Parenzanom na dva točka

Kada je Zoran Torbica, organizator Adria Summit-a predložio biciklističku turu od Savudrije do Pirana u Sloveniji, nisam mnogo razmišljao. Nas desetak najupornijih učesnika konferencije krenuli smo po najvećoj vrućini oko 11 sati i dobar deo puta do Pirana smo prešli Parenzanom, biciklističkom stazom koja se nalazi na trasi nekadašnje istoimene pruge koja je spajala Trst i Poreč.

foto: robert čoban

Parenzana (Ferrovia Trieste-Parenzo-Canfanaro, skraćeno TPC) je bila uskotračna železnička pruga koja je povezivala Trst preko niza stanica sa Porečom kao krajnjom tačkom. Prolazila je preko teritorija triju današnjih država: Italije, Slovenije i Hrvatske. Kada je 1902. sagrađena, sve je to bila Austrougarska, kada je 1935. njom prošao poslednji voz – sve je bila Italija. Koridor pruge je danas sačuvan, kao i velik broj pratećih železničkih objekata, mostova, vijadukata i tunela. Veliki deo trase stare pruge je preuređen za biciklističke i pešačke staze, a razmišlja se i o obnovi pojedinih deonica pruge u turističke svrhe.

Istorijat ove pruge počinje mnogo pre početka njene gradnje. Istarska željeznica je svečano otvorena 20. septembra 1876. Trebalo je da doprinese efikasnom povezivanju ratne luke Pula sa unutrašnjosti Austrougarske monarhije. Stanovnici severozapadne Istre, najgušće naseljenog dela poluostrva, bili su razočarani jer je nova železnica potpuno zaobišla njihove krajeve.

Nakon dugog razmišljanja o saobraćajnom rešenju za severozapadnu Istru, grof Pietr Vajderštajn dobio je odobrenje ministarstva da započne studiju o ekonomskoj isplativosti železnice Trst-Buje-Poreč. Istarski zastupnici Bertola i Rici pred Parlamentom u Beču 1893. zatražili su izgradnju ove železnice, a Istarski pokrajinski sabor je iduće godine gotovo jednoglasno usvojio Zakon o izgradnji pruge Trst-Poreč, uz mogući produžetak do Kanfanara.

Izgradnja železničke pruge širine 760 mm započela je 1900. U početku je planirana kao pruga normalnog koloseka, ali zbog manjih poreza na kraju je napravljena uskotračna u dužini 123,1 km, sa 8 tunela, 11 mostova i 6 vijadukata, kao i brojnim železničkim stanicama, stajalištima, skladištima, stanicama za snabdevanje vodom, nasipima i usecima. Trasa je uveliko izmenjena od prvobitnog plana jer su mnogi gradovi i mesta želeli da budu povezani prugom, što su im vlasti i udovoljile.

Krštenje imenom “Parenzana” dogodilo se sasvim slučajno kada je u tršćanskom časopisu Državnih železnica objavljena informacija vezana za prvu deonicu pruge do Buja. Kako je ideja bila da se naglasi da će pruga stići i do Poreča (Parenzo na italijanskom), u tekstu na nemačkom jeziku je stajalo “Parenzaner”, tako da se njeno ime zadržalo do danas u talijanskoj inačici “Parenzana”.

U početku su se koristile parne lokomotive tipa U. Postojali su putnički vagoni I, II i III klase sa po 30 mesta, teretni vagoni i vagoni za prtljag. Svi vagoni su bili osvetljeni petrolejskim svetiljkama, nisu posedovali toalet, ali su imali balkone.

Parenzana je preživela Prvi svetski rat, a nakon pada Austrougarske potpala je pod Italijansku državnu železnicu (FS). Nakon samo 33 godine saobraćanja – poslednji voz prugom je prošao je 31. avgusta 1935. – nije više mogla da odoli konkurenciji bržih i jeftinijih drumskih oblika prevoza.

Zanimljiva je i sudbina tračnica ove pruge. Musolinijeve vlasti su ih 1939. demontirale i otpremile brodom u svoju netom okupiranu koloniju Abisiniju (Etiopiju). Brod nikad nije došao do odredišta jer je potonuo u Sredozemnom moru.

foto: robert čoban

Negde na polovini puta između Savudije i Umaga, pre ulaska u Sloveniju nalazi se vidikovac sa kojeg se pruža pogled na polja Sečovljeskih solina, na kojima se nalazi i mali Muzej solinarstva. Tu sam na info-tabli pročitao da je putovanje vozom od Trsta do Poreča trajalo čak sedam sati. Iako je najveća dozvoljena brzina voza bila 25 km na čas, strmije uspone stara lokomotiva je savladavala toliko sporo da su neki putnici silazili sa voza, prošetali malo da protegnu noge i mirno se vraćali u vagon. Kondukterima je sporost voza zadavala velike probleme jer je bilo gotovo nemoguće sprečiti “švercovanje” pa su mnogi mladići bez problema iskakali sa voza u pokretu i vraćali se na njega.

