Pre tri godine zloupotrebe platnih kartica bile su izuzetno retke, a sada se dešavaju gotovo svakodnevno. "Kada dođu do podataka vlasnika kartice, moraju nekako da materijalizuju taj novac, a pošto nisu veliki kriminalci i ne prebacuju ga na Devičanska ostrva, oni naruče mobilni telefon, fotoaparat, računar, igricu, Nintendo...", kaže za "Vreme" Dragan Jovanović, zamenik načelnika Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala
Nigerijska prevara je jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih oblika visokotehnološkog kriminala. U Srbiji su u poslednje vreme zabeležena tri slučaja. Žrtava Nigerijske prevare ima na svim stranama sveta, a matrica je uvek slična. Elem, stigne vam i-mejl u kom vas izvršilac testamenta vaše veoma daleke rođake koja živi negde u Africi obaveštava da ste nasledili 5,7 miliona dolara. Novac može da bude vaš veoma brzo, samo je potrebno da pošaljete broj bankovnog računa. Ova suma će zapravo najpre biti prebačen na poseban račun koji otvara izvršilac testamenta, i za njegovo otvaranje morate da platite taksu od tričavih 100 dolara. Međutim, stvar je jednostavna: čim uplatite taj sitniš, stižu pare. Ima još samo jedna sitnica: prilikom transfera tih 5,7 miliona dolara, mora da se plati taksa od 0,1 odsto, što je takođe prava sitnica u odnosu na ono što će vam biti uplaćeno, evo već sutra. Onda, odjednom, banka traži proviziju, jedva malo veću, pa tako u nedogled, sve dok imate para i nasedate na priču. A priče umeju da budu zaista neverovatne, uostalom, pogledajte među vašim mejlovima koji su označeni kao spam, sigurno ima neki ovakav: princeza koja leži na gomilama dijamanata, zbog nekih porodičnih problema odlučila je da ih pokloni baš vama; bogataš na samrti, koji nema naslednika niti prijatelja odabrao je baš vas, bankarski činovnik koji je otkrio prevaru i sad ne zna šta će s parama, mora da ih se otarasi, a zna da bi kod vas bile sigurne…
„Suština Nigerijske prevare je kao i kod svake druge: igra na pohlepu potencijalne žrtve. To je vrlo suptilna igra“, objašnjava za „Vreme“ Dragan Jovanović, zamenik načelnika Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. Ova služba Ministarstva unutrašnjih poslova nalazi se u okviru Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK). Prva za koju je naš sagovornik čuo dogodila se pre više od decenije, i to ne putem i-mejla, već pisma. Nigerijska prevara koja se, kako čujemo u policiji, sada seli u Ganu, pojavljuje se još tokom osamdesetih godina, a zapravo je moderna kopija „Španskog zatvorenika“ s početka XX veka: bogati čovek čiji je identitet skriven, nepravedno je zatočen u zatvoru u Španiji. Zatvorenikovom poznaniku je potreban čovek od poverenja koji će da prikupi određenu novčanu sumu i osigura zatvorenikov izlazak iz zatvora. Za to će biti bogato nagrađen, a možda će čak i moći da oženi mladu i prelepu ćerku zatvorenika. Žrtva skupi određenu sumu i preda je prevarantu, ali ona nikad nije dovoljno visoka… Na nju „padaju“ najrazličitiji ljudi, bogati i siromašni, neobrazovani i veoma obrazovani…
Na pitanje kako je moguće da tolike države u kojima su ljudi oštećeni ne mogu da izvrše pritisak na Nigeriju i Ganu i da počnu da rešavaju taj veoma očigledan problem, Jovanović odgovara da, koliko su čuli, u Nigeriji se ovakvim prevarama bave čak i državni službenici. „Ne bi bilo neobično da sa druge strane računara sedi nigerijski policajac. Tamo se svi bave ovakvim prevarama.“
POLICIJSKE PRIČE: Retko pozitivna strana slabe tehnološke nerazvijenosti i informatičke pismenosti u Srbiji je to što se slučajevi koji po našim zakonima potpadaju pod visokotehnološki kriminal ne pojavljuju često kao u nekim drugim državama. Još bolje je to što, reklo bi se, ovi slučajevi nisu previše ozbiljni. Zanimljivo je, međutim, ono što smo saznali u našoj policiji: hakeri iz Srbije nisu, suprotno slici koja postoji u javnosti, klinci s osnovnim znanjima koja se svode na „potpisivanje“ po nezaštićenim sajtovima. Oni su zapravo veoma cenjeni među kolegama iz sveta.
