Piti ili ne piti, pitanje je sad

Teško je bilo organizovati trezvenjački pokret u narodu u kome se po selima nemilice piju rakija i vino, a u varošima sve vrste alkohola. Lekar kneza Miloša doktor Lindenmajer (to je, znači, sredina devetnaestog veka) napisao je da se u Srbiji “rakija neverovatno često pije, no ipak izuzetno do pijanstva, ali ređe opijanje nije toliko sredstvo umerenosti koliko što se svet navikao na rakiju, jer se još s majčinim mlekom pije”.

Pa ipak, u Velikom Selu kod Požarevca 1886. godine pojavila se prva organizovana grupa trezvenjaka u Srbiji. Tada su mlada učiteljica Leposava Krstić i grupa mladih zemljoradnika sa Aleksom Nešićem na čelu, kasnije narodnim poslanikom, osnovali trezvenjačko društvo i zarekli se da neće piti alkoholna pića i da uh neće služiti ni na slavama! Članovi ovog društva ostali su verni datoj reči čitavih 50 godina.

Fransis Makenzi, škotski evangelista i poznati žitelj Beograda, sopstvenik velikog imanja poznatijeg kao Englezovac, koje je isparcelisao i placeve prodavao, smatrao je konzumaciju alkohola glavnim uzrokom siromaštva. Zbog toga je u kupoprodajnim ugovorima izričito zabranjivao prodaju alkoholnih pića u Englezovcu i to pod pretnjom visoke novčane kazne. Bio je spreman da ide na sud da bi nametnuo taj propis. To, međutim, nikako nije odgovaralo sitnim trgovcima i zanatlijama kupcima njegovih placeva koji su u trgovini alkoholom videli zaradu. Sudsko gonjenje jednog kupca koji je uporno kršio propis odbijajući da prizna Makenziju pravo na takvu zabranu, uveliko se pročulo po varoši. O tome se raspravljalo i u skupštini, gde su pristalice alkohola bolje prošle jer se otkrilo da je Makenzi i ne znajući, prekršio zakon o zabrani spahiluka time što je u uslovima za prodaju zemljišta za sebe zadržao prava nad njegovom upotrebom.

Osnivanje prvog organizovanog trezvenjačkog pokreta širih razmera u Srbiji 1901. godine, pod nazivom Društvo za suzbijanje alkoholnih pića, u narodu je primljeno sa rezervom, čak i sa podsmehom, a trezvenjaci su nazivani “Danićevi pitomci” pošto je jedan od osnivača i prvi predsednik bio dr Jovan Danić, upravnik duševne bolnice. Oni su čak imali i list “Trezvenost”; pokrenuo ga je dr Miloš Đ. Popović 1903, ali je brzo ugašen zbog nedostatka sredstava.

Teško su sticali pristalice i među odraslima i među omladinom. Odmah su se razišli sa pristalicama umerenjaštva među kojima je u to vreme bio i dr Milan Jovanović Batut. Istini za volju, doktor Batut je do kraja života ostao veliki prijatelj trezvenjačkog pokreta, kasnije i potpuni trezvenjak, a njegov časopis “Zdravlje” ozbiljno je popularisao borbu protiv alkoholizma i objavljivao članke o štetnosti alkohola.

Sve se promenilo nabolje kad su 1907. dr Jovan Danić i dr Miloš Đ. Popović ostvarili kontakt sa međunarodnim gut-templarskim redom, međunarodnom organizacijom za borbu protiv alkoholizma. Ubrzo se osniva sve više kola trezvene mladeži, pa se s tom idejom stvara i skautski pokret u kome su članovi bili obavezno trezvenjaci. Inicijator ideje bio je dr Miloš Đ. Popović koji je bio i na čelu skautskog pokreta.

Jedna od ideja trezvenjačkog pokreta bila je da se šljiva, grožđe i ostalo voće koriste i na druge načine a ne samo za proizvodnju rakije i vina pa je tako osnovana i Zadruga za bezalkoholnu preradu voća, koja je otkupljivala sveže voće od zadruga i zadrugara radi dalje prerade.

Najpoznatiji među trezvenjacima bio je kralj Petar Karađorđević, koji je, sem što je bio trezvenjak, i značajno finansijski pomagao pokret. Među poznatim pristalicama bili su i Edo Marković, direktor Prizada i Ljuba Jovanović Čupa, urednik “Pijemonta”, koji je u svom listu vrlo često objavljivao članke protiv alkohola i nije hteo da objavljuje oglase u kojima se reklamiraju alkoholna pića.

Ratovi 1912–1918. prekinuli su razvoj trezvenjačkog pokreta u Srbiji, da bi se posle Prvog svetskog rata postepeno obnovio, pa se u Beogradu ponovo okupljaju predratni trezvenjaci na čelu sa dr Jovanom Danićem i dr Milošem Đ. Popovićem. Godine 1921. osnovan je i Savez trezvene mladeži na čijem čelu je bio dr Svetozar Marković. Razvoj Saveza pomogli su i studenti članovi vrlo aktivnog Akademskog apstinentskog društva “Istina”. Nije loše istaći da je u to vreme država obilno pomagala trezvenjački pokret – na primer 1924/1925. godine trezvenjaci su dobili 445.000 dinara od ukupnog državnog budžeta koji je iznosio tri milijarde. Savez je svoj maksimalni broj članova od 36.000 dostigao 1929. godine, dok je Jugoslovenski savez trezvenosti imao nekoliko desetina organizacija sa po nekoliko hiljada članova!

