Pijaca svih boja

U okviru kursa istraživačkog novinarstva koji je organizovao nedeljnik „Vreme“ četiri polaznika kursa, studenti Fakulteta političkih nauka u Beogradu, napisala su istraživački tekst o sutuaciji u ovdašnjem fudbalu.

Koordinator teme: Krešimir Zicer

Beograd je jedini u svetu gde su, osim u nekim japanskim i južnokorejskim gradovima, tokom juna 2002. godine fudbalski stadioni bili dupke puni. Na Dalekom istoku tribine su ispunjavane zbog aktera 17. svetskog fudbalskog šampionata, a ovde su umesto fudbalskih asova to činile zvezde estrade. Iako je prisustvo više od sedamdeset hiljdada ljudi na koncertu Svetlane Ražnatović („balkanska Madona“, kako je to ocenio jedan nedeljnik) na stadionu Crvene zvezde 15. juna već izazvalo lavinu kvazisocioloških i psihopatoloških komentara, za ovu priliku mnogo je interesantniji događaj od subote 8. juna, kad su Bora Đorđević i Riblja čorba okupili čak trideset hiljada svojih „navijača“ na stadionu OFK „Beograda“ na Karaburmi.

To tim pre što su muzičari već uspevali da popune beogradsku Marakanu (Zdravko Čolić, dva puta), a „vetrovita Karaburma“ gotovo i da ne pamti kad je više od tri hiljade ljudi opteretilo trošne i u korov zarasle tribine. Samo tri dana pre Čorbinog koncerta, u poslednjem kolu fudbalskog takmičenja koje se pretenciozno naziva Prva savezna liga, OFK „Beograd“ je u „odlučujućoj utakmici“ u pogledu opstanka u tom tzv. društvu najboljih ugostio „Zemun“ i, kao što se i očekivalo – glatko izgubio sa 2:0. Ovaj meč posmatralo je stotinak članova uprava oba kluba, nešto redara i poneki neobavešteni „semenkar“, koji nije shvatio da već odavno za njih nema posla na većini prvoligaških utakmica.

Baš kao ni za sportske izveštače, za koje je, bar kad je o ovoj utakmici reč, vrhunac hrabrosti bila primedba o „nezainteresovanoj odbrani domaćih“. Mnogi od njih nisu ni rođeni kad su pred Omladinskim stadionom, što je njegovo puno ime, poslednji put zarađivali i tapkaroši (sve je počelo one sezone kad su se u jugoslovenski fudbal vratili Miloš Milutinović i Dragoslav Šekularac, ali ne u Partizan i Zvezdu, već u Ofka, da bi potom „klonferi“ imali strašan tim, a imena kao što su Petar Borota, Dragoslav Stepanović, „Boca“ Turudija, Ninoslav Zec, Slobodan Santrač i Ilija Petković izgovarala su se s poštovanjem i širom Evrope).

S druge strane, što bi se neko od tih uglavnom mladih i uglavnom slabo plaćenih (uglavnom honorarnih) kolega previše uzbuđivao što je, zahvaljući „četvornom sporazumu“ na relaciji Zemun–Karaburma–Novi Sad–Kula (za razjašnjenje pogledati rezultate ovih klubova u poslednja tri kola), iz Prve lige ispala Mladost iz Lučana. Ko je kriv gazdi lučanskog kluba što je do sredine drugog poluvremena utakmice poslednjeg kola s Obilićem na Vračaru naivno verovao da kad već ima 2:2 i Crvena zvezda vodi protiv Čukaričkog ne treba ništa da se dogovara, na šta je, najverovatnije, „vitezovima“ na terenu stigao aber iz lože u stilu „buši, buši, neće da plate“. Posle je konačan ishod te utakmice (4:2 za Obilić) neumesno i neumereno slavljen kao „krunski dokaz“ da u domaćem fudbalu „ima sve manje nameštanja“.

