražavajuća nesrazmera uloženog vremena i dobijene vrednosti više nego očigledno pokazuje kako u Srbiji, zemlji sa inače vrlo niskom stopom zaposlenosti, poljoprivreda u proseku spada u najmanje isplative delatnosti. Ovo opšte mesto, dobro poznato svakom seljaku koji višak koji zaradi radije šalje deci u grad nego što ga ulaže u još zemlje ili mehanizacije, nije se promenilo godinama unazad. Nažalost, u zemlji gde je rad jeftin mali je pritisak da se poljoprivredna proizvodnja snažnije osavremeni, učini efikasnijom i, na kraju, isplativijom.
Ekstremne suše, poplave i druge prirodne nepogode koje se kao pošast učestalo javljaju u Srbiji i regionu direktno su uslovljene rastom globalne temperature. Istovremeno, scenarija predstavljena kroz prethodne izveštaje, a posebno poslednji Peti izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), najavljuju da će Srbija i sve zemlje regiona trpeti brojne posledice čak i ako globalna temperatura do 2100. godine ne poraste više od 2 stepena.
PET HEKTARA ZA CO2: „Promene klime već imaju značajan upliv na poljoprivredu na Zapadnom Balkanu“, navodi se u opsežnoj studiji Unlocking Future – „Zameci promene: održiva poljoprivreda kao put prosperiteta za Zapadni Balkan“, koju je u maju 2014. objavila Fondacija „Hajnrih Bel“, a koju potpisuju dr Darko Znaor i Set Landau sa saradnicima. Centralni problem je bez ikakve sumnje neotpornost na vremenske prilike. Štete i troškovi koji nastaju zbog neprilagođenosti na suše i padavine koštaju Srbiju izuzetno mnogo. Prema podacima Svetske banke, trenutni troškovi zbog vremenskih prilika u Srbiji godišnje iznose između 150 i 480 miliona evra.
Konkretan problem je, svakako, premala površina koja se navodnjava. Uprkos impozantnom vodoprivrednom kompleksu Dunav–Tisa–Dunav, navodnjava se samo par procenata obradivih površina. Učestale suše dovode i do drugih posledica – jedan neprijatan primer je slučaj sa aflatoksinom od pre dve godine, kad je zbog velike suše kukuruz zaražen parazitom koji je potom zatrovao mleko i mlečne proizvode u tolikoj meri da je to dovelo do dramatičnih poremećaja na tržištu, ali i do političkih previranja. Istovremeno, nedovoljno investicija u poljoprivredu dovelo je do toga da se ova oblast, ma kako pojedini seljaci osavremenili svoju proizvodnju, generalno nije pomakla od nivoa iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Drugi oblik problema, zbog koga srpska poljoprivreda nije u dovoljnoj meri prilagođena klimatskim promenama, jeste ekonomske prirode i proističe iz strukture poljoprivrednih dobara u Republici.
Naime, tokom perioda tranzicije, struktura vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem u Srbiji postala je vrlo složena. Uprkos tome, Srbijom preovladavaju mala gazdinstva, pri čemu je oko dve trećine zemlje u privatnom, a jedna trećina u državnom. U severnom delu Srbije tržište zemljišta je aktivno i postoji trend pretvaranja porodičnih gazdinstava u krupna, komercijalna imanja. Nažalost, više od 75 odsto poljoprivrednih gazdinstava proizvodi dobra za vlastite potrebe, a samo 20 odsto je orijentisano ka tržištu.
Ključni problem, kako ekonomski tako i onaj vezan za adaptaciju na klimatske promene, jeste veličina imanja. Anketa o standardu života iz 2007. pokazuje da 73 odsto od ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji čine ona koja su manja od pet hektara. Sa tolikim imanjem poljoprivrednici teško opstaju na surovom tržištu, a posebno nisu u mogućnosti da svoju proizvodnju dovoljno osavremene da bi se suprotstavili klimatskim promenama.
RANJIV KLIMATSKI REGION: „Efekti klimatskih promena na useve i proizvodnju hrane su potpuno jasni, sa velikom sigurnošću, u više regiona sveta“, navode u Sedmom poglavlju Food security and food production systems, drugog paketa Petog izveštaja IPCC, koji potpisuju JR Porter i saradnici. Ovaj dokument vrlo brižljivo analizira stanje poljoprivredne proizvodnje i daje zaključak da su negativne posledice daleko učestalije nego pozitivne. Nažalost, ove posledice su vrlo prisutne u regionu Južne i Srednje Evrope, a posebno Zapadnog Balkana.
