Pako de Lusija ima problem

Guitar Art Festival je jedan od pet najznačajnijih festivala gitarske umetničke muzike u svetu. Ove godine, od 15. do 19. maja, održaće se 25. put. Zbog Guitar Arta, u Beograd su došli Pako de Lusija, Sting, Enio Morikone, Mariza, Tomi Emanuel, Luz Kasal, Rosenberg trio i mnogi drugi veliki gitaristi sveta.

foto: privatna arhiva

Njegov osnivač i direktor je Boško Radojković, gitarista i jedan od prestižnih pedagoga.

„VREME”: Motiv za osnivanje Guitar Art Festivala je, kako kažete, proistekao “iz višegodišnje, životne potrebe”. Šta to znači?

BOŠKO RADOJKOVIĆ: U tom trenutku bio sam već 15 godina profesor gitare, a brojne generacije dece koje su devedesetih godina muzički stasavale bile su odsečene od svetskih gitarskih tokova, i to je trebalo promeniti. Tim pre što smo mi, deca Jugoslavije, u njihovom uzrastu putovali po Evropi i išli na festivale, što nam je omogućilo mnogo više muzičkog iskustva od naših tadašnjih učenika. Plan mi je bio da se na proleće 1999. održi prvo izdanje Guitar Arta. Imao sam kompletan program, ali sam zbog Nato bombardovanja početak morao da odložim za 2000. godinu.

Kako se Guitar Art prilagođavao vremenu i ukusu publike? Počeo je kao festival klasične gitare, a s vremenom je dostigao popularnost široke publike.

Ne bih rekao da se festival prilagođavao ukusu publike. Od samog početka sam smatrao da osim ponude za klasične gitariste, festival treba da ima šta da ponudi i drugim gitarskim žanrovima. Tako je već na prvom festivalu, pored velikih imena klasične gitare, koncert održao i Vlatko Stefanovski. Ja sam svojim đacima, osim klasične gitare, uvek svirao i Bitlse, Stonse, Vlatka, domaći i strani rok… i uvek sam ih učio da su žice – žice, i da je gitara – gitara, i da su one samo sredstvo za izražavanje muzike koju nosimo u sebi. Nakon prvog festivala, taj trend je nastavio da se razvija, tako da je svake godine na programu osim klasične bila i neka “druga” gitara, flamenko, džez, etno, električna, fado… Na taj način je festival iz godine u godinu rastao pronalazeći nove fanove u različitim gitarskim branšama.

U kojoj meri se program Guitar Art–a oslanja na domaća i regionalna gitarska imena?

Na festivalu su srpski i beogradski gitaristi, uz gitariste iz zemalja bivše Jugoslavije, uvek imali prioritet, bilo kroz premijere dela domaćih kompozitora, solističke koncerte ili promociju mladih gitarista. Tako će i na ovom jubilarnom izdanju koncert održati Mihajlo Đurđević koji je prošle godine osvojio prvo mesto u najstarijoj kategoriji, zatim kvartet „4G” mladih profesora iz različitih delova Srbije. Nastupiće i Amalija Miler, naša članica gitarskog seksteta u premijeri dela za šest gitara čuvenog kubanskog kompozitora Lea Brovera. Kulminacija će biti koncert mladog profesora Lazara Ostojića i njegov kompozitorski debi, koncert za gitaru i simfonisjki orkestar posvećen našoj gitariskinji Sabrini Vlaškalić, čiji će solista biti gitarista Vojin Kocić.

Guitar Art veoma vodi računa o povezanosti bivših jugoslovenskih zemalja. Godine 2017. osmišljen je projekat “Gitarske integracije” gde je po jedan mladi profesor iz svake bivše republike održao koncert u Beogradu, koji je specijalno za njih napisao italijanski kompozitor Karlo Domenikoni.

Flamenko je jedan od gitarskih žanrova koji je odmah nakon klasične gitatre dobio mesto na festivalu. Kako objašnjavate toliku popularnost flamenka u Srbiji?

Ne bih mogao da kažem da kod nas postoji stručna publika kada je flamenko u pitanju u smislu praćenja trendova, izvođača… To su pre zaljubljenici u tu vrstu muzike koji postoje od sedamdesetih godina kada je Pako de Lusija reformisao tradicionalni flamenko i približio ga širem auditorijumu. Flamenko gitara, kao i fado gitara, zbog svoje autentičnosti slušaoce asociraju na Iberijsko poluostrvo i Sredozemlje čineći tu vrstu muzike veoma atraktivnom za slušanje.