TRGOVINA DECOM: To nije čudno kad se zna da su se „dogovaranje“ i „organizovanje“ rezultata utakmica u svim iole ozbiljnijim pokušajima da se analiziraju razlozi posrtanja i propadanja ovdašnjeg fudbala označavali kao neki od najpogubnijih razloga: nameštene utakmice neće niko da gleda, za takav fudbal nisu zainteresovani ni sponzori, iz takvog ambijenta beže čestiti sportski radnici, a sve širi prostor dobijaju razni kriminogeni tipovi, tu sve postaje roba, od bodova do dečaka juniorskog uzrasta… Dugogodišnja finansijska kriza odrazila se na to da su i roditelji u velikom broju slučajeva postajali „menadžeri“, da su počeli da traže načina kako će što pre da prodaju decu „negde preko“…

„Dođe neko i ponudi im dvadeset, trideset hiljada maraka, a za najveći broj tih ljudi to je novac za koji treba da rade godinama. Da ne govorimo o većim ciframa. Nema starosne granice, igrač ako je slobodan, slobodan je, a ako nema ugovor s klubom, onda je amater. Mnogo igrača je tako otišlo i devedeset odsto njih je napravilo strašnu grešku. Jer, pokazuje se da svako mora da prođe jedan prirodan put razvoja, da treba da odraste u svom gradu, s porodicom i drugovima, da treba ovde da igra neko vreme, pa tek onda da ide. Ali, zahvaljujući milionima divljih menadžera i pod pritiskom roditelja gotovo svi igrači hoće da se prodaju što pre“, kaže za „Vreme“ generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavije Branko Bulatović, koji je inače i član Komisije UEFA za transfere.

Novi pravilnik FIFA kaže da se više ne smeju izdavati međunarodni sertifikati za igrače ispod 18 godina. Izuzetak su fudbaleri čiji roditelji od ranije žive i rade u inostranstvu. Zbog eventualnih zloupotreba i ukazivanja na to da je reč o trgovini decom, svaki slučaj se detaljno ispituje. Međutim, „zeleno svetlo“ za masovan i ničim ometan odlazak fudbalera u inostrane klubove dala je upravo FIFA još decembra 1991. godine, odlukom da svi savezi moraju da ukinu starosnu granicu.

„Kod nas je dugi niz godina postojala starosna granica, najpre je bila trideset godina, zatim 28, a krajem osamdesetih spuštena je na 26 godina. FSJ je otezao s donošenjem te odluke, čak je došao i u sukob sa UEFA odbijanjem izdavanja sertifikata Robertu Prosinečkom jer je po našim propisima tad još važila starosna granica. Iako nevoljno, jer se slutilo kakve će to posledice ostaviti, FSJ je starosnu granicu za odlazak fudbalera u inostranstvo ukinuo tek krajem 1991. godine“, priča Bulatović i dodaje da se „postavlja pitanje da li bi Crvena zvezda ikad bila prvak Evrope da nije bilo tog propisa o starosnoj granici“.

REZULTATI: Crvena zvezda je bila najbolja u Evropi u sezoni 1990/91. Pre toga je jednom i Partizan zaigrao u finalu Kupa evropskih šampiona (1965/66), a Zvezda u finalu Kupa UEFA (1978/79). Reprezentacija Jugoslavije je dva puta bila vicešampion Evrope (1960. i 1968. godine), a na svetskim šampionatima dva puta smo uspeli da doguramo do polufinala (daleke 1930. godine u Urugvaju i 1962. u Čileu). Takav bilans, u koji se utrpava kompletno fudbalsko nasleđe na mnogo širem prostoru nego što su današnja Srbija i Crna Gora, teško može da opravda godinama negovane i veštom propagandom podstrekivane fraze o „kvalitetu našeg fudbala“, „vanserijskom talentu naših igrača“, „vrhunskom radu naših stručnjaka“, jednom rečju – predstavu da je jugoslovenski fudbal uvek bio nešto što se izuzetno cenilo u svetskim i evropskim fudbalskim krugovima, ali da je tek poslednjih godina zapao u krizu…

I ovih dana, ko god da je gledao prenose utakmica sa Svetskog fudbalskog šampionata u Japanu i Južnoj Koreji u društvu većem od tri „poznavaoca“ ili je pak pažljivije pratio „komentare stručnjaka“ koji su defilovali po mnogobrojnim televizijskim programima – bio je osuđen uglavnom na dve krajnosti: po jednima, svetski fudbal je otišao do đavola i prava je šteta što mi nismo tamo „da im pokažemo kako se igra“, a po drugima je prava sreća što se nismo kvalifikovali jer bismo se „izblamirali više od Rusa i Slovenaca“, koji su, da podsetimo, bili uspešniji od naše reprezentacije tokom nadmetanja za odlazak na ovu svetsku fudbalsku smotru. Slični su i komentari o šansama naše reprezentacije da zaigra na sledećem Prvenstvu Evrope u Portugalu 2004. godine: po jednima, Italijani stagniraju, a Finci i Velšani nisu rivali od kojih bismo strepeli, a drugi ponosno pokazuju tikete na kojima su prošlog vikenda tipovali sigurnu pobedu „tamo neke Hake“ nad Obilićem usred Beograda (bilo je 2:1 za Fince), podsećaju da najveći broj finskih i velških reprezentativaca igra u engleskoj Premijer ligi i predviđaju ovdašnjem fudbalu sudbinu koju su već iskusili Mađari, Rumuni, Bugari, Austrijanci…

