Oživljavanje fikcije

Igor Kordej je svojevrsna legenda stripske scene na prostoru bivše Jugoslavije. Jedan je od najpoštovanijih autora, a svakako i jedan od najplodotvornijih. Od stripskih početaka povezanih sa Novim kvadratom u drugoj polovini 80-ih godina, Kordej se do danas neprekidno bavi stripom, ilustracijom i dizajnom. Prvo kao rado viđen autor domaćih izdanja, a potom i za evropske i američke izdavače, Kordej je gradio sebe kao crtački brend koji se prepoznaje širom sveta.

Nedavno je u ediciji “Međuvreme” izdavačke kuće Veseli četvrtak objavljen njegovn strip Teksas Kid, moj brat, koji se ujedno može smatrati spomenikom svim stripovima, stripoljupcima i autorima na našim prostorima.

Teksas Kid, moj brat je formalno rađen prema istoimenom proznom predlošku Darka Macana. Kažemo “formalno” jer je reč o stripskoj adaptaciji pripovetke nastaloj pre više od dve decenije, za koju je Macan prepustio Kordeju kreativnu slobodu i autorska prava. Istog trena kada je pročitao pripovetku – 2002. godine, kako Kordej navodi u pogovoru stripa – počeo je da razmišlja o njenoj stripskoj adaptaciji. Međutim, trebalo je više od dve decenije da ta adaptacija ugleda svetlost dana. Srećna je okolnost što je Teksas Kid nastao u ovom periodu Kordejevog stvaralaštva. Iskustva mu nije manjkalo i pre dvadeset godina kad je strip započeo, pa ni u adaptacijama, jer je već tada iza sebe imao Vama po proznom predlošku Vladimira Kolina. No, u ovom trenutku Kordej je imao sposobnost da sagleda celinu priče koju pripoveda na jedan sveobuhvatan i pronicljiv način, što se i vidi u konstrukciji ovog stripa.

Sama ideja iza Teksas Kida je naoko jednostavna, a suštinski izuzetno duboka i promišljena. Šta bi se desilo kada bi se sin prekaljenog i nadasve obožavanog autora stripova, koji je ujedno takođe strip autor ali stalno živi u senci očevih ostvarenja, susreo sa živim likom iz očevog serijala? Kada bi taj lik, Teksas Kid, bio sve ono što je njegov otac ikada želeo da mu sin bude, a nije?

To je premisa na kojoj je Kordej – a pre njega i Macan – izgradio ovu priču. I od tih temelja je sagrađena čitava narativna katedrala o eks-jugoslovenskom mitu, stripu, očevima i sinovima, i pre svega tekovinama. Teksas Kid svakom stranicom postaje životvorna dekonstrukcija prećutanih međugeneracijskih tenzija. Radovan Brant prećutno prezire svog oca jer nikad nije mogao da postane sin kakvog je želeo, i tavori u njegovoj senci poput jeftine kopije. Tomislav Brant, otac iskovan od najčvršćeg balkanskog gvožđa, prekaljen u ratu, idealista u srcu a zapravo sebična i naoko bezosećajna osoba u stvarnosti, prezire svog sina – jer nije mlađa kopija njega samog. Teksas Kid prezire “brata”, Radovana, jer veruje da je slabić koji ne zna ništa o svetu. Radovan prezire “brata”, Teksas Kida, jer je nadmena i nemoralna kopija svog oca. Jer je ulizica čije pravo lice jedino on vidi. Jer je sve što on sam nije. I u tom trouglu prezira odigrava se Teksas Kid, moj brat i secira ove odnose, ali i svet izvan toga. Uz mnoštvo narativnih skokova koji pripovedaju o odrastanju i sazrevanju obojice, vide se i koreni formiranja tako sučeljenih karaktera. Ta tinjajuća tenzija je oduvek tu, ali pojava Teksas Kida od krvi i mesa samo eskalira postojeće stanje. Iako je ovo formalno priča o razmišljanjima sina Radovana, jer je ispripovedana iz njegovog ugla, kroz vekovno ćutanje oca i surovo cinične reči Teksas Kida naziru se razmišljanja i starijeg aktera ove drame. Njegova nemogućnost da sina prihvati takvog kakav jeste, već preovladavajuća želja da on sam stasa u ono što nije, od karaktera do stripskog umeća, provejava ovim delom. Čak i u odnosu prema stripovima vidi se koliko Tomislav prezire sve što ima veze sa svojim sinom. “Slabići neka crtaju stripove o slabićima za druge slabiće!”, progovara Tomislav kroz usta svog voljenog Teksas Kida nevoljenom biološkom sinu.

Kordej je Teksas Kida u neku ruku posvetio i mangama, formi stripa koju izuzetno ceni. Suštinski, manga opisuje geografsko poreklo stripa više nego neku narativnu ili estetsku strukturu. Ali broj stranica – malo više od 200 – kao i konstrukcija poglavlja, uz preovlađujuću crno-belu formu crteža, uz tek naznake kolora tamo gde se pojavljuje krv, crvena marama Teksas Kida i dizajn na Tomislavovoj košulji, približavaju ga donekle mangama. No, ne treba o ovom stripu misliti kao o mangi, niti o domaćoj verziji mange. Dovoljno je da bude to što jeste – izvanredno ostvarenje domaćeg stripa i kreativni vrhunac Igora Kordeja.