Patnja duše

Kada su prvom polovinom sedamdesetih godina kruta estetika i stroga kontrola frankofone mejnstrim strip scene počele da guše kreativnost autora, bilo je dosta nezadovoljnih mladih talenata koji su sanjali o oslobađanju stega starije generacije. Ali, malo njih je bilo u poziciji da učine nešto po tom pitanju. Slamka spasa za strip scenu došla je u vidu novog, eksperimentalnog časopisa, strip antologije u kojoj su autori mogli da istražuju svu svoju kreativnu slobodu – ma koliko mračna, duboka ili neshvaćena bila u to vreme.

„Metal irlan“ je zvanično nastao u decembru 1974, iako je prvi broj ugledao svetlost dana tek naredne godine, i time je načinjena jedna od najvažnijih prekretnica u svetu stripa. No, ako pogledamo životopise četvorice tvoraca „Metal irlana“, možemo zapaziti jednu neobičnost – samo dvojica su defakto strip umetnici. Žan-Pjer Dione je bio novinar i scenarista, dok se Bernard Farkas bavio finansijama. To znači da su celu revoluciju „Metal irlana“ u kreativnom smislu poveli Mebijus i Filip Drije, preostala dvojica tvoraca legendarnog časopisa.

Dok se o Mebijusu svih ovih decenija dosta govorilo („Vreme“ broj 1579), Filip Drije je i pored svetske popularnosti ostao ime koje su znali samo vrsni poznavaoci stripa u Srbiji. Razlog je jednostavan – do danas u našoj zemlji nije objavljen nijedan njegov strip, a u to se ubrajaju sve revije i izdanja na prostoru bivše Jugoslavije!

Akcenat u prethodnoj rečenici je na – do danas. Jer, novoosnovana izdavačka kuća Stalker kao jedno od prvih izdanja objavila je Noć Filipa Drijea, njegov najličniji i najkontroverzniji strip.

Stvaralaštvo Filipa Drijea pre osnivanja „Metal irlana“ sa Mebijusom, bilo je turbulentno koliko i njegov život. Rođen je 1944. godine u Tuluzu, ali ubrzo potom ga roditelji odvode u Nemačku, a zatim u Figeras u Španiji, jer su kao istaknuti kolaboracionisti i fašisti morali da beže od progona u oslobođenoj Francuskoj. U domovinu se vraća tek nakon što mu je otac preminuo 1952. godine. Dok je Mebijus stvarao paralelno u mejnstrimu i eksperimentalnom stripu, Drije se skoro religiozno držao fantastike i težio da pomera granice u percepciji devete umetnosti. Otud i nešto teži proboj na tada krutoj sceni. Prvi strip je objavio 1966. godine, gde stvara svoj sada već legendarni lik Lone Sloana, kojeg će ovekovečiti u još desetak priča. Tada je upoznao suprugu Nikol, koja će se pokazati kao značajan faktor u ovoj priči.

U tim prvim radovima, kao i u ostatku stvaralaštva, Drije je crpeo snažnu inspiraciju iz fantastike Lavkrafta i Van Vogta, a ulazak u mejnstrim časopis „Pilot“ 1973. godine omogućio mu je strip Yragaël, inspirisan Elrikom Majkla Murkoka. Međutim, stege mejnstrima Drije je teže prihvatao čak i od Mebijusa, tako da osnivanje „Metal irlana“ i izdavačke kuće Humanoidi znači prekretnicu u Drijeovoj karijeri, obeleženoj stvaranjem Noći. Nikol oboleva od raka i ubrzo umire, a Drijeu ostaje samo da gleda kako njegova mlada i lepa muza iščezava u bolesti. Očajan je i oseća bes prema nemoćnim lekarima, okrivljujući ih da su doprineli da njena mladost i snaga prebrzo iskopne. Previše je to za bilo koga, a jedini način da sve to podnese i preživi Drije je našao u crtanju Noći. I zaista, reč je o stripu koji može da izazove brojne reakcije kod čitalaca – od fasciniranosti, preko zbunjenosti, do gnušanja – ali neminovno će izmamiti reakciju snažniju nego većina ostvarenja devete umetnosti.

Noć nije klasičan koherentni strip, već je reč o nihilističkom činu egzorcizma tuge i patnje nataložene u Drijeu. Sa umetničke strane Noć je višestruko fascinantna, jer je korišćeno mnoštvo kompozicionih i kolorističkih rešenja koja su do tada bila neviđena u stripu. Impozantne strukture i koloplet likova unose nespokoj pri čitanju, što je i poenta jer je reč o delu koje je nastalo u specifičnim uslovima i duševnom stanju autora. Priča je u izvesnom smislu metafora Nikoline borbe sa bolešću i Drijeove borbe sa tugom. Sve je smešteno u nedefinisani apokaliptični SF ambijent, u kome se grupe bajkera retrogradnog govora sukobljavaju sa fašistoidnim i mračnim „lobanjama“, nekoj vrsti militantne skupine koja pokušava da uvede red. Bajkeri uzvikuju neartikulisane slogane, uništavaju, traže drogu, dok „lobanje“ suzbijaju opšti haos ali izazivaju sve veće razaranje. Kulminacija, poput progresije Nikoline bolesti, dovodi do opšte kataklizme i beznađa, pa čak i ambijentalne arhitekture na fascinantnim dvostranim tablama nalikuju telu koje razara ta borba. Da li su bajkeri ili „lobanje“ bolest koja je napala Nikol, i da li su ovi drugi šteta koju su naneli lekari agresivnim terapijama? Epilog je isti: obe strane su podjednako uništile svet u Noći, koja je jasna metafora Drijeove supruge.

Noć je delo koje se čita sa izvesnom teskobom, što je i razumljivo imajući u vidu uslove u kojima je nastala, kao i šta predstavlja. Paradoksalno je da u tako ružnim okolnostima nastane nešto toliko lepo i grafički fascinantno kao što je Noć. Svaka stranica je remek-delo samo za sebe, a predznanje o tome šta zajedno predstavljaju intenzivira taj osećaj. Drije i danas napominje da je Noć njegovo najličnije delo, kao i da nikada nije preboleo Nikol. Iz tog razloga svako licencno izdanje Noći prolazi strogu kontrolu Filipa Drijea, da bi se ispoštovao legat okolnosti u kojima je ovaj strip nastao. Takav je slučaj bio i sa Stalkerovim izdanjem. Jer za Filipa Drijea to nije samo skup nacrtanih stranica, već zauvek zamrznut trenutak kada je doživeo najveću ličnu tragediju u životu.