Domaći stručnjaci, ali i strani, saglasni su da će poljoprivreda u regionu trpeti najveće štete zbog oskudice vode i toplotnih talasa. Na svake tri godine, praktično jedna godina u regionu biće sušna. Ona te posledice već sada trpi. Tokom perioda 1994–2003. poljoprivredno tlo u Panonskoj niziji primilo je mnogo manje vode nego u razdoblju 1961–2003, a prosečan manjak priliva vode iznosio je 57 litara po kvadratnom metru. Sve češći toplotni talasi i učestalost temperatura viših od 25°C takođe negativno deluju na useve, dok se među godinama, naravno, najpre izdvaja talas vrućine tokom leta 2012. Pritom, analiza modela useva pokazuje da će se do 2050. poljoprivredni prinosi nekih od glavnih useva smanjiti za 3–8 odsto zbog promena klime.
Nažalost, ako se nastavi takozvani buisniess as usual model poslovanja, odnosno ako se ništa ne promeni, Srbija neće biti spremna za ove izazove. Kako navode Darko Znaor i Set Landau u pomenutoj studiji, „pretpostavlja se da će se do 2050. godine zbog nedostatka aktivnih mera ruralnog razvoja smanjiti broj ljudi koji žive na selu i bave se poljoprivredom“, iz čega zaključuju da će se do polovine veka područje stalnih travnjaka, koji se nalaze u brdovitim, planinskim i mediteranskim delovima Zapadnog Balkana, u poređenju s 2009, smanjiti za 25 odsto. Ovaj scenario pretpostavlja da će doći do smanjenja prinosa s obradivih površina i stalnih pašnjaka za 10 odsto u poređenju s 2009. godinom, zbog promene klime, ali i druga dva faktora: gubitka plodnosti tla i smanjivanja upotrebe mineralnih đubriva.
ORGANSKI OTPOR: Postoji nekoliko oprobanih načina da se ova situacija prevaziđe. Adaptacija na klimatske promene nužno mora da bude usmerena na rešavanje otpornosti poljoprivrednih dobara kroz podsticanje udruživanja i na solidarnu zaštitu dobara i useva. No, jedna moguća renesansa bila bi i prelazak na organsku proizvodnju, što je svakako oblik održive poljoprivrede. Organska poljoprivreda zahteva veća ulaganja, ali budući da Srbija ima dovoljno preduslova za njen razvoj, ona i vraća mnogo više sredstava. A logika borbe protiv promene klime je jednostavna – bogatiji seljak je otporniji seljak.
Sa druge strane, pored organske proizvodnje, jedan pravac razvoja je i takozvana precizna poljoprivreda. Uz pomoć elektronike, senzora i informacionih tehnologija, ovaj koncept podrazumeva kontinuirano praćenje stanja kako parcela tako i pojedinačnih sadnica, a potom odgovarajuće reakcije na to. Ovaj „pametni“ koncept poljoprivredne proizvodnje afirmiše grupa istraživača sa Univerziteta u Novom Sadu koja je nedavno dobila i zeleno svetlo za sredstva od 42 miliona evra za projekat Antares, koji podrazumeva izgradnju instituta za preciznu poljoprivredu u prestonici Vojvodine.
Zanimljivo je da poljoprivreda, kao ljudska delatnost koja najviše zavisi od klime, i nije tako zanemarljiv izvor emisija gasova staklene bašte. Tako je poljoprivredni sektor,uz ulogu najveće žrtve, i jedan od krivaca za globalno zagrevanje. Poljoprivredna tla i stoka direktno emituju neke od zagađujućih gasova, dok među indirektne emisije poljoprivrede spada, kao i u drugim sektorima, korišćenje fosilnih goriva u radu gazdinstava. Cena takvog pristupa je ekonomska.
Mada su toga retko svesni i seljak i onaj ko od njega pazari na pijaci, cena emisije ugljen-dioksida, nastalog tokom veka i po sagorevanja uglja i drugih fosilnih goriva, pre svega zarad dobijanja energije, danas se plaća u ceni luka, kukuruza i žita. Klimatske promene nisu samo u dalekom Kopenhagenu, Limi, Parizu, u ekološkim aneksima i protokolima, one podgrevaju beogradske pijace, mačvanske njive i banatske ambare. Na štetu seljaka i onih koje seljak hrani.
