„Otimači“ iz NBA-a

„Sakramentomanija“ koja je prošle sezone, kada je Peđa Stojaković definitivno eksplodirao i prudružio se starom NBA vuku Vladi Divcu u startnoj petorci Kingsa, tresla Jugoslaviju ove godine će imati „konkurenciju“ u praćenju Detroita i Sijetla jer su u ove klubove pristigla po dvojica naših igrača. Željko Rebrača i Ratko Varda su u Pistonsima a Predrag Drobnjak i Vlada Radmanović među Soniksima. Aleksandar Radojević je dan uoči starta NBA lige, posle prelaska u Milvoki, „isečen“ kao višak, ali će mu za utehu ostati jednogodišnja plata jer je pod ugovorom. Tako je broj jugoslovenskih igrača spao sa sedam na šest po čemu su „jugovići“ na čelu zemalja iz kojih NBA uvozi igrače. Sa trojicom Hrvata (Toni Kukoč u Atlanti, Dalibor Bagarić u Čikagu i Bruno Šundov u Indijani), plus Slovenci Raša Nesterović (Minesota) i Primoš Brezec (Indijana) dolazimo do jednog kompletnog tima sa prostora bivše SFRJ. Dokaz više za to gde se u Evropi igra najbolja košarka i gde je najlakše naći igrače.

Ono što je za nas – bar kada je u pitanju nacionalni ponos zbog uspeha naših u NBA – odavno već stara stvar upravo otkrivaju Španci. Sva četiri sportska lista koja izlaze u Španiji („As“, „Marka“, „Mundo Deportivo“ i „Sport“) poslala su specijalne izveštače na početak NBA sezone s posebnim zadatkom da vide kako će se u zvaničnom debiju snaći njihov dečko Pau Gasol. Sjajni Katalonac je bio izvrstan u predsezoni, zvanično je proglašen za drugog najboljeg debitanta u pripremnom periodu, a „gasolmanija“ raste svakog dana. Od časa kada je kao treći „pik“ – što je najbolja pozicija jednog Evropljanina u istoriji „drafta“ – izabran od Grizlija iz Memfisa, Pau Gasol se pretvorio u medijsku zvezdu koja „jede“ prostor na TV-u, radiju i u novinama. Domaća ACB liga i Evroliga, u kojoj učestvuju četiri španska tima, otišle su sredinom prošle nedelje sasvim u drugi plan jer je sva pažnja bila rezervisana za „dečka u NBA-u“. Treba li posebno reći da je meč između Grizlija iz Memfisa i Detroita direktno prenošen bez obzira na to što je počeo u 2,00?

U Španiji se, dakle, događa nešto slično kao u Jugoslaviji gde su Kingsi praćeni kao „domaći“ tima, ali medalja ima i drugu stranu. Kad talas nacionalnog ponosa što smo, eto, dali igrače – i to sa zapaženim ulogama – za najbolju ligu sveta, ostaje pitanje šta naša košarka ima od toga. U redu, možda će neki klinci dok gledaju naše momke u NBA-u poželeti da i sami zaigraju basket, ali upravo tada počinju praktični problemi. Gde početi? U školi, u klubu, u kraju onako samouk pod nekim obručom bez mrežice? U osiromašenoj zemlji uslovi za bavljanje sportom, uprkos naporima države, još su daleko od normalnih i sistem reprodukcije ne može da popuni prazninu koja nastaje stalnim odlascima igrača. Sa tog stanovišta, sasvim je svejedno da li su naši najbolji igrači u NBA-u ili u najboljim evropskim klubovima jer ionako nisu u našoj ligi. A bez kvalitetnih igrača nema kvalitetnih klubova, jake lige, jakog takmičenja koje će stalno izbacivati nove talente.

Ako hoćemo da nam Partizan i Budućnost ne gube sa 30 razlike kad izađu iz zemlje, mora im se naći jače takmičenje od ovog koje trenutno imaju kod kuće. Budućnost je već tri sezone dominantna u Jugoslaviji, pobedom nad Partizanom u Beogradu već je stekla prednost i u ovoj sezoni, ali u Evroligi doživljava teške poraze jer odlazak Tomaševića i Topića nije uspela da odgovarajuće nadoknadi. Partizan je startovao bolje, ima 2 pobede u Beogradu ali i težak poraz u Atini od AEK-a. Sličnih katastrofa će biti još, ali ne treba se previše uzbuđivati. Partizan je na pravom putu, stvorio je mlad, talentovan tim koji će ostati na okupu bar tri godine. Već dogodine biće to druga priča, a ako Partizanov „skauting“ jednog dana bude bar 30% kao, recimo, Cibonin, moguće je da će sa jednim ili dvojicom dobrih Amerikanaca Partizan već dogodine jurišati na evropski vrh. Cibona je ove godine za oko 400.000 dolara kupila dvojicu odličnih Amerikanaca, centra Boumana i beka Frimana a Zadar za 200.000 dolara ima Rjumela Robinsona, odličnog plej-mejkera, i za upola manje Nigerijca Odouka koji hvata 10 lopti po meču. Kad se setimo da su kod nas pre godinu-dve više nego prosečni igrači – u klubu koji sada plaća ceh ponašanja u stilu „pijanog milionera“, imali po 500.000 maraka za sezonu, glava mora da zaboli. Naši klubovi su dosad uglavnom kupovali „nosače kufera“ koji su možda nekad odigrali neki „play ground“ a od košarkaških preporuka imali još samo crnu boju kože.

U međuvremenu, ne treba očajavati i gubiti nadu. Publike i nije tako malo (čak je jasna tendencija stalnog porasta), posebno u poređenju sa fudbalom, mladih talentovanih igrača ima (mlađi kadeti su letos bili prvi na nezvaničnom prvenstvu Evrope u Biogradu na moru, kadeti su po treći put zaredom prvaci Evrope, univerzitetski tim je osvojio zlato u Pekingu – sve isključivo sa domaćim igračima, seniorsko zlato sa EP u Turskoj). Ono što nedostaje jeste malo više reda i principa u politici davanja dozvola za odlazak u inostranstvo, malo bolji skauting kada je već odlučeno da se otvore naše granice i malo jače takmičenje.