U danu kada su nas plašili masovnim nemirima zbog najavljene pa zabranjene Parade ponosa u beogradskoj dvorani Pionir dogodila se ženska odbojka: devojke koje igraju za reprezentaciju Srbije osvojile su prvo mesto na Evropskom prvenstvu koje su zajednički organizovale Srbija i Italija.
Srbija je pobedila Nemačku sa 3:2 u veoma uzbudljivoj utakmici, prepunoj strasti i grešaka na obe strane. Ako je muška odbojka u svom najboljem izdanju nešto najspektakularnije što postoji u kolektivnom sportu, ženska igra je daleko bliža „običnim ljudima“ što ne umanjuje njen kvalitet. Ponekad izgleda da tu nema tako neverovatnih poteza kao kod „muških“, ali je to zamenjeno ogromnom energijom i emotivnošću koje ulaže svaka igračica.
Posle utakmice Maja Ognjenović, tehničarka u ekipi Srbije, rekla je da se dogodilo čudo i da ni njoj nije jasno kako su uspele da pobede posle iscrpljujućeg meča protiv Turske u polufinalu dan ranije.
„Bile smo isceđene i emotivno i fizički, vukle smo se i ne znam odakle nam snaga za ovakvu pobedu“, rekla je Ognjenovićeva.
Srbija je prvi put osvojila zlatnu medalju u ženskoj odbojci. S obzirom na to da reprezentacija postoji pet godina, to je fantastičan uspeh, a pošto se na odbojku u Srbiji, kao i u većini drugih država, gleda kao na „studentski sport“, sport kojim se ne bavite „ozbiljno“, uspeh je nemerljiv.
Srbija je objedinila titule: dve nedelje posle muškaraca i devojke su pevale himnu na kraju takmičenja. U sportu u kome se najbrže smenjuju poeni i u kome je moguće da danas osvojite titulu prvaka Evrope a da se sutra ne plasirate na naredno takmičenje, samo najbolji kontinuirano ostvaruju uspeh. Ovaj tim Srbije je u 2011. godini osvojio Evroligu, bio treći na svetskom Gran priju i sada se popeo na najvišu stepenicu.
Selektor Zoran Terzić, koji je najzaslužniji za ekspanziju srpske reprezentativne odbojke, oličenje je zdravog razuma i pristojnosti. Teča Novaka Đokovića godinama vodi ovaj tim i više od svih je bio svestan šta se dogodilo u nedelju 2. oktobra.
Ova pobeda je prvenstveno dar nama samima, parafraziramo njegovu izjavu nakon završene utakmice sa Nemačkom.
Njegov pristup hvale sve igračice. On se pojavljuje kao stručnjak za odbojku, ali i kao odličan poznavalac karaktera igračica koje predvodi. Na prvenstvu je u najtežim trenucima donosio najbolje odluke, što je odlika velikih vođa i pokazatelj ogromne vere koju ima u sebe i u tim koji predvodi. Kažu da je u danima kada smo ga još voleli nekadašnji prvi trener fudbalske reprezentacije Radomir Antić držao neke seminare domaćim privrednicima: sada je prava prilika da Zoran Terzić naplati svoje usluge domaćim političkim liderima koji ne znaju da urade ono što Terzić radi savršeno – da napravi najbolji tim, da donese najbolje odluke pod najvećim pritiskom i da dođe do planiranog rezultata.
Zbog tih osobina koje je demonstrirao kroz nastupe tima koji predvodi, Terzić je u nedelju uveče, u svojih „pet minuta slave“ pomogao ljudima u Srbiji da pomisle kako ovde nije sve uzaludno i kako je moguće da se civilizovano živi i radi u ambijentu koji je kreiran na nekom drugom mestu. Nije odbojka, kao ni bilo koji drugi sport osim fudbala, nešto što utiče na život „miliona“, ali ovakvo „preduzeće“ dostojno je divljenja.
Različiti ljudi su pratili odbojkašice do titule i trudili se da u velikoj meri ispune dvoranu koja je poznata po košarkaških utakmicama Partizana. Ovo je važno reći jer je odbojka sport koji se u Srbiji, po pravilu, igra u školskim salama, a mečevi se gotovo nikada ne prenose na televiziji. Ovoga puta, ljudi su osetili da se dešava nešto dobro i važno, nešto što nema veze sa odbranom teritorija i kompenzacijom za izgubljene ratove, pobijenu čeljad i bombardovanje. Došao je normalan svet, navijači u civilu, nije bilo debelih- istetoviranih-i-do-pojasa-golih „vođa“ na tribinama koji bi bili „naš dvanaesti igrač“. Došli su roditelji sa decom, došle su devojke sa momcima, sa drugaricama i prijateljima. Roditelji su nosili svoju malu decu u naručju, neka od njih su već spavala, ali su se oni radovali i izgledalo je da su srećni te večeri u dvorani koja je bila prepuna ljudi i pozitivne energije. Mečevi u Pioniru su u subotu protiv Turske i u nedelju protiv izgledali kao neki super muzički spektakl u kome se energija izvođača prepliće i stapa sa publikom. Te dve večeri su one koje se pamte čitav život, koje se prepričavaju, i vremenom ne gube na značaju.
Na nesreću, već danas, nekoliko dana kasnije, taj događaj i uspeh su deo istorije, daleke prošlosti jer je društvo zatrpano brojnim užasima i lošim vestima, atmosferom bez izlaza i nepravde koju sada više ne mogu da poprave ni najbolji domaći marketinški stručnjaci, ni srpskoj vladi najnaklonjeniji mediji. Već ove nedelje imaćemo još jedan fudbalski meč od koga će nas boleti glava, voleli ga ili ne, jer se fudbal stopio sa državom pa nam se ponekad čini da ako tamo propadamo, ništa oko nas nije kako bismo voleli da bude. Mediji će zatvoriti priču o odbojci, o fantastičnim devojkama i mladićima koji su nas onako obradovali, u drugoj polovini septembra, gde je pored njih u Srbiji bilo lepo još samo vreme.
Tim koji predvodi Aleksandar Boričić, predsednik Saveza, neće se previše, kao i do sada, obazirati na okolnosti. Oni su navikli da rade u ambijentu gde malo ljudi na njih obraća pažnju, ali kada se donese medalja, svi se nakaleme na zajedničku fotografiju. Boričić predvodi odbojku u Srbiji poslednjih dvadesetak godina i svi uspesi su vezani za njegovo delovanje. Cinici bi rekli da se vidi gde smo kada pogledamo ko vodi Savez: ovde je „Zvezdin kadar“ na čelu, pa je jasno da Srbija napreduje samo onoliko koliko je njen najpoznatiji sportski brend snažan. I Novak Đoković je zvezdaš, rekli bi ti isti cinici, pa vi sad vidite. Ali, to su njihova razmišljanja, mi podržavamo i vaterpoliste.