Prerani odlazak igrača u inostranstvo veliki je problem, ne samo za jugoslovenski fudbal, koji je imao i „dodatna opterećenja“ u vremenu ratnog okruženja, sankcija, sveopšteg osiromašenja društva… Jugoslovenski fudbal je pao na tako niske grane da sada čak i Bugari ili Mađari mogu da kupuju naše igrače. Za platu od pet, šest hiljada maraka naši fudbaleri odlaze i u švajcarsku drugu ligu, a samo pre desetak godina švajcarski prvoligaši bili su „naše redovne mušterije u evropskim kupovima“.

„Sećam se dana kad je u Savez iz Švajcarske ili Austrije dolazilo i po šezdeset zahteva za izdavanje sertifikata našim igračima. Za pola tih igrača nisam ni čuo. Bilo je tu i igrača trećih liga, amatera. Mali klubovi su čak bili veći izvoznici igrača od velikih, najpoznatijih klubova. Nekad se znalo da igrači iz manjih klubova najpre idu u Crvenu zvezdu ili Partizan da se afirmišu, pa tek posle nekoliko sezona u inostrane klubove. Sada igrači nemaju razloga da tako čine. Prosečno je po sezoni odlazilo oko sedamsto igrača iz svih naših liga, a samo iz Prve lige godišnje je odlazilo po pedesetak fudbalera. Za ovih desetak godina iz naše zemlje otišlo je više od šest hiljada fudbalera. To je i najveći uzrok pada kvaliteta našeg fudbala. Da je ostala starosna granica, svi ovi igrači bi morali da igraju u Jugoslaviji. To je problem koji ne može da se reši administrativnim putem. Potrebno je vreme da naša zemlja ekonomski ojača i da se pojave sponzori. Da klub ima novca i da mu se isplati da dobro plati kvalitetnog igrača, a ne da ga prodaje za pedeset hiljada maraka. Međutim, poslednjih godina naši klubovi 99 odsto žive od prodaje igrača“, objašnjava Bulatović.

BEZ PRIHODA: Trgovina „fudbalskim robljem“ vremenom je postala osnovni izvor klupskih prihoda jer nema zarade od ulaznica i prihoda od televizije i sponzora. Kao paralela može da posluži iskustvo engleske Premijer lige, koja samo od televizijskih prava godišnje inkasira 880 miliona funti. Od toga 700 miliona otpada na TV prava u Engleskoj, a 180 miliona izvan nje. Za naše ljubitelje fudbala i nemačkih maraka, to iznosi oko 2,7 milijardi DM. Tada postaje jasno zašto Englezi kupuju sve, a zadržavaju i svoje igrače.

To su sve objektivni problemi, uz naše subjektivne slabosti koje se ogledaju u lošem stručnom radu, neregularnosti takmičenja i svim ostalim negativnim pojavama. Među tim „pojavama“ je sve češća i praksa da kompletni timovi „igraju“ za pojedine igrače jer stigne takva naredba od gazde, predsednika ili direktora kluba. Igra se na određenog igrača da bi postigao što više golova ili što više držao loptu u nogama (kad je reč o „veznjacima“), da bi ga što bolje i što pre prodali, da bi klub tako preživeo. Ako se zna da jedna sezona u našoj Prvoj ligi košta od milion do milion i po maraka, na mestu je i pitanje koji klub može da obezbedi tolike pare i na osnovu čega. Kako jedan klub koji ispada iz lige da obezbedi milion i po maraka? Sponzori i firme koji ulaze u naš fudbal gotovo da ne postoje. Samo Crvena zvezda i Partizan mogu da naprave ugovore s jakim firmama. Od publike više niko ne živi. U španskoj ligi klub se šezdeset odsto izdržava od prodatih karata, a kod nas ta stavka u prihodima nije ni dva odsto. Televizijski prenosi su dogovarani između Zajednice prvoligaša i RTS-a, ali ni tu nema novca. Više je to u funkciji propagiranja fudbala u našoj zemlji, nego što je prilika za zaradu. Zbog svega toga, dok gledamo utakmice engleskog, nemačkog, španskog ili italijanskog prvenstva i našu Prvu ligu, imamo utisak kao da nije reč o istom sportu.