Ipak, srpski hakeri su u poslednje vreme postali aktivniji. Pre tri godine zloupotrebe platnih kartica bile su izuzetno retke, a sada se dešavaju gotovo svakodnevno. Ove godine bilo je više slučajeva u kojima su naši građani zloupotrebljavali strane platne kartice i naručivali robu za sebe. „Kada dođu do podataka vlasnika kartice, moraju nekako da materijalizuju taj novac, a pošto nisu veliki kriminalci i ne prebacuju ga na Devičanska ostrva, oni naruče mobilni telefon, fotoaparat, računar, igricu, Nintendo…“, kaže Jovanović.
PONOSAN ČLAN SBPOK-a: Dragan Jovanović
„Hakeri nikad ne napadaju servere banaka jer su oni previše dobro zaštićeni, već, na primer, servere i-dućana, koji imaju mnogo lošiju zaštitu. Dokopaju se podataka o platnim karticama ljudi koju su u poslednja tri dana kupovali u tom i-dućanu. Naši najveći slučajevi su bili baš takvi“, dodaje Jovanović.
S druge strane, domaćih slučajeva sa takozvanim fišing porukama (fishing, pecanje) u Srbiji nema. To su slučajevi kada hakeri korisnicima elektronskog bankarstva šalju i-mejlove identične onima koje šalje banka. U tim i-mejlovima traže od korisnika da na određenom mestu unesu svoje korisničko ime i šifru, koje onda koriste da bi došli do novca s tih računa. „Mi smo stalno u minusu i ne držimo mnogo para na računima, pa nismo previše interesantni hakerima, a i elektronsko bankarstvo nije mnogo razvijeno. Osim toga, ne ponašamo se toliko slobodno na internetu, a naši građani će češće prvo telefonom nazvati banku i proveriti o čemu je reč, što je ispravno. Svaka banka uči svoje klijente da od nje nikada takvu poruku neće dobiti, i ako se situacija sa hakerima stvarno i desi, banka će pre tražiti da se hitno javite u vašu poslovnicu“, dodaje Jovanović. On poručuje da je platna kartica svakako mnogo sigurnija od keša. Nije baš lako zloupotrebiti je – prvo ukrasti podatke s kartice, napraviti novu sa tim ukradenim podacima, i iskoristiti je. Pri tome treba da prođe nekoliko verifikacija. Iskoristiti je na bankomatu je prilično teško jer je bankomat pametan: prepoznaje falsifikovanu karticu i ima kameru. Mnogo je manje bezbedno da odete u banku, podignete platu i nosite je u džepu.
Za oko dve i po godine koliko postoji, u Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal u beogradskoj Palati pravde stiglo je ukupno 550 predmeta, ali je u sudskom postupku završilo njih je 275. Reč je o ukupno 380 lica, od čega protiv 103 lica postoji pravosnažna presuda. Do sada najteža izrečena kazna je 11 meseci zatvora, mada se uskoro očekuju i neke strože. Na zloupotrebe kartica ovde odlazi veoma mali procenat, i većina slučajeva, oko 80 odsto, odnosi se na pirateriju (videti intervju sa Lidijom Komlen-Nikolić, posebnom tužiteljkom za visokotehnološki kriminal).
