Intenzivni infrastrukturni radovi, izgradnja puteva, železnica, gasovoda i drugih objekata doveli su do povećane potrebe za brzim i kvalitetnim arheološkim intervencijama. Međutim, u Srbiji nema dovoljno obučenog i dostupnog terenskog kadra da na te zahteve odgovori. Zavodi za zaštitu spomenika kulture raspolažu nedovoljnim brojem stalno zaposlenih stručnjaka, naročito arheologa, dok obrazovni sistem ne prati realne potrebe prakse. Na fakultetima se gotovo ne izvode predmeti iz oblasti zaštite arheološkog nasleđa i preventivne arheologije, pa studenti završavaju studije bez adekvatne pripreme za rad u zavodima i na zaštitnim iskopavanjima.
Situaciju dodatno pogoršava mali broj studenata koji se upisuju na studije arheologije. U poslednjih nekoliko godina primećen je pad broja kandidata kojima je arheologija primarni izbor. Na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu osnovne studije može da upiše 67 studenata, od kojih je 11 na samofinansiranju, ali se poslednjih godina beleži značajan pad zainteresovanih, do te mere da se mesta popunjavaju tek kroz više upisnih rokova. Glavni razlog za ovakvo stanje leži u nesigurnim izgledima za zaposlenje. Visoka nezaposlenost u struci i odsustvo stabilnih radnih mesta odvraćaju mlade od odluke da upišu arheologiju.
Tome se pridružuje i pogrešna slika arheologa u javnosti, te mnogi studenti odustaju već nakon nekoliko meseci studija shvatajući da realnost struke ne odgovara njihovim očekivanjima. Magistar arheolog-konzervator Aleksandar Aleksić iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu kaže da je “arheologija i dalje nepoznata širim narodnim masama – arheolog se i dalje doživljava kao neka vrsta Indijane Džounsa, ali u stvarnosti radni dan na terenu traje minimum 12 sati, posao se ne završava izlaskom sa terena, fizički je izuzetno naporan i odvija se u svim vremenskim uslovima. Mladi ljudi to vide. Zatim, tu je i generacijska dimenzija, koju zanemarujemo. Generacija zed ne želi da bude izložena nesigurnostima i izazovima na način na koji su to prihvatale prethodne generacije. Žele sigurnost i mnogo više mogućnosti od onih koje se sada mogu ponuditi”.
Problem je dodatno izražen regionalno. Najveći broj arheologa zaposlen je u Beogradu, a južni i istočni delovi Srbije suočavaju se sa hroničnim manjkom kadra upravo na prostorima gde su česte intenzivne gradnje, ilegalna iskopavanja i namerna uništavanja arheoloških lokaliteta. “Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš pokriva teritoriju veličine Republike Slovenije ili Vojvodine. U Sloveniji na istoj teritoriji radi osam zavoda i oko 50 arheologa, dok mi formalno imamo zaposlena svega dva arheologa za sedam upravnih okruga i 41 opštinu”, navodi Aleksić i nabraja da na teritoriji Vojvodine postoji šest zavoda, a posao obavlja 12 arheologa i oni su takođe preopterećeni poslom. Pa se prirodno nameće pitanje da li je normalno da posao zaštite arheološkog nasleđa na jugoistoku Srbije rade samo dva arheologa?
Prema podacima dr Adama Crnobrnje iz rada “Arheološko nasleđe u Srbiji danas – briga države ili posao entuzijasta” (2018), u Srbiji postoji 13 zavoda za zaštitu spomenika kulture, u kojima je zaposleno svega 24 arheologa na poslovima zaštite. Oni istovremeno obavljaju administrativne poslove, izdaju tehničke uslove, vrše nadzor nad zemljanim radovima, sprovode istraživanja, reaguju u slučajevima kršenja zakona i učestvuju u sudskim postupcima u vezi sa ilegalnim iskopavanjima. “Prema evropskim prosečnim standardima, Srbija bi trebalo da ima između 250 i 400 arheologa u neposrednoj zaštiti. Trenutno ih u zavodima ima oko 25. Dakle, nalazimo se na svega 10 odsto potrebnog kapaciteta”, ukazuje on.
Posebno kritičan period nastupio je 2014. i 2015. godine kada je veliki broj pripadnika generacije upisane nakon otkrića Lepenskog vira otišao u penziju, dok je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru onemogućila prijem mlađih stručnjaka. Taj manjak se i danas snažno oseća, kako u zavodima, tako i u muzejima. “Sistem zaštite arheološkog nasleđa nastao sredinom 20. veka nikada nije razvijen do kraja. Decenijama školujemo arheologe kao akademske radnike, a ne kao zaštitare. Zavodi i muzeji su prepušteni političkim i lokalnim okolnostima, a zabrana zapošljavanja ostaje ključna prepreka”, smatra Aleksandar Aleksić.
Iako u Srbiji formalno ima nezaposlenih diplomiranih arheologa, mnogi se nakon nekoliko godina povlače iz struke i preorijentišu ka drugim oblastima – obrazovanju, novinarstvu, administraciji ili potpuno nepovezanim poslovima. Time se gubi već uloženo znanje, kao i mogućnost prenosa iskustva na mlađe generacije.
Teško je očekivati da će se situacija u skorijoj budućnosti značajnije popraviti.