PRIVATLUK: Mnogi misle da je rešenje za finansiranje fudbalskih klubova, kao i u mnogim drugim delatnostima, magična reč „privatizacija“, pri čemu se prenebregava da je ona u našem fudbalu već odavno počela i uveliko je u toku. U Prvoj saveznoj ligi prošle sezone igralo je čak šest čisto privatnih klubova (Obilić, Čukarički, Zvezdara, Železnik, Mladost iz Lučana, Sutjeska iz Nikšića), mnogi drugoligaši imaju takav status (Budućnost iz Banatskog Dvora, Veternik iz Novog Sada, Big Bul iz Bačinaca, Bežanija, Mladenovac, Badnjevac, Bane iz Čačka, Građanski iz Svilajnca…), privatnici su uveliko prisutni i na nižim nivoima takmičenja… Sistem je prilično jednostavan: uzme se klub koji je u očajnoj finansijskoj i sportskoj situaciji, isplate se dugovi za struju i „komunalije“, podeli se nekoliko zaostalih plata igračima, a potom se dovodi novi trener i postepeno se u upravu uvlače ljudi od poverenja i rođaci. Zatim sledi promena klupskog statuta, s namerom da se privatizuje ne samo klub već i pripadajući sportski objekat…Trenutno je stanje nedefinisano, mnogi su uložili u fudbal, ali nemaju „tapiju“ jer nijedan klub nije regulisao svoj status u vezi s vlasništvom nad stadionima i pratećim objektima…

„Bez obzira na neke specifične i nedorečene situacije, mislim da je to neminovno jer se mora znati šta je čije. Sistem akcionarskih društava za mene je najprihvatljiviji, a i on se u svetu pokazao kao najbolji. Drugačije će se svako ophoditi prema poslu i prema klubu kad je u njega uložio svoj novac. Očekujem da se veoma brzo donesu zakoni, koji će tačno utvrditi i način privatizacije i transformacije u fudbalu i u sportu uopšte“, kaže Branko Bulatović.

Ako se kod nas to i ne bude uskoro učinilo, zbog poznate „brzine“ kojom se donose zakonska rešenja za nešto što mnogima nije u interesu da se reguliše, uskoro će nas na to naterati strogi propisi UEFA, koja je krajem aprila u Nionu utvrdila Pravila o licenciranju klubova. FSJ ih je među prvima preveo i izdao u vidu priručnika, dostavio svim prvoligašima i drugoligašima, kako bi oni mogli da se upoznaju sa zahtevima UEFA i terminima u kojima treba da se preduzmu odgovarajuće radnje, odnosno radovi na pojedinim stadionima. Pravilnik se odnosi i na uslove na stadionima, finansijsko poslovanje klubova, poštovanje minimuma odredaba Pravilnika o stručno-pedagoškom radu, kad je reč o broju selekcija, trenerima koji rade s njima, pomoćnim objektima, svlačionicama, infrastrukturi, parkinzima, ložama za novinare i TV kamere. Svrha toga je da se klubovi upoznaju i da na vreme, naravno uz pomoć države, kao osnovno pitanje reše svojinske odnose.

„MENADŽERI„: Već sada je sasvim izvesno da do sezone 2004/2005, kad bi ova pravila trebalo da stupe na snagu, veoma mali broj ovdašnjih klubova može da se uredi po tim evropskim principima. Zato je realnije očekivati da oni koji su sada „glavni“ u njima, bilo da je reč o nedefinisanim privatnim ili o još manje jasnim „društveno-sportskim“ organizacijama, a posebno oni koji koriste politički uticaj da „guraju“ određene klubove, ali se i „pitaju za sve“, nastave s rasprodajom preostalih igrača i u ostavljenom periodu obezbede samo – sebe. Kako to funkcioniše, za „Vreme“ govori jedan naš kolega, koji se istovremeno bavi i menadžerskim poslovima, uz razumljivu želju da ostane anoniman:

„Svaki menadžer ima svoj sistem rada. Praksa pojedinih menadžera je da plaćaju igračima i roditeljima dve, tri hiljade maraka mesečno ili njihovo poverenje kupuju na taj način što im poklanjaju stanove ili kola. Primer za to je Perica Ognjenović, kome je menadžer bio Zoran Vekić, jer se zna koliko je Perica slupao skupih automobila marke BMW. On je svojevremeno bio s reprezentacijom u Cirihu, kad je došao Vekić i dao mu sto hiljada maraka. Dete, kad mu daš toliki novac, prosto poludi i fudbal ga više ne zanima. Svi znamo kakvu je Perica Ognjenović imao putanju, a zna se i gde je on sada“, priča naš sagovornik.