INTERNET PATROLA: Policijsko Odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, osim što prikuplja informacije od građana, kao anonimne ili u obliku prijava, takođe radi i operativno – prati dešavanja na internetu. „Operativni rad je dragocen i često su mnogo korisnije te informacije od onih koje dobijamo od građana. Kao što saobraćajna policija patrolira po ulicama, tako i mi patroliramo po internetu. Vršimo svakodnevne pretrage po sajtovima, po forumima, neki put i aktivno učestvujemo na forumima, kontaktiramo sa raznim ljudima koji nam govore šta se dešava… Patroliramo tamo gde slobodno možemo da uđemo. Tamo gde ne možemo, tražićemo dozvolu suda ukoliko mislimo da imamo osnovu da je dobijemo“, objašnjava Jovanović. Inače, kako dodaje, u ovoj oblasti je veoma teško dobiti dozvolu suda za elektronski nadzor koji im je potreban, jer su organizovane kriminalne grupe svoju komunikaciju usmerile na internet. „Nisu to mnogo inteligentni ljudi, ali znaju koga će da plate da ih posavetuje kako se to radi. Naša je namera bila da se pod potpuno istim, jasno definisanim uslovima pod kojima se vrši zakoniti nadzor drugih načina komunikacije (kao što je prisluškivanje telefona) omogući i, na primer, praćenje i-mejl naloga. Daleko od toga da neko na taj način želi da ugrožava privatnost ili vaša prava, to se radi isključivo uz naredbu suda i u ekstremno retkim i zaista opravdanim slučajevima.“ Procedura nalaže da policija, kada smatra da je potrebno da nekog nadzire na taj način, odlazi kod tužioca, a ako tužilac proceni da je nadzor potreban, on traži dozvolu sudije.
Nadzor na internetu dosta je olakšao čuveni dokument koji je pod nazivom „Tehnički uslovi za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije internet mreže“ RATEL doneo prošlog leta. Dokument je izazvao burne reakcije u javnosti zbog nedoumica da li je njime omogućen neselektivni nadzor svih korisnika interneta u Srbiji i da li ugrožava našu privatnost. Stvar se utišala sama od sebe – odlučeno je da se što pre donese Zakon o zaštiti podataka o ličnosti što je nekako smirilo građane, dokument je usvojen malo kasnije, a do tada je tema već bila zaboravljena.
VEZANIH RUKU: „Propustili smo nedavno šansu da se, što se tiče elektronskog nadzora, u zakonu napravi izuzetak bar kad je dečja pornografija u pitanju. To je jedan od najgorih vidova visokotehnološkog kriminala, i tu spada zato što se dečja pornografija distribuira isključivo preko interneta. Niko neće da štampa časopis i prodaje ga na ulici, jer, koliko će komada prodati pre nego što ga uhapse? Na internetu, međutim, tako mogu da se zarade milioni“, objašnjava Jovanović. Do jesenas u Srbiji posedovanje dečje pornografije nije bilo kažnjivo, već samo distribucija. Sada je i pristupanje sajtovima ili forumima i skidanje takvih sadržaja na računar i čuvanje kod sebe kažnjivo. Takvi slučajevi u Srbiji su ipak retki. Međutim, dešavalo se da tokom velikih međunarodnih akcija protiv pedofila bude uhapšen i neki naš građanin, pa strane policije o tome obaveste našu. Donedavno je policija to samo „obrađivala kao informaciju“, ali krivičnog dela nije bilo. „I u toj oblasti možemo da očekujemo porast broja krivičnih dela. Do sada ih, na sreću, nije bilo mnogo. Informacije koje smo imali koristili smo da pomognemo drugim policijama. Letos smo pomogli američkom FBI-ju, dali smo im podatke o pedofilu za koga se kasnije ispostavilo da je sveštenik. On je bio distributer dečje pornografije“, priča Jovanović.
Policija uglavnom zna gde se ovi ljudi okupljaju – koji su to popularni sajtovi i forumi s kojih preuzimaju dečju pornografiju. Ali, internet je velik i na njemu je lako sakriti se, izbrisati ili zavarati trag, distribuirati nedozvoljene sadržaje. „Sve vrste ksenofobičnih ideja, nacizam, fašizam, rasizam, terorizam, propagiranje svih vrsta nasilja, distribuiraju se javno putem interneta. Vrlo često preko servera koji se, recimo, nalazi u SAD. Letos je na Jutjubu objavljen video ‘Kako postati terorista’. postavila ga je islamska grupa i u njemu dala detaljno uputstvo kako postati terorista, napraviti bombu, postaviti je na mesto gde će imati što veći efekat… Engleska policija je reagovala jer su u pitanju bila tri čoveka iz Britanije, a mi smo saznali za slučaj jer su bili povezani sa grupom iz Bosne. Ta tri čoveka su osuđena na ukupno 24 godine zatvora za krivično delo propagiranja terorizma, iako na prvi pogled nikome ništa nažao nisu uradili“, priča Jovanović.
