Obaranje nemačkog cepelina iznad Soluna

Tokom Prvog svetskog rata, centralne sile bombardovale su Solun i savezničke trupe ulogorene u okolini. Bombardovanje je obično izvođeno iz aviona, ali nekoliko puta je upotrebljen i cepelin. Bombardovao je Solun, prema izvorima, tri ili četiri puta, ali je u noći između 4. i 5. maja 1916. oboren. Posada je preživela pad i zarobljena je u delti reke Vardar. Ostaci cepelina su prebačeni, sklopljeni i izloženi na keju ispred Bele kule u Solunu.

O ovom interesantnom događaju iz Prvog svetskog rata kod nas je pisano nekoliko puta zato što su u zarobljavanju nemačke posade učestvovali i srpski vojnici. Međutim, kako to obično biva sa davnim događajima, pojavile su se razne verzije: ko, gde i kako, i šta se tačno desilo?

foto: privatna arhiva

U tekstu pred vama pročitaćete sažeto, ali autentično svedočenje pripadnika jedinice koji su zarobili posadu oborenog nemačkog cepelina LZ 85 i šta se sve dešavalo te noći. Objavljeno je u Spomenici Solunske đačke čete klasa rođenih 1896, knjizi koju je 1932. godine u Beogradu objavilo Udruženje preživelih, kako bi drugima preneli svoj ratni put. Tu su, između ostalog, detaljno opisali napade cepelina dok su boravili u Solunu, kao i sve šta se desilo te noći i jutra 5. maja 1916. O ovoj jedinici Prvog kombinovanog puka srpske vojske formirane od đaka, a koja se u to vreme nalazila kod Soluna, u logoru Zejtilnik na oporavku i obuci, već je pisano u listu “Vreme” br. 1814.

Otkud cepelin iznad Soluna? Nemačka je imala formiranu cepelinsku bazu u okolini Temišvara, kod mesta Sanandrei, u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji. Bila je to potpuno opremljena baza sa hangarom za cepeline klase P, koji su bili dužine 163 m sa četiri motora. Cepelini locirani u ovoj bazi su bili LZ 85, koji je oboren iznad Soluna, i LZ 86 koji je kasnije oboren iznad Bukurešta. Pre njih tu se nalazio i LZ 81 koji je transportovao diplomate, ali je prebačen na zapadni front. Iz ove baze cepelin se kretao do Soluna, pod okriljem noći, i stizao tamo oko ponoći da bi izvršio bombardovanje.

U Spomenici su napisali da prvi napad cepelina pamte po eksplozijama koje su ih probudile usred noći, po strašnom zvuku motora i bombama koje su padale na železničku stanicu, engleski logor i magacine u blizini komande. Cepelin ih je posećivao više puta.

U noći između 4. i 5. maja spustio se niz dolinu Vardara i potom preleteo baš iznad logora đačke čete, što je izazvalo opštu bežaniju. Ipak, mirno je nastavio dalje ka gradu. Međutim, ovaj put je dočekan od strane spremnih saveznika, jakom protivavionskom vatrom. Svetlost u Solunu je pogašena. Prema cepelinu su poleteli i saveznički avioni, u svedočenju kažu i pedeset, mada je to možda preteran broj. Opisuju da protivavionska artiljerija deluje sve vreme, ali je noć i bio je teško uočljiv. Veliki reflektori pokušavaju da ga obasjaju i lociraju. Najzad ga jedan reflektor pronalazi i svi topovi počeše da pucaju u tom smeru nimalo ne štedeći ni savezničke avione koji su bili u vazduhu. Cepelin krenu niz zaliv da izmakne, međutim, tu su ga sačekali vojni brodovi ukotvljeni u zalivu (među njima i britanski bojni brod HMS Agamemnon), a koji su sada prišli do samog keja u Solunu, i otvorili vatru. Na cepelinu izbi beo plamen i on naglo poče da se spušta odbacujući bombe. Pade. Nekoliko trenutaka tišine, čuju se samo avionski motori u vazduhu. Onda jedan ogromni plamen osvetli celo solunsko polje, diže se visoko u nebo i iščeznu.

Rano ujutro kreće potera za posadom zajedno sa francuskim vojnicima. Dve đačke čete kreću se niz sam Vardar. U streljačkom stroju pretražuju teren, koji je bio močvaran, teško prohodan i poplavljen, posebno kada su stigli u deltu Vardara. Neki se zamalo udaviše. Tu izbiše na neki zaravnjen teren, kao ostrvo, koji je bio zasejan žitom. Kako su zašli u žito, odatle iskoči jedan čovek, pa drugi, jedan htede i pucati, ali je odustao kada je video koliko je srpskih vojnika. Odmah zatim ustade njih dvanaest sa podignutim rukama (kompletna posada cepelina je preživela pad). Oficir im se predstavi na nemačkom, pa kad vide šajkače, začuđeno uzviknu “Ovo su Srbi!”. Predstavio je svoja tri oficira i osam podoficira iz posade, i rekao im je da se cepelin nalazi sagoreo na samom ušću Vardara. Kasnije su ga tamo i našli. Odveli su zarobljenike u logor i predali ih Francuzima. Od cepelina je ostao samo aluminijumski skelet, prednji deo na obali, a zadnji zariven u blato i vodu.

Svedočenje iz knjige se završava rečima: “Tako je i ovo strašilo završilo svoj opaki život i rad”.

Na Solunskom frontu pripadnici đačke čete Prvog kombinovanog puka pri francuskim trupama su raspoređeni po novim jedinicama oporavljene srpske vojske i, u rovovima kod Groničeva i na vrhovima Kajmakčalana, mnogi od njih su položili svoj život. Slava im.