Pet na pet

Jedina gora stvar od rezultatskog debakla u Granadi koja je mogla da se dogodi, a koja se izgleda dogodila, jeste podela na krive i prave, na odgovorne i neodgovorne, na verne i neverne. Umesto da nas neuspeh ujedini jer nam je (valjda) svima na prvom mestu košarka čini se da je počeo proces duboke diferencijacije. To samo po sebi ne mora da bude loše, ali dok prava rešenja i vrednosti izbiju u prvi plan proći će mnogo vremena, prosuće se mnogo žuči, pokvariće se mnogi odnosi i dok sve to traje teško je i pomišljati na jedinstven front i udruženu pamet da se kriza prevaziđe.

Svojevrsni referendum je već počeo. Izveštači naših novina koji su u Madridu pratili Evropsko prvenstvo do kraja svakog dana su pokušavali da ulove nekog od naših bivših asova ili viđenih trenera ne bi li čuli njihovo mišljenje o razlozima neuspeha u Granadi. Kada su ta mišljenja preneli, stizali su odgovori onih koji su se osećali prozvanim ili krivim. Tako smo, da primenimo košarkaški rečnik, došli do situacije „pet na pet“ u kojoj autoriteti kakvi su Bora Stanković, Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Zoran Savić i Nikola Lončar (ima ih još, ali ostajemo na petorici) krivicu svaljuju na Stručni savet koji je predložio selektora. Istovremeno, drugih pet autoriteta – Ranko Žeravica, Dražen Dalipagić, Boža Maljković, Raša Radovanović, Svetislav Pešić) – ali, zanimljivo, svi članovi tog istog Stručnog saveta brane selektora (ili sebe?) tvdeći da on nije kriv i da je u datim okolnostima uradio koliko je mogao. Neki od pozvanih govorili su u rukavicama, poput Bodiroge koji uvek meri tri puta pre nego što jednom seče; Dušan Ivković je pomalo iznenadio izjavom kojom je „branio“ selektora, ali kad bude zaista rešio da govori čuće se šta stvarno misli… Maljković je, misleći na kritičare Stručnog saveta, citirao italijansku poslovicu da su „propustili priliku da ćute“. Mogao je i srpsku koja to isto kaže malo direktnije i malo grublje: „Pamteniji si kad ćutiš.“

ODGOVORNOST UMESTO LJUTNJE: Košarkaškom narodu ostaje da se, po uverenju i argumentima (kad ih ima), opredeljuje u kojoj bi petorci radije „igrao“. Neće valjati ako se polemika, sukob mišljenja, izrodi u rat jer od otvorenog sukoba i razbuktavanja strasti neće biti koristi. Kritiku ne treba doživljavati kao napad na ličnost, već kao odgovornost za javni rad i odluke. Zbog poslednja dva teksta u „Vremenu“ verovatno sam izgubio nekoliko dugogodišnjih košarkaških prijatelja koji nisu „to očekivali od mene“, ali ako ne shvataju da ono što sam napisao nije bilo protiv njih lično već protiv nekih odluka koje su kao članovi jedne organizacije doneli (ili nisu doneli), ne vredi ih ni ubeđivati. Lično ću uvek biti zahvalan onima koji mi kažu i dokažu argumentima i činjenicama da sam napisao loš članak za novine. Postoji odgovornost, ili bar treba da postoji, za javnu reč, izgovorenu ili napisanu, isto kao što treba da postoji odgovornost za donetu odluku.

U Madridu se čula ideja o organizovanju neke javne tribine na kojoj bi se razgovaralo o svemu, ali ne tako davno održane su dve posle kojih se ništa nije promenilo. Ljudi izađu, iznesu svoje mišljenje, raziđu se i nikom ništa, sve ostaje po starom.

Put povratka neće biti ni lak ni brz, a biće još teži i duži ako se budemo prepucavali po novinama. Svako ko voli košarku mora da se odrekne bar dela sujete, da bude manje isključiv, više za ideju nego protiv nekoga. Divac i Đorđević ne mogu da svoj angažman u Savezu u bilo kojoj funkciji uslovljavaju „odlaskom nekih ljudi“, Maljković treba da bude više aktivan u Stručnom savetu a manje u novinama, oni koji su daleko od zbivanja u našoj košarci svoje ideje i savete treba da limitiraju bar na distancu sa koje te probleme posmatraju, a oni koji su u zemlji morali bi da klupske i klanovske interese potisnu a košarku stave u prvi plan. Jedna prilika propuštena je pre dve godine, posle debakla u Novom Sadu, pitanje je da li druga uopšte i postoji. Tada su postojala rešenja (Bora Stanković sa odrešenim rukama), sada kao da nema rezervne varijante. Predsednik Dragan Kapičić kaže da bi rado ustupio mesto Divcu, ali Divac, Đorđević i još neki neće nikakve funkcije „dok su oni tamo“.

BEZ ČAROBNOG RECEPTA: Bilo kako bilo, ne valja i nema jasnog ni čarobnog recepta (osim što je moguće većeg stepena jedinstva, što je kad su Srbi u pitanju verovatno najteže) šta nam valja činiti. U prošlom broju „Vremena“ bilo je reči o primerima drugih koji su padali i uspevali da se vrate. Upravo su Rusi, novi prvaci Evrope, apostrofirani kao primer. Ovo im je prva zlatna medalja otkad postoji samostalna Rusija a sudbina im je posle 14 godina vratila ono što im je uzela 1993. u Minhenu, kada je Kristijan Velp u poslednjoj sekundi finala pogodio trojku i Nemačkoj, sa Pešićem na klupi, doneo titulu prvaka Evrope. U Madridu je na 2,7 sekundi pre kraja Džejms Robert Holden pogodio a Pau Gasol sa sirenom promašio i titula je otišla u Moskvu… Rusi su se, dakle, vratili na velika vrata, veća nego što su i sami očekivali, ali bojim se da njihov primer nije do kraja primenljiv na našu situaciju. Jedan španski kolega je u izveštaju sa finala duhovito napisao da je Španija izgubila zato što su na kraju iz ruske „Matrojške iskočila dva Amerikanca, Holden i trener David Blat“. Teško je zamisliti da igrom našeg tima diriguje neki crnoputi Srbin (doduše, u okruženju ima crnoputih „Makedonaca“, „Bosanaca“ pa i „Slovenaca“), ili da ekipu sa klupe vodi neki strani trener. Doduše, sve ima prvi put pa ako se nastavi tendecija da državni tim vodi ne onaj ko može (po kvalitetima) nego onaj ko hoće (bez obzira na kvalitete), ne vidim razloga da stranac ne bude selektor. Uostalom, u fudbalu ga već imamo, šok je jednako bio velik, ali navikli smo se… A ako se još ode na Evropsko prvenstvo, ko će imati argumente protiv Zvezdana Terzića i njegove odluke (u fudbalu, srećom, nema Stručnog saveta, doduše postoji Stručni odbor ali se ne bavi selektorom) da angažuje Havijera Klementea.

Vratićemo se kad budemo imali odnos prema reprezentaciji kao Španci, kad zlatne generacije budemo negovali kao što su to poslednjih godina činili Grci i Španci, kad nam klubovi budu ekonomski jači (ne baš kao ruski, ali nešto od modela „privatni kapital uz državne olakšice“ moglo bi se primeniti), strpljivi kao Slovenci, ponosni kao Litvanci ili kad budemo imali lidera kakvog Nemci imaju u Dirku Novickom.

I, naravno, kad budemo imali selektora.