Kako smo saznali, naša policija, na primer, prati šta se dešava na sajtovima navijačkih grupa. Iako to radi i Odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, ovi slučajevi najčešće s njim nemaju mnogo veze. Odeljenje tada samo pruža logističku podršku drugim policijskim službama, otkrivaju gde su serveri tih sajtova, ko ih hostuje, ko su administratori, s kojih adresa se upućuju preteće poruke…
Konvencija o sajber kriminalu koju je i Srbija nedavno potpisala u dodatnim protokolima predviđa i borbu protiv širenja ksenofobičnih ideja putem interneta. Ova konvencija, kao i efikasna saradnja sa drugim policijama, izuzetno je važna u borbi protiv visokotehnološkog kriminala. „Imamo jako dobre kontakte sa američkim FBI-jem. Imali smo dva interesantna slučaja na kojima smo radili sa njima. Sa strancima sarađujemo na dva načina – ili putem Interpola, koji je prilično efikasan i brz, ili preko oficira za vezu kojih ima u gotovo svim ambasadama u Beogradu. To su policijski oficiri i imaju ih sve države koje žele ozbiljnu saradnju sa Srbijom, a SBPOK sa njima ima gotovo svakodnevne kontakte“, kaže Jovanović.
Piraterija u brojkama
U organizaciji Američke privredne komore (AmCham), sedmi put je održana konferencija o zaštiti prava intelektualne svojine. Naglašavajući poguban uticaj piraterije na lokalnu ekonomiju, učesnici su govorili o potrebnim merama za smanjenje stope piraterije u Srbiji koja je još visoko iznad svetskog proseka. Samo u prošloj godini softverska piraterija je za srpsku privredu proizvela gubitke od 99 miliona dolara, s tim što su poslovni korisnici, odnosno firme više „doprinele“ ovom broju jer ili nemaju neophodne ili uopšte nemaju licence.
Ovaj problem kao i nedovoljno jasno razgraničenje nadležnosti državnih organa i harmonizacija njihovog delovanja predstavljaju kočnicu za strano ulaganje u Srbiji, posebno za ulagače iz inovativnih industrija. No, učesnici su mišljenja da nedovoljna zaštita intelektualne svojine obeshrabruje i „domaću“ kreativnost.
„Šta bi se desilo da Tesla nije emigrirao u Ameriku, da li bi bio tako veliki istraživač?“, pitao je Metju Lamberti, koordinator za implementaciju prava intelektualne svojine za Istočnu Evropu pri Ministarstvu pravde SAD, koji je predstavio uporednu sliku u ovoj oblasti u našem regionu.
Srbija je proteklih godina imala pad stope piraterije od dva odsto i sada ona iznosi 74 odsto, ali i dalje je na donjem delu tabele (svetski prosek je 41 odsto).
U regionu, samo je Crna Gora sa stopom od 83 odsto „bolja“ kada je u pitanju piraterija, zauzimajući neslavno 17. mesto na listi država sa najvećom piraterijom u svetu. Istaknuto je da je pomenuta stopa povezana sa standardom jednog društva pa su tako dvadeset zemalja sa najstrožijim zakonima u oblasti intelektualne svojine ujedno i ekonomski najrazvijenije države sveta.
Jedan od većih problema predstavlja i nedovoljno razvijena javna svest da je piraterija zločin i da nosi sa sobom značajan rizik. Nedovoljna svesnost o ovoj temi ipak nije samo problem ekonomski zaostalijih, što dokazuje ovogodišnji ulazak partije Pirata u švedski parlament, sa zavidnom podrškom od skoro 200.000 glasača.
Prevodeći na jezik brojeva, smanjivši za jedan odsto godišnje pirateriju u svetu, industrija informacionih tehnologija bi zaradila milijardu dolara.
Bitno je takođe pomenuti da se falsifikuju i odeća, lekovi, igračke, prehrambeni proizvodi pa piraterija može sa sobom nositi i opasnosti po zdravlje i bezbednost, što je bio slučaj u Kambodži kada su korišćene krivotvorene pilule protiv malarije.
Kada je reč o softverskoj pirateriji u Srbiji, većina ljudi ne smatra da je u pitanju krivično delo i zato je potrebna dalja edukacija i upućivanje građana u ovu problematiku.
