Olovna sudbina zlatnog dečka

Bio je blatni sneg i mučila se zima, Andrija Dimitrijević, profesor montaže na Fakultetu dramskih umetnosti, i ja sedeli smo u Zemunu, zurili u ultramarinske senke vode, počinjao je da pada sneg. Ponovo smo razgovarali o Igoru Vasiljevu. Citirala sam stihove: „On je bio voće koje se na zemlji pojavilo prvi i jedini put… Da je poživeo, bio bi naš Van Gog… Kratak život i misteriozna smrt…“ Gotovo uglas smo izgovorili: „Kakav bi to dokumentarni film bio…“ Bata Petrović, istoričar umetnosti i strastan filmski delatnik, bio je treći sanjar u ovoj priči. Čudo se ovoga puta dosađivalo i setilo se nas troje. Odobrena su nam sredstva za dokumentarni film i uronili smo u snimanje, kao kad se skače u ledenu vodu. Kada sam nazvala arhitektu Peđu Ristića, prijatelja Igora Vasiljeva, koji je već uveliko načeo devetu deceniju, da govori u filmu, on je prihvatio i dodao: „Ali dođite što pre da me snimite… bojim se da ne umrem… Juče je preminuo moj najbolji drug…“ I požurili smo. A Predrag Ristić, u slikarskim krugovima poznat kao Peđa Isus, beše u pravu – zaista nije dočekao premijeru filma Lavirinti Igora Vasiljeva, koja je bila 1. oktobra, u Domu omladine Beograda. Publika i kritika su filmu izuzetno naklonjene. Nismo očekivali uspeh. Samo smo radili, opsednuti Igorom Vasiljevom. Režiju, montažu, obradu slike i zvuka uradili su Andrija Dimitrijević i Miroslav Bata Petrović, ja sam bila scenaristkinja. Naš film je sublimat dokumentarnog i igranog materijala, sećanja i svedočenja članova Igorove porodice, prijatelja i istoričara umetnosti. U filmu smo prikazali svaki crtež i sliku Igora Vasiljeva do kojih smo uspeli da dođemo.

Prvi susret sa slikama Igora Vasiljeva uvek je šok. Pre čeonog sudara sa neopozivim darom neverovatnog Vasiljeva, mislila sam da je Branko Miljković najmlađi genije koji je stigao da za dvadeset sedam godina života napiše sve o ovom našem bednom i raskošnom cirkusu, pod razbijenom klepsidorom. Vasiljev je otišao još mlađi, nije napunio ni dvadeset šest, a ostavio je iza sebe opus koji je po raskoši dara i ideja potpuni ekvivalent Miljkovićevom. Čitav njegov život, čak i decenije pre njegovog rođenja, behu najava čuda i čudesnog. Njegov deda, pukovnik ruske carske vojske, Aleksej Vasiljev, beše geodeta i astronom, istraživač Sibira. Negde na nebu iznad Habarovska, otkrio je kako svetluca – nova zvezda.

Kada nastupi revolucija, porodica Vasiljev ne staje na stranu – belih. Vasiljevima je pretilo izgnanstvo. Zajedno sa ruskom elitom, Aleksej Vasiljev dolazi u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1920, koja ih prihvata raširenih ruku. Ruske grafinje, prave i lažne, glumice što mirišu na ljubičice i spavaju sa draguljima (vreli led među dojkama), uglađeni oficiri, behu društvo dede Igora Vasiljeva. Sin Alekseja Vasiljeviča, Aleksej takođe, našao se sa ocem u izgnanstvu. Upisuje i Arhitektonski fakultet, ali i crtačku školu, budući da je nadaren za crtanje. Na večernjim časovima crtanja, zaljubljuje se u svetlokosu Valentinu, Valju. Venčavaju se. Aleksej Vasiljev završava arhitekturu i nastanjuju se u senovitom kutku Senjaka, zelenog, bujnog, i rađa im se sin. Ubrzo umire. (Ovaj isti fenomen dogodiće se mnogo puta pre no što dobiju genijalno dete, roditelji gube prvorođeno; to se dogodilo roditeljima Marije Kalas, Salvadora Dalija, Vinsenta van Goga…) I dete koje se rađa sledeće, kao da ima bleštavi višak energije, dve duše, dva života, duplu snagu. Dete koje su posle tragično izgubljenog sina dobili mladi Vasiljevi beše plavokosi – Igor Vasiljev.