Bez obzira na veliki broj pristalica i intenzivan rad na promeni navika naroda, upoznavanju sa štetnostima alkohola, duvana i drugih opijata, trezvenjaci su u dnevnoj štampi neretko bili predmet podsmeha. Evo citata iz “Pravde” od 2. aprila 1933. godine:

“Ako nikad niste prisustvovali propagandnoj trezvenjačkoj manifestaciji i ne znate kako se ideje trezvenosti šire među neukim i poročnim svetom, ja ću vam to sad po sećanju ispričati. Zbor se zakaže u dvorani nekog poznatog palanačkog hotela čuvenog po tome što se u njegovoj kujni zorom može dobiti dobar gulaš i odlično crno vino, kojim se dotični gulaš zaliva. Pošto je lokal poznat a trezvenjačke ideje vrlo zanimljive za one kojima nikako ne ide u glavu da ima neko ko godinama ne iskapi dobru čašicu – tu se sjati sila naroda. Najviše onih kojima se nikakvim razlozima ne može dokazati štetnost alkohola, jer smatraju da ako bi se odrekli alkohola, trebali bi se odreći i božićnog pečenja na primer, a to je već greh i izdajstvo tradicije.

Dakle, dođe svet da čuje trezvenjake. Pojavi se govornik burno pozdravljen od nekolicine ranijih pristalica i počne: Braćo, vama je poznata stara latinska izreka da je u zdravom telu i duh zdrav. I naša narodna poslovica prema kojoj je zdravlje najveće bogatstvo. E da bismo bili zdravi, da bismo održali zdravo telo pa imali i zdrav duh, potrebno je ne piti nikakvo alkoholno piće. Jer, braćo, alkohol ubija. Onaj ko ne pije čeliči svoje mišiće i samim tim i svoj duh. Najbolji prijatelji se mogu posvađati u kafani kraj čaše vina zbog sitnice, da bi se posle celog veka kajali što su se posvađali, samo zato što im je strašni alkohol pomračio za trenutak svest, što nisu bili u stanju da trezveno razmisle! Uz piće se može svašta uraditi zbog čega će se čovek posle ljuto kajati. Trezvenjak neće praviti ovakve greške, ostaće uvek dobar prijatelj, neće se svađati ni povlačiti po sudovima i parničiti, nego će gledati svoj posao i truditi se da svoje lepe ideje rasprostre i na okolinu da i svoje bližnje usreći!

Eto, otprilike to se moglo čuti na jednom trezvenjačkom propagandnom predavanju.”

Težak udar na aktivnosti Saveza trezvene mladeži bila je i šestojanuarska diktatura i zakon o srednjim školama od avgusta 1929. godina koji je ograničio aktivnosti učeničkih organizacija pa je za izvesno vreme gotovo onemogućio rad Saveza trezvene mladeži. Tek posle mnogih intervencija, početkom 1930. godine Ministarstvo prosvete odobrilo je njihov rad.

foto: privatna arhiva

Tokom 1930-ih, sredstava za trezvenjake je bilo sve manje a uzroka za konflikte sve više, pa su se tako 1933. godine na sudu našle vrhovne vođe trezvenjaka dr Ilija Jelić i dr Miloš Popović. Umesto da se lepo u kafani posvađaju kao sav pijani svet i očas posla reše svoje nesporazume, oni su se povlačili po sudu i novinama praveći veliku bruku. Njihov trezvenjački proces zatrpao je sudiju Milosava Smiljanića raznim dokazima i trajao je mesecima. Sukob je, osim trezvenjaka, privlačio i veliki broj intelektualaca u Beogradu u čijim su krugovima njegovi akteri bili dobro poznati.

Doktor Popović je tužio doktora Jelića za klevetu, za niz uvredljivih izjava. Jelić je tvrdio da doktor Popović nije shvatao funkcionisanje trezvenjačkog pokreta, neracionalno je trošio novac pokreta, sredstvima namenjenim za putovanje skauta služio se po više meseci, i da je podizao kuću skautskim novcem. Jelić je tvrdio da na slet u Kopenhagen nisu išli oni koje je odredila skupština skauta već porodica doktora Popovića, kao i prijatelji njegove dece. Prema Jeliću, sredstvima pokreta štampana je Popovićeva knjiga Izvidnik.

Iako je odbrana dr Ilije Jelića bila na visokom nivou i iznela je brojne dokaze, što nije ni čudno jer je optuženi Jelić bio doktor pravnih nauka i sudija apelacionog suda, Varoški sud ga je ipak optužio za niz uvreda i kleveta nanetih doktoru Popoviću u više prilika u razgovorima i na konferencijama. Kazna je bila trideset dana zatvora (ili uslovno godinu dana) i novčana kazna od 1.200 dinara.

Iako zavađeni i u jeku sudskog procesa, doktor Jelić i doktor Popović su zajednički nastupili kao predstavnici trezvenjaka i energično protestovali protiv nagrađivanja romana koji je nosio naziv Pijana zemlja, a koji je dobio nagradu Cvijete Zuzorić. Zahtevali su da autor gospodin Milan Kašanin nazove svoje delo “Trezvenjačka zemlja” ili u krajnjem slučaju da Cvijeta sledeće godine u vidu kompenzacije za ovaj slučaj nagradi delo sa trezvenjačkim naslovom!

Pored sukoba i rascepa, još niz uzroka ograničavali su rad trezvenjačkih organizacija. Prvi je bio hronični nedostatak novca. I poslednju subvenciju koju je država davala ukinuo je ministar unutrašnjih poslova u vladi Milana Stojadinovića – Anton Korošec.

Početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji prekinuo je rad trezvenjačkih organizacija. Kasnije nikad nije obnovljen.