Koliko je klasična gitara danas prihvaćena u Srbiji i u kojoj meri je Guitar Art uticao na njenu popularizaciju?

Ono što je festival uradio za dodatnu popularizaciju gitare u Srbiji je nemerljivo, ali gitara je ovde, pored klavira, uvek bila najpopularniji instrument. To se vidi po prijemnim ispitima u muzičkim školama: uvek je najveći broj prijavljenih za klavir i gitaru, pa tek onda dolaze drugi instrumenti. To je pravilo koje važi za celu Srbiju, još od Jovana Jovičića koji je bio univerzitetski profesor fizike, ali je život posvetio klasičnoj gitari i njenoj popularizaciji i koji je uspeo da ljubav prema gitari prenese na ljude oko sebe.

Kakav je kvalitet gitara koje se izrađuju u Srbiji i regionu?

Smatram da je izuzetan. To se na prvom mestu duguje činjenici da je tehnologija svega, pa i pravljenja gitara, jako napredovala. Ranije je taj zanat bio u rukama porodica koje su znanje prenosile sa generacije na generaciju, a danas na Internetu možete da naučite ceo proces pravljenja instrumenta. Ja mislim da bez suživota graditelja sa gitaristima i razmene iskustva među njima nema pravog napretka. Mogu reći da je Guitar Art i u tom segmentu doprineo mnogo. Danas u Srbiji i regionu možete naći izuzetne gitare, čiji se raspon cena kreće od 1.500 pa do 7.000 evra.

Ove godine festival će ugostiti i predsednika Udruženja graditelja gitara Španije Manuela Adalida, koji će održati predavanje u Kinoteci, gde će biti prikazan i film o čuvenom španskom graditelju iz 19. veka Antoniju Toresu.

Koji su izazovi organizacije festivala kao što je Guitar Art?

Najveći izazovi bili su i ostali finansije i strateško planiranje vremena. Meni je veoma žao što su kultura i edukacija u Srbiji uslovljene ekonomijom. Šteta je što se budžeti i konkursi za narednu godinu ne usvajaju unapred, tj. najkasnije do kraja tekuće godine. Smatram da bi se tako stvari vrlo brzo promenile na bolje u interesu svih.

Kako izgleda ugovaranje nastupa svetski poznatih umetnika?

Standardni proces ugovaranja velikih imena po pravilu ide preko agencija i njihovih menadžera. Ja sam zbog specifičnosti festivala i nastojanja da velika imena svoj program, kada je to moguće, prilagode nama klasičarima, skoro uvek uspevao da do njih dođem nekim privatnim kanalima. Tako sam Stinga uspeo da dovedem uz pomoć Edina Karamazova, kada je u Beogradu pevao englesku renesansu u pratnji Edinove laute. Enija Morikonea sam doveo zahvaljujući gitaristi Robertu Fabriju. Roberto me je odveo u Latinu, jedno malo mesto pored Rima, na sastanak sa jednim od članova porodice i menadžerom maestra Morikonea. Ja sam predstavio festival i zamolio da u Beogradu izvede njegov koncert za gitaru i orkestar pod njegovom dirigentskom palicom. Već sutradan sam dobio odgovor da je maestro prihvatio poziv, srećan što mu konačno traže da izvede baš to delo.

Da li biste izdvojili neki trenutak iz saradnje sa velikim svetskim umetnicima?

Pamtiću prvu organizaciju koncerta Paka de Lusije iz 2007. Sačekao sam Paka na jednoj benzinskoj pumpi pošto je dolazio kolima iz Pule. Uveče sam njega i njegovog menadžera odveo u Skadarliju, u restoran „Tri šešira”, gde smo ostali do jedan ujutru. Mislio sam da će nakon toga otići u hotel, pošto je narednog dana imao koncert. Ali, ispred restorana me je pitao: „Ja imam problem, ne mogu da spavam, gde ćemo dalje?” Njegov menadžer me je pogledao i kratko rekao: „To je Pako”. U trenutku sam se snašao i odveo ga na “Crne pantere”. Ostali smo tamo do sedam ujutru. Bio je fasciniran lokalnim ritmovima, postavio je muzičare pored sebe da mu kašikama lupaju nepravilne balkanske ritmove, impresioniran činjenicom da postoje komplikovaniji ritmovi od tradicionalnih flamenko ritmova. Na rastanku me je zamolio da ga probudim sat pre koncerta. Koncert u Sava centru narednog dana bio je neverovatan.