„Ljudi često kažu šta mene briga da li će Madona ili Bil Gejts uzeti još koji dolar više. Ali nije reč o njima, već i o lokalnim distributerima, producentima, prodavcima, nekome ko radi u beogradskom bioskopu“, naglasio je Lamberti.
Jelena Jorgačević
VIŠESTRUKI POVRATNICI: Najčešći oblik visokotehnološkog kriminala koji završi na sudu je piraterija. Zbog kućne piraterije, kažu u našoj policiji, nikad niko nije gonjen. Srbija je, inače, po stepenu piraterije još visoko na lestvici. I mada svake godine taj broj opada, i dalje se smatra za veliko crno tržište ilegalnih kopija softvera, serija, filmova, muzike, igrica, a na ulicama Beograda se, naročito po podzemnim prolazima ili oko Zelenog venca, još mogu videti prodavci piratskih CD-ova. Na pitanje da li se policija „bavi“ svim osobama koje su u lancu piraterije, ili se koncentriše na krupne proizvođače i trgovce na veliko, Jovanović odgovara da se ne bave uličnom piraterijom, kao što se ne bave ni uličnim kartičarenjem: „Ako vam na primer neko ukrade u prodavnici platnu karticu, to nije slučaj za naše odeljenje. Uličnom piraterijom se bave naše patrole na terenu, tržišna inspekcija, poreska policija… Mi pokušavamo da lociramo, pronađemo i krivično procesuiramo one koji to rade na veliko, koji su distributeri uličnim prodavcima.“ Ljudi koji prodaju piratske CD-ove na ulici često nemaju nikakve veze sa visokotehnološkim kriminalom, nemaju računar, ne znaju ni da ga upale. Njihov zadatak je da nekoliko puta nedeljno odu kod distributera i kažu mu šta je u tom trenutku popularno, šta se traži. Tu se snabdeju diskovima, kutijama, štampanim omotima… Distributeri obično imaju male fabrike diskova – nekoliko računara sa mnogo čitača i rezača diskova, plus nekoliko ekstremno brzih ADSL linija ili neki drugi internet priključak. Tu se 24 časa dnevno razmenjuju i skidaju sadržaji na pear to pear mrežama, torrentima, rapid shearu, objašnjava Jovanović.
Ovi distributeri, kada budu uhapšeni i osuđeni, uglavnom dobiju uslovnu ili neku manju kaznu zatvora i često se i posle suđenja ili odsluženja kazne vraćaju istom poslu, iznova i iznova. Jovanović dodaje da od piraterije ne mogu da se obogate, ali da mogu od nje da žive.
Imaginarne trke pasa
Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal podnelo je Predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv Z.M. (31) iz Kragujevca zbog postojanja osnovane sumnje da je u toku 2006. i 2007. godine, u Kragujevcu, koristeći svoja znanja iz oblasti matematike i informatike, na svom kućnom računaru izradio, a zatim kladionicama na teritoriji Srbije za odgovarajuću mesečnu nadoknadu i distribuirao računarski program pod nazivom „TRKE PASA“. Ovaj program vlasnicima kladionica pruža kompjuterski generisano klađenje uz odsustvo finansijskog rizika i siguran dobitak. Sastavni deo programa čini 1190 pojedinačnih video-zapisa, već održanih i po ishodu poznatih različitih trka pasa, kao i jedan frejm u JPEG formatu sa rečima na odgovarajućoj pozadini „NO RACE AT THE MOMENT“ („U ovom trenutku nema trka“). Z.M. je program napisao na taj način da prema izvršenim uplatama i izabranim brojevima pasa koji učestvuju u trkama, program sam bira odgovarajuću, već održanu i unapred snimljenu trku koja vlasniku kladionice garantuje novčani dobitak. Pri tome bi trka bila emitovana na televizorima u kladionici, tako da licima koja se klade izgleda da posmatraju trke koje se emituju putem satelitske televizije i odvijaju u realnom vremenu. Odnosno, da posmatraju trke u kojima se unapred ne zna pobednik ili redosled pasa koji prolaze kroz cilj.
Apartmani za 29 Britanaca
Po optužnom predlogu Posebnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal, presudom Okružnog suda u Beogradu, zbog prevare počinjene putem interneta, oglašeni su krivim J.Š. (30) i njegova devojka T.D. (29) iz Novog Sada. Oni su od januara do 15. jula 2007. godine u Novom Sadu, zajednički, lažno se predstavljajući kao predstavnici Agencije Egzit apartments, koja pruža usluge smeštaja posetiocima Egzita, doveli u zabludu 29 britanskih državljana i oštetili za sumu od 3937 evra.