Mnogo je još zanimljivosti i anegdota vezanih za Parenzanu. Na svečanom dočeku prvog voza Parenzane 1. aprila 1902. u Trstu nije bilo mnogo građana, jer su zbog stalnih problema, kašnjenja i pomeranja rokova mnogi otvarenje Parenzane prepoznali kao neslanu prvoaprilsku šalu. Zbog skupoće železnice stanovnici su duhovito već pomenutu kraćenicu T.P.C. prevodili kao “Tassa perpetua comunale”, što u prevodu znači “večiti opštinski porez”.

Na usponu od doline Mirne do Motovuna železnica je morala savladati uspon veći od 100 metara. Nestašna deca su to iskorištavala za zabavu mažući tračnice zrelim smokvama. Voz se zbog toga toliko klizao unazad da je često bilo potrebno stati i očistiti prugu da bi se nastavio put. U poštanskom vagonu postojao je otvor za pisma, pa su ljudi često dolazili na stanicu da ubace pisma direktno u voz. Tako je Parenzana omogućavala čuvanje tajni, posebno mladim devojkama kojima je bilo izuzetno teško da sakriju imena primatelja svojih pisama u tako malim mestima u kojima su svi sve znali.

I danas postoje dve lokomotive tipa “U” koje su još pre Prvog svetskog rata vozile Parenzanom. “U 37” je izložena kao turistička atrakcija ispred nove Železničke stanice u Kopru zajedno s nekoliko vagona bosanske železnice, a “U 40” još uvek vuče turističke vozove na liniji Murtalbahn kroz dolinu Mure u Austriji.

Povodom 100. rođendana pruge 2002. godine, pokrenut je projekt revitalizacije Parenzane a 2004. EU je pokrenula projekt “Parenzana – put zdravlja i prijateljstva”. Ciljevi projekta su revitalizacija Parenzane putem turističke ponude i dugoročne prekogranične saradnje u Istri, zaštita trase, povezivanje postojećeg kulturnog i tehnološkog nasleđa u jedinstveni turistički proizvod. U Livadama, na hrvatskom delu trase, otvoren je muzej Parenzane, a 2008. godine deo između Livada i Buja otvoren je kao biciklistička staza. Na putu srećete niz atrakcija: Jama Baredine, Zvezdarnica Višnjan, Eufrazijeva bazilika u Poreču, Maketa lokomotive u Vižinadi, Muzej Izolana u Izoli i Solana Sečovlje.

Granični prelaz Plovanija između Hrvatske i Slovenije prešli smo bez kontrole iako je dva dana ranije, kada smo išli na gala-večeru u Hotel Grand Kempinski u Portorožu, naš automobil zaustavljen jer je jedan putnik zaboravio pasoš u hotelu u Savudriji pa smo morali da se vratimo. Kada je video kolonu biciklista, policajac na granici je samo mahnuo rukom: “Prolazite!”

Predložio sam u šali Torbici da bi krijumčarenje migranata iz Avganistana i Eritreje, prerušenih u bicikliste, mogla da bude zanimljiva poslovna ideja.

U Potorožu smo prošli pored raskošnog Hotela Grand Kempinski koji je, kao i Kempinski Adriatic u Savudriji, u vlasništvu srpskog biznismena Miodraga Kostića, koji je iz tog razloga postao i većinski vlasnik Aerodroma u Portorožu.

Odmah pored Portoroža, u bajkovitom primorskom gradiću Piran seli smo da predahnemo u kafiću do obale, odmah do skulpture posvećene Draganu Sakanu.

Na stilizovanoj bronzanoj maketi Pirana sačinjenoj od knjiga, olovaka, lenjira, zapisano je “Vizionar i čovek ideja”. Spomenik postavljen 2011, idejno rešenje Slaviše Savića, delo vajara Milana Stošića, simbolizuje Sakanov moto “Ideje su svuda oko nas”, kao i poštovanje i inspiraciju između Beograđanina Sakana i Pirana. U ovom gradu Sakan je, zahvaljujući svojoj školi ideja “Ideas Campus”, okupljao najveće svetske kreativce.

Po povratku u Savudriju, otišli smo na ručak u obližnji Agroturizam Klaj, domaćinstvo sa izvrsnom hranom i vinom, stolom u dvorištu kao u filmu Kum, simpatičnom i vrednom gazdaricom, ali i gazdom i njegovim bratom koji su malvaziju pili kao vodu.