U poslednje vreme pojavilo se mnogo „divljih“ menadžera, bez znanja, iskustva i licence. Svi oni dolaze na stadione, opremljeni najnovijim modelima mobilnih telefona, obučeni u skupa odela i sve vreme nešto zapisuju u svoje rokovnike. Roditelji fudbalera, a naročito oni siromašniji, za relativno malo novca potpisuju tim „menadžerima“ sumnjive ugovore o zastupanju u naredne dve godine.

Menadžeri na različite načine stupaju u kontakt s klubovima u inostranstvu. Neko ima posrednike, a neko ulazi direktno u klub. U italijanske klubove, poznato je, ulaze samo probrani. Poznatiji menadžeri idu pravo kod predsednika.

„Ako menadžer ide direktno na klub, dogovara se s predsednikom. Tu nema pravila i niko ne zna gde i kome ide novac od ugovora. Čest je slučaj i da ovdašnje gazde, predsednici ili direktori prete igračima na različite načine. Ako neki fudbaleri i imaju ugovor sa klubom o podeli novca, a to je obično 50:50 ili 60:40 odsto u korist igrača, niko to ne poštuje. Ljudi iz klubova traže svoj deo i njih ništa drugo ne zanima. Zato kad inostrani klub isplati obeštećenje, neretko bivši klub igraču uzima sav novac od ugovora, uz izgovor: „Ti ćeš dobiti od sledećeg ugovora koji napravimo, sad nam je frka, a ti imaš dobru platu tamo, ćuti i igraj.“ Svako od oštećenih može da tuži klub jer imaju zvanične ugovore, ali najčešće se dodađa da to progutaju zbog toga što im prete vojskom, neigranjem u reprezentaciji i sličnim ucenama“, objašnjava sagovornik „Vremena“.

TALENTI: U našoj zemlji i sad igra nekoliko interesantnih mlađih igrača, među kojima se ističu Danko Lazović iz Partizana, Dejan Milovanović iz Crvene zvezde ili Nenad Milijaš iz Zemuna. Ali, s druge strane, veliki talenat bio je i igrač koga je tražila cela naša Prva liga, Marko Jeličić iz pirotskog Radničkog, koji je igrao i za mladu reprezentaciju, a završio je u slovenačkom prvoligašu „Koperu“. Nisu, dakle, sve karijere išle blistavim putem, već su mnoge presečene pogrešnim potezima ili je slika koja je stvorena o pojedinim igračima bila sasvim pogrešna.

Primer za to je Saša Marković, koji je ovde davao po 25 golova, posle čega je imao neslavnu epizodu u Štutgartu. Vanja Grubač, nekad prvi strelac naše lige, nigde se nije snašao. Vratio se u OFK Beograd i ponovo traži neki inostrani angažman. Za Predraga Divića bilo je istaknuto milionsko obeštećenje, a otišao je u nemačku drugu ligu. Milan Milijaš je otišao u Majorku, gde nije zaigrao ni minut pa su ga pozajmili Malagi, povratniku u prvu špansku ligu. Ni tamo nije igrao pa se ponovo vratio u Jugoslaviju, najpre u Partizan, i konačno u svoj matični klub „Zemun“. Ivan Vukomanović se vraća po ko zna koji put: Bordo, Zvezda, ponovo u Bordo, pa u Keln, ponovo Zvezda i na kraju – Rad.

„Nije tajna da su na nekim stranim televizijama javno puštali snimke o tome kako se nameštaju utakmice kod nas i da cela Evropa to zna. U Evropi smo na veoma lošem glasu. Igrači nam odlaze u Rusiju, Tursku, Bugarsku, Kinu, Kipar. Koji je to igrač otišao negde posle Kipra ili Grčke? Ko je napredovao u Kini ili Ukrajini“, pitanja su koja, osim Branka Bulatovića, postavljaju i ovdašnji ljubitelji fudbala.