J.Š. je kod provajdera registrovao domen www.exitapartments.com. Na tom sajtu je njegov poznanik postavio internet stranicu na kojoj su posetiocima, na engleskom jeziku, nudili usluge dnevnog smeštaja po ceni od 30 do 60 evra u jednosobnim i trosobnim apartmanima hotela Gimnas u Novom Sadu, s kojim zapravo nikada nisu imali nikakvu saradnju. Usluge smeštaja posetioci sajta su mogli da rezervišu i avansno plate polažući depozit u visini od 30 odsto od cene aranžmana na dogovoreni račun u banci.
Oštećeni Britanci su pre polaganja depozita i dolaska na festival razgovarali telefonom i dopisivali se i-mejlom sa drugookrivljenom T.D. Ona se lažno predstavljala kao PR menadžer agencije Egzit apartments iz Novog Sada, i odgovarala na pitanja u vezi sa plaćanjem, kvalitetom apartmana, lokacijom apartmana u odnosu na mesto održavanja festivala… Nakon izvršenih uplata, ona im je i saopštavala mesto susreta u Novom Sadu odakle bi trebalo da budu prevezeni do svojih apartmana. Međutim, kada su Britanci došli, na dogovorenom mestu nikog nije bilo. Ipak, od nekoliko Britanaca su osim uplaćenog depozita, dobili i gotov novac u iznosu od 710 evra tako što su se po prethodnom dogovoru s njima našli u novosadskom kafiću Oliva. Devojka T.D. je tada Britancima davala pečatom overeni ugovor i posetnicu sa natpisom „Agency for rent apartments“, a od njih uzimala doplatu za smeštaj. Onda bi pozvali taksi koji je Britance vozio do hotela Putnik u Novom Sadu gde bi shvatili da su prevareni.
Visoke tehnologije i kriminal
Vosokotehnološki kriminal se, prirodno, razvija uporedo sa visokim tehnologijama. Srbija je taj oblik kriminala prilično kasno upoznala zbog svoje zaostalosti, ali kako nam priča Dragan Jovanović, zamenik načelnika Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, inače diplomirani pravnik, u našim krajevima postao je „interesantan“ oko 2000. godine. „Najpre je pre oko pet godina osnovan mali odsek za borbu protiv visokotehnološkog kriminala koji se nalazio unutar odeljenja za privredni kriminal. Vrlo brzo shvatili smo da on neće moći da se bavi ovom problematikom na način na koji bi trebalo, pa je pre oko dve godine doneta odluka da se formira posebno odeljenje koje će se baviti isključivo viskotehnološkim kriminalom.“ Doneta je odluka da nova jedinica bude unutar SBPOK-a, najpre jer je to, kako kaže Jovanović, najbolje opremljena srpska jedinica, i tehnički i kadrovski. „Možda bi neko mogao da kaže da visokotehnološki kriminal vrlo retko ima dodira sa organizovanim kriminalnim grupama, ali mi smo tek sada u praksi videli da je on prosto nerazdvojan od organizovanog kriminala. Da li danas možete da zamislite narko-dilera kako u džaku prenosi novac iz Bolivije u Holandiju? Ne, to se danas završava na internetu jednim klikom mišem. Da li možete da zamislite danas neku drugu komunikaciju uopšte, i privatnu, i službenu, i u kriminalne svrhe, bez interneta? Pranje novca? Ne nose se pare više u ruksacima, već se sve završava u dva, tri poteza na računaru.“
U Odeljenju radi svega desetak policajaca, a donedavno, kada je osnovana jedinica za finansijske istrage, to bila najmlađa i najmanja jedinica. Ono što smo uspeli da primetimo jeste da njeni članovi imaju veoma moderne mobilne telefone i računare, i da su „ludi za tehnologijom“.