Već u detinjstvu njegovo lice najavljuje veliku lepotu i muževnost, a duge ruke i noge – izdržljivog atletu. Vere se po drveću, istražuje mistične kutke Ade Ciganlije, posmatra ptice, miluje one jednokrile i uvek se vraća kući zamršene kose. (Sve su ovo kadrovi našeg filma.) Roditelji koji neprekidno slikaju. I Igor počinje strastveno da slika. Ali počinje Drugi svetski rat. Igor želi da pomogne roditeljima – bavi se malo crnom berzom, krade ponešto iz nemačkih magacina, skuplja dragoceni ugalj slučajno ispao iz lokomotiva. Bavi se i arheološkim iskopavanjima. Rat je, a Igor preplivava sa ostalim dečacima Savu, iako je preko puta ozloglašena NDH. Još tada, Igor je počeo svoj ples sa smrću. (Kasnije će ostati upamćena njegova vožnja na krovu voza koji ulazi u tunel, Igor je stajao na vagonu sve do deset metara ispred tunela u koji je voz leteo.) Kad prvi put vidi leševe na Savi, Igor će se rasplakati. Bunca majci: „Imali su plava lica i ljubičaste prste.“ (Poslednja faza njegovog slikarstva beše plava. Jung je tvrdio da u ljudskom životu – nema slučajnosti.) Za to vreme, otac koji gubi posao, želi da izdržava porodicu. Retušira seljacima iz okolnih sela fotografije u zamenu za namirnice. Zarumenjene usne – tri kašike kajmaka, kosa crna kao gar – deset jaja. Gušći brkovi na mladoženji, dvadeset. Igora tu zauvek zavodi moć karikaturalnog u crtežu. Grotreska postaje njegova nova ljubav. „U njemu su se tada već rađale more novoga Goje“, kaže Vinaver.

Rat je završen. Igor otkriva nove prostore slobode. Na Savi, u divljem naselju, Vasiljev osniva svojevrsnu slikarsku koloniju. Igor često slika raspeća, onda kad ne slika niz svojih autoportreta. Pekić će kasnije primetiti da se krivulja optimizma na Vasiljevim autoportretima s vremenom smanjivala. Igor žuri. Prvi put se ženi pre no što je završio srednju školu i dobija kćer Svetlanu. Svetlana će, takođe, biti darovita slikarka. U gimnaziji, roditelji su zabrinuti za njegovo obrazovanje i dovode mu Borislava Mihajlovića Mihiza za učitelja. Mihiz je zadivljen neobičnom porodicom. Lepotica majka neguje ljupku unučicu. Igor slika u sojenicama zajedno sa Peđom Ristićem, Leonidom Šejkom, Dadom Đurićem… Mihiz svedoči o neverovatnoj Igorovoj energiji i ogromnom optimizmu. Tvrdi da prazni zidovi Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu čekaju njegove spretne ruke. Igor upisuje Likovnu akademiju, ali ne nalazi mir. To su vremena crnih javki. Godine 1947, Igora Vasiljeva optužuju da je hteo da ubije Tita. U pitanju, naravno, nije bio Igorov plan, već šale koje je pričao sa prijateljima umetnicima. Igora su 1947. pustili, posle nekoliko šamara. Ali 1950. nisu. Tražili su da postane doušnik, da javlja šta se sve govori o novoj vlasti u umetničkim krugovima ruske emigracije. Igor odbija. Hapse ga prvog januara. Dobija dve godine robije. Na robiju odlazi sa osmehom. I zatvoren neprekidno slika – na otpacima papira, kutijama šibica… Preko sto crteža ostalo je u zatvoru. Tokom robije, događa mu se i razvod. Sve to prihvata mirno, dok otac juri od političara do političara, da ga oslobodi. Kad stigne do Moše Pijade, takođe slikara, izmoliće pomilovanje.