Naš sagovornik priča i o tome kako se montiraju video zapisi kojima se podiže cena određenom igraču i stvara utisak da se radi o „vrsnom“ strelcu:

„Montira se kaseta od dvadesetak minuta sa šansama i golovima određenog igrača i na toj kaseti se nađe praktično sve što taj igrač zna. U celoj sezoni od trideset utakmica taj igrač napravi dvadesetak dobrih poteza, dâ deset golova i to se izmontira tako da ispadne da on stvarno zna da igra fudbal. Sad je drukčija situacija, može eventualno menadžer da stupi u kontakt s nekim klubom, pa da kaže da ima interesantnog i zanimljivog igrača. Tek onda klub koji je zainteresovan može da zatraži neku kasetu da ga malo upozna, posle čega počinje praćenje tog igrača. Postoje i skauti evropskih klubova i menadžerskih agencija koji nenajavljeno dolaze na utakmice i gledaju određene igrače, često bez znanja kluba. Oni dolaze čak i na treninge da vide kako se igrač ponaša u tim situacijama. Gleda se i da li je igrač vaspitan i kulturan, kakve su mu radne navike, s kim se druži, on je bukvalno kao na rentgenu“, objašnjava naš sagovornik.

NI „P“ OD POREZA: Zbog ukupnih prilika u našem fudbalu menadžerima su znatno interesantniji mlađi igrači, od osamnaest do dvadeset godina.

„Stariji nemaju tako dobar ‘prolaz’. Evo, vidite, koliko godina ne mogu da se prodaju ni Vladimir Ivić, ni Saša Ilić, ni Igor Duljaj jer se neko ‘frlja’ s velikim iznosima. Partizan traži za Ivića i Ilića po petnaest miliona maraka, a tolike pare dobijaju igrači svetskih razmera. Da vrede toliko, našao bi se neki evropski klub koji bi ih toliko platio. U poslednjih nekoliko godina otišlo je dosta igrača, a samo su Dejan Stanković, Mateja Kežman i donekle Mladen Krstajić nešto uradili. Gorana Drulića i Gorana Bunjevčevića nigde nema, Nikola Lazetić je igrao u Turskoj, a sad je otišao u Komo, dojučerašnji italijanski drugoligaš…“

I pored toga, fudbal i dalje unosi najviše „svežih para“ u našu zemlju. Zvaničnih podataka o tome koliki porez plaćaju naši fudbalski klubovi i igrači gotovo da nema. Svi se slažu da je u pitanju veliki novac i da on mora da se ubaci u legalne tokove, ali to se sigurno neće postići pozivima na patriotizam ili Đelićevim bilbordima i podsećanjima da je na slovo „A“ u stvari „Porez“. Kad sve ide „na dogovor“, porez je, naravno, poslednja briga. Prema nekim procenama, Crvena zvezda i Partizan bi trebalo da plaćaju najmanje dva do tri miliona maraka poreza godišnje.

„U svakom prvoligaškom klubu dovoljno je videti šta njihove gazde, predsednici i direktori voze – automobile od po sto hiljada maraka, a uz to se baškare u velelepnim kućama“, podseća naš sagovornik i dodaje da zbog toga i u klubovima „više vole mnogo malih, nego jedan veliki posao“.

Posle velikih transfera, navijači očekuju neku promenu nabolje, pa tako deo Partizanovih pristalica već dve godine proziva klupske čelnike zbog transfera Mateje Kežmana i obećanja o pokrivanju stadiona, najsavremenijem semaforu i drugim čudima koje ovih dana posmatramo u Japanu i Južnoj Koreji.

„PRATI PARE„: Istražujući zašto je i kako propao jugoslovenski fudbal, saradnici „Vremena“ razgovarali su i o drugim značajnim elementima iz „istorije bolesti“: loše suđenje, česte promene sistema takmičenja, loš rad s mlađim kategorijama, loša medijska slika koja se stvara o fudbalu, posebno u odnosu na neke trofejnije sportove (košarka, vaterpolo, odbojka…). Međutim, kao što Šerlok Holms ima običaj da kaže: „Ako ne znaš u kom pravcu da vodiš istragu – prati pare“, gotovo svi naši sagovornici su se složili da je sve što se događa s masovnom prodajom igrača najveći uzrok posrtanja i propadanja ovdašnjeg fudbala.

To se, na našu nesreću, prikrivalo plasmanima reprezentacije na Svetski (1988) i Evropski šampionat (2000. godine), da bi se već prve godine novog milenijuma, neuspehom u kvalifikacijama za Svetski šampionat u Japanu i Južnoj Koreji, čitava priča „vratila kući“. A to „kod kuće“ je sumorna stvarnost, od koje je, kako neko reče, „gora samo albanska liga“.