Jovanović je 13 godina radio u odeljenjima koja su se bavila finansijskim kriminalom. Prvo u gradskoj policiji – SUP-u Beograd, pa je u oktobru 2001. godine prešao u UBPOK, prvog dana kad je formiran. „Među prvima sam dobio rešenje za prelazak u tu jedinicu i na to sam ponosan“, dodaje. „Ono što sam u tom momentu znao o računarima bilo je razultat mojih privatnih interesovanja, i uspeo sam da dođem do nekog višeg korisničkog nivoa, što je za to vreme za našu policiju bilo poprilično dobro.“
„Tehnički smo za srpske uslove jako dobro opremljeni, mada je za svetske uslove to, naravno, relativno slabo. Imamo svakodnevne intenzivne kontakte sa stranim policijama što je za ovu vrstu posla od presudnog značaja, a i često idemo na obuke u inostranstvo. U ovoj oblasti, ako zaostanete tri meseca, to je kao da ste u nekoj drugoj zaostali tri godine. Ovde računar za šest meseci postane zastareo, a kamoli nešto drugo. Pokušavamo da nekim boljim akcijama pokažemo da postojimo i da vredimo.“
Kada je odeljenje formirano, priča Jovanović, pokušali su da dovedu najbolje ljude iz srpske policije. Tražili su inspektore koji poseduju napredna znanja iz oblasti visokotehnološkog kriminala, i koji su ujedno dobri policajci. „Pronalazili smo ih u svim organizacionim jedinicama policije koje postoje. Gde god smo pronašli čoveka koji dobro vlada računarskim znanjima i iskusan je policajac i hoće da radi ovaj posao. Nismo pogrešili ni u jednom slučaju. Žao mi je što ne možemo toliko brzo da nađemo još ljudi jer nam se posao umnožava iz minuta u minut“, kaže Jovanović, i dodaje da postoji podrška u SBPOK-u i vrhu MUP-a da u ovoj jedinici počne zapošljavanje i civila, mada su svesni da će se ljudi koji imaju viša znanja iz oblasti računara teško odlučiti da rade za policiju.
Intervju – Lidija Komlen-Nikolić, posebna tužiteljka za visokotehnološki kriminal
Kancelarija Posebnog tužioca za visokotehnološki kriminal postoji dve i po godine. Rezultatima rada Lidija Komlen-Nikolić je relativno zadovoljna, a kao glavni problem za nezadovoljstvo navodi to što nisu sva krivična dela koja potpadaju pod oblast visokotehnološkog kriminala pod njihovom nadležnošću. Drugi problem je finansiranje Tužilaštva koje utiče na uslove u kojima tužiteljka i njen tim rade. I zaista, njena omanja kancelarija nalazi se u Palati i u njoj se, osim eventualno računara, ništa ne može povezati sa visokom tehnologijom. „Ipak, imajući u vidu broj predmeta koji su stigli u Tužilaštvo i broj predmeta koji imaju pravosnažne presude, mogu da budem zadovoljna“, dodaje Komlen-Nikolić.
„VREME: Imate li precizne brojke: koliko je predmeta stiglo u Tužilaštvo i koliko je presuda?
LIDIJA KOMLEN–NIKOLIĆ: Postoje tri osnova po kojima se vode predmeti u našem Tužilaštvu. Predmeti koji „završe“ u sudskom postupku, predmeti koje stavljamo u grupu „razno“ – na ivici procene da li ima elemenata krivičnog dela ili nema, i treće, predmeti protiv N.N. izvršilaca. Za dve i po godine stiglo je ukupno 550 predmeta. Što se tiče predmeta koji su završili u sudskom postupku, njih je 275 – reč je o 380 lica. Imamo pravosnažne presude protiv 103 lica. Iako se na nas ne odnosi Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, već samo odredbe Krivičnog zakonika, imamo milion i sto hiljada dinara pravosnažno oduzete imovinske koristi. To su sve postupci koje smo uspeli da završimo primenom odredbi Zakona o krivičnom postupku u okviru istražnog postupka. Imamo samo dve presude donete nakon održanog glavnog pretresa, a sve ostale presude donesene su od strane istražnog sudije. Tako da smo uspeli maksimalno da skratimo vreme trajanja sudskog postupka, koji od momenta podnošenja prijave do završetka postupka u proseku traje oko šest meseci.
Govorite i o mnogo blažim kaznama?