Posle zatvora, Vasiljev se vraća na Akademiju. Najdarovitiji je, i jedini dobija peticu iz slikarstva. To je jedina petica na čitavoj Akademiji i znači – izbacivanje. No, on izlaže 1953. u ULUS-u i čitav Beograd podrhtava u erupciji boja. Pokraj izložbe prolazi i Petar Lubarda, on, koji ni na sopstvene izložbe ne odlazi, ulazi, privučen sjajem lave sa slika. Vasiljev ide ulicama kao u mantilu arhanđela, smeši se devojkama,

opet preplivava Savu, hoda na rukama, planinari. Penje se na gradske zidine kao nebeski baštovan i skida ulične table. Tako je Dado Đurić dugo na vratima svog ateljea držao tablu „General Černjajev“. Nastavlja da radi – grupne portrete, groteske. Izlaže ih u Zagrebu i to je još jedan veliki uspeh. Užas malograđanštine, jed, jad i beda lažnog morala tadašnje kulture socijalističkog realizma bivaju ismejani nemo, a javno. Tih godina ga pohodi još jedan ljubavni grom. Koleginica sa kojom studira na Istoriji umetnosti, Ljupka, mami ga u san svojom lepotom. U Zagrebu se upoznaju, na ekskurziji. U filmu, ona kaže da je bio izuzetno lep, veoma privlačan, i dodaje: „Zlatni dečko. Tako je izgledao.“ Posle nekoliko meseci, u sjajnoj seni Ohrida, prosi je kod njenih, u Makedoniji. Na prst joj stavlja ruski, starinski prsten. Možemo ga primetiti na njenom portretu. U Ohridu nastaje novi ciklus slika.

A zatim će skliznuti u modru, mutnozelenu, tamnoljubičastu fazu. Svet najednom postaje „kloaka, centralni zatvor, bordel i buvlja pijaca…“. Slika u bojama talasa ledenog akvamarina. To beše boja očiju onih leševa na Savi. Slika platna koja plutaju u crnoj apokalipsi odlaska. Vasiljev slika i svoj autoportret sa kosturom, iskežena smrt koja posednički, ljubavno, drži ruku na njegovom ramenu. Ali niko ne sluti kraj. Onda dolazi do kobnog poziva na izlet u Ravanicu. On je već naslikao plavu sliku vode, leš koji pluta, teško, crno nebo… Predomišlja se da li da ide. Na kraju ga prijatelji ubeđuju da ipak krene. Ostavlja trudnu suprugu i roditelje na Senjaku. Do danas nema rešenja misterije o njegovoj smrti. Supruga Ljupka tvrdi da samoubistvo Igor nikada nije spominjao, da se verovatno pentrao po vozu, udario nehotice glavom, potiljkom i pao u reku. U trenutku smrti njemu je 25 godina i naslikao je mnogo crteža i oko 400 slika. Boš, Brojgel, Difi, Ruso, Van Gog, Goja, behu njegovi idoli. Kada je nađen u plitkoj crnoj vodi, ispod mosta, a most je simbol onoga što spaja ovaj i onaj svet, srebrilo se jutro. Pronašli su ga roditelji, koji su dojurili iz Beograda na vest da im je u putu, baš pred Ravanicom, nestao sin. Videli su ga kako leži dole, u vodi, kao da je želeo da naslika nebesa. Njegovo telo beše voće koje se na zemlji pojavilo i procvalo prvi i jedini put.