Kumranski rukopisi su nađeni u glinenim ćupovima, drevnoegipatski pergament-smotuljci u piramidama, stranice najstarijeg izdanja Besnog Rolanda u tapaciranim naslonima sedišta u zadarskoj katedrali. Posle takvih senzacionalnih otkrića naučna javnost bivala je zatrpana magistraturama i doktoratima, a tabloidne novine su ih grickale stvarajući privid kod svojih čitalaca da se bave naukom. Za dnevnik koji je otkopao književnik-političar Vuk Drašković niko nikad nije čuo, a ni za njegovog autora, navodno poznatog po nadimku Mesečina. Dakle, otpada mogućnost označena slovom A. Ostaju one pod slovom B i C.
O mogućnosti da je autor rukopisa brat-lažov: Ako zapis nije zakopan/otkopan, za brata, ako i postoji, ne može se reći da je lažov. Dakle, Drašković čitaocu nudi literarnu bajku. Da li je ta bajka originalna? Nije!
Sada prestajemo da se šalimo, jer ćemo govoriti o jednom stvarnom čoveku, nesrećnom čoveku, i njegovom stvarno zakopanom dnevniku. Reč je o Radetu Raki Draincu, pesniku, koji je umro 1943. godine od tuberkuloze (stara pesnička bolest) u bolnici, u Beogradu. Sahranjen je o trošku opštine.
Rođen je 1899. u Trbunju, u Toplici. Između dvaju svetskih ratova bio je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika – kosmopolita, modernista (u to vreme većina pesnika je rimovala patriotska osećanja), novinar, putopisac, osnivač časopisa za „intuitivnu umetnost“, žitelj Pariza, putnik širom Evrope, boem, spavač na klupama u parku, večito zaljubljen… Svesna komunistička omladina ga je povremeno tukla. Prve dve ratne godine proveo je uglavnom u Toplici. Pokušavao je da spoji ono što je među Srbima nespojivo: ostvariti ono što nalažu četiri ocila (slova) u srpskom grbu. Želeo je da približi vojvodu Kostu Pećanca partizanima, da komuniste združi sa čestitim četničkim vojvodama, kakav je, na primer, bio… (nećemo mu spominjati ime, neka čitaoci potraže Drainčeve Crne dane). Na kraju su ga uhapsili i osudili na smrt. Ko ga je uhapsio? Neka čitaoci potraže Crne dane. Nekolicina uglednih žitelja sela Blaca (Stošović, Jovanović, Tola, Đokić) dali su ovakvu garanciju: „Mi, dole potpisani, garantujemo moralno i materijalno da se Rade Drainac neće više baviti komunizmom.“
Drainac je svoje zapise, uz pomoć sestrića Dragoja Ignjatovića, zakopao u rodnoj kući, u Trbunju, ispod ognjišta, u kačici za kajmak. Otišao je u Beograd i umro, kako pesnički adet nalaže, od jektike. Posle rata sestrić je otkopao dnevnik i predao ga Opštinskom komitetu KP u Blacu, odakle je prosleđen u Kuršumliju. Tamo, ovamo, u Prokuplju, Titogradu, Beogradu, malo u izvodima, pa u celini, tek pojavio se kao knjiga, navodno bez skraćivanja (osim delova koje je vlaga oštetila), 1963. godine. Senzacija, a ne kao u slučaju Mesečine – tišina, mukli tajac, bez svedoka, „bez iđe ikoga“.
Mi znamo još nekoliko istinitih priča o zakopanim/iskopanim rukopisima, pa, bogme i o špijunskim zlatnicima, ali o tome možda drugi put. Svaki nalazač stvarnih ili izmišljenih dnevnika i riznica treba da ima na umu ono Ršumovo: „Bubo lenja, šta će reći pokoljenja.“ A što se tiče blaženopočivšeg kralja Aleksandra od Yu, već je on jednom rekao u Marselju: „Čuvajte mi Jugoslaviju!“ Treba li izmisliti neke njegove druge poslednje reči?