Da, zato što po zakonu možete da izreknete maksimalnu kaznu do godinu dana. Mi od te 103 presude imamo četiri koje se odnose na bezuslovnu kaznu zatvora, a očekujemo i petu. To su krivična dela koja se odnose na zaštitu intelektualne svojine i reč je o ljudima koji su ranije bili osuđivani, neki čak pet, šest ili sedam puta. U toku je postupak u kom osoba koja je već dobila 11 meseci zatvora ponovo odgovara za isto krivično delo, tako da će sada dobiti najmanje dve godine zatvora.
Uglavnom je reč o slučajevima piraterije?
Oko 80 odsto predmeta čine krivična dela u vezi sa intelektualnom svojinom, a oko tridesetak predmeta se odnosi na bezbednost računarskih podataka. Sve što zovemo izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje u ovoj oblasti kojom se mi bavimo, i za šta smo inače kontaktirani kada se dogodi, trebalo bi da dođe u našu nadležnost. Posle nekog vremena, kada i to uđe u zakone, statistika će izgledati potpuno drugačije.
Da li su možda kazne previše blage, ako je neko u stanju da toliko puta ponovi isto krivično delo?
Da neko ko se bavio stavljanjem diskova u promet sedi pet godina u zatvoru, koliko je zaprećena maksimalna kazna, morate priznati da nije svrha neke generalne i specijalne prevencije. On će u zatvoru za to vreme pre da pokupi znanja iz nekih drugih oblasti kriminala. Čini mi se da je problem piraterije ipak u društvu. Preprodaja diskova, u društvu gde nema dovoljno novca niti posla, nekima se čini kao najjednostavnije rešenje da dođu do sredstava. Ni svest društva nije okrenuta ka tome da je piraterija nešto izuzetno opasno.
Ona je veoma vidljiva. Još na ulicama postoje tezge sa diskovima?
Jeste, vidljiva je, ali morate da priznate da ih ima mnogo manje nego 2005. godine. Činjenica je da mora da se opet sprovede jedna velika akcija kao ona koja je obavljena tada. Tako nešto planiramo, ali u ovom momentu ide jako teško sa svim problemima koji su aktuelni u društvu.
Da li mi imamo problem s krađama ličnih bankovnih podataka?
Nismo imali prijave za fišing. Dešavalo se, na primer, da ljudi plaćaju preko interneta, i ne vodeći računa o bezbednosti sajtova dostavili su podatke o svojim platnim karticama i došlo je do zloupotrebe i skidanja novca s bankovnog računa. Imali smo drugu vrstu problema, a to je da su naši građani uspevali da hakuju strane banke i da daju nalog da se određena suma novca prenese i isplati preko naših banaka, koje u tom slučaju nisu oštećene. Međutim, i kada su banke oštećene, naročito strane banke, jako je teško doći do podataka. One čuvaju svoje klijente i u krajnjem slučaju, sve banke su osigurane i u tom smislu one i ne pretrpe neku značajnu štetu. Zato, u tim slučajevima koji su se dogodili s našim građanima, strane banke nisu bile zainteresovane za saradnju. Oni su zainteresovani samo kada pretrpe jako veliku štetu. Mi imamo dosta slučajeva da naši građani dođu do brojeva platnih kartica, recimo, američkih banaka na raznoraznim forumima. I onda sa tim brojevima naručuju robu preko naših elektronskih dućana. U većini slučajeva to ne prolazi, ali ponekad i uspe i mi smo se susretali s takvim slučajevima.
Kakve su kazne oni dobili?
Sume novca za koje su uspevali da oštete ljude nisu preterano velike, 70.000, 100.000 ili 200.000 dinara. Za tu sumu kod računarske prevare zaprećena je kazna do tri godine, tako da ne mogu nešto naročito mnogo da dobiju. To su sve mladi ljudi koji imaju 18, 19 godina. Sada imamo momka koji ima 19 godina, student je, majka mu slabo zarađuje, i hteo je sebi da nabavi Soni plejstejšen. To je slika i prilika društva u kome živimo. Ti ljudi nisu osuđivani ranije, suma nije velika i zato ne mogu da dobiju neku veću kaznu, i dobiće verovatno uslovnu ili novčanu kaznu. Bitno je da mi uspevamo da ih nađemo.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Flamingo-test, jednostavna vežba stajanja na jednoj nozi, može biti ključna za procenu telesnih promena povezanih sa starenjem. Koliko dugo možete da izdržite?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
