O ravnopravnosti, opet

„Žensko liderstvo u muzici“ ili skraćeno FLIM (Female leadership in music) jeste projekat čiji je cilj podrška muzičarkama koje su prepoznate kao liderke na nezavisnim i manjim domaćim muzičkim scenama. Ostvaruje se u saradnji Fakulteta muzičke umetnosti i Fakulteta dramskih umetnosti. Autorka ovog projekta, dr Iva Nenić, etnomuzikološkinja, godinama se bavi proučavanjem izvođačica, autorki i angažovanih radnica u kulturi koje pripadaju neotradicionalnoj, rok, džez, world muzici, i u nekom najširem smislu, alternativnoj muzičkoj sceni, od slepih guslarki 19. veka preko prvih popularnih ženskih sastava u Jugoslaviji, kafanskih pevačica do današnjih kantautorki i devojaka koje sviraju trubu, saksofon, frulu, kaval, tamburu, gitaru ili već neki drugi, tradionalno „muški“ instrument. Upravo zahvaljujući inicijativama kao što su „liderke“, imena mnogih od njih sigurno neće ostati samo bledi trag u mraku arhiva.

Iva Nenić za „Vreme“ kaže da se ovdašnja etnomuzikologija godinama unazad bavi ženskim izvođaštvom u muzici i naglašava da je „važno ne zadržati se isključivo na portretima ili biografijama pojedinačnih muzičarki, već govoriti i o tome na koji način su one bile isključene iz istorije, marginalizovane, kako se danas pristupa njihovom radu, kako se on uokviruje. Nastojimo da sačinimo kompletnu priču, da damo sliku o tome kako je žensko izvođaštvo bilo tretirano u muzici kroz istoriju i kako mu se pristupa danas. Neophodno je pre svega dozvoliti da istorija ženskog izvođaštva snažnije progovori.“ Kroz projekat FLIM muzičarkama je dat glas i moć da se predstave na način koji smatraju najpodobnijim. Ohrabrivane su da se izjasne i prepoznaju kao liderke. To je prvi korak, dok praktično delovanje projektnog tima podrazumeva tribine i koncerte gde će se razgovarati o problemima sa kojima se suočavaju žene na muzičkim scenama. Takođe, u planu je i izrada dokumenta koji će dati preporuke i smernice za poboljšanje položaja žena na muzičkim scenama i generalno, u sektoru kulture, a na čijoj diseminaciji će se snažno angažovati.

U ovom projektu termin liderstvo je svrsishodno odabran. Iva Nenić objašnjava da iako ne „podrazumeva emancipatorski potencijal, spontane i drugačije pristupe hijerarhiji i saradnji u domenu kulture, već se najpre koristi u promovisanju i modeliranju uspešnog rukovođenja u korporativnim kontekstima, vrlo je važan u formiranju javnih uzora i dominantnim kulturalnim narativima koji određuju predstave o tome šta jesmo i šta možemo. Upravo zbog toga želimo da taktički preuzmemo i preuredimo ovaj koncept, najpre zbog toga što se ženama teško dozvoljava da simbolički i praktično prisvoje poziciju predvodništva, već se njihovi podvizi ili umanjuju ili se pak smatra da se skromno moraju odreći prerogativa društvene moći. Pa ipak, postoje žene koje svojim muzičkim delovanjem menjaju stvari – ženski metal bend Nemesis pokreće ovdašnju scenu, nudi uzor drugim mladim ženama koje bi želele da se oprobaju u žanru koji se konvencionalno vezuje sa muškošću, neke od članica tog sastava rade kao mentorke sa mladim budućim muzičarkama, naposletku i njihov opus je usmeren protiv društvene nejednakosti i obraća se kontekstu širem od lokalnog. Mi u okviru projekta to vidimo kao pravo liderstvo, iskazano i demonstrirano na višestrukim tačkama pripajanja benda društvenoj matrici.“

Izuzev uveliko etablirane Svetlane Spajić, muzičarke koje su u fokusu ovog projekta nisu poznate široj javnosti, ali svakako jesu značajne u svojim zajednicama zato što su, objašnjava Iva Nenić, „učinile puno toga na promovisanju i prenošenju tradicionalne muzike, poput slovačkog tradicionalnog ženskog orkestra Meškarke iz sela Aradac ili tradicionalne pevačice i nastavnice Jadranke Jagličić iz Kraljeva. Saksofonistkinja i kompozitorka Jasna Jovićević, pored toga što je briljantna izvođačica, takođe i istražuje džez scenu i prva uvodi kritičku umetničko-istraživačku perspektivu o ženama u džezu. Naša lista saradnica u terenskom istraživanju je dugačka i sve imaju snagu da se izbore da rade to što vole uprkos brojnim preprekama, od kojih mnoge polaze od roda ali i od drugih društvenih pozicija u koje smo stavljene/i, kao i svest da se kroz muziku mogu otelotvoriti različiti identiteti, osvajati novi društveni prostori, izraziti bunt ili doslovno tragati za slobodom.“ Iva Nenić priča da su njene sagovornice tokom višegodišnjih terenskih istraživanja bile „žene u poznim godinama čije je životno i muzičko iskustvo veliko i dragoceno, potom aktivne zrele muzičarke u punoj snazi, ali i mlade žene i devojčice na samom početku – jedan širok i neverovatan krug. Njihova posvećenost, ideje, istrajavanje i entuzijazam blistaju u jednom prilično opustošenom društvenom krajoliku, u kome nema brige oko održivosti rada u muzici, ali ima nasleđenih prepreka iz patrijarhalnih ustrojstava.“

Kroz istoriju, žene koje su svirale instrumente često nisu bile prihvaćene, čemu je Iva Nenić posvetila knjigu o guslarkama i sviračicama („Vreme“ 1537). Danas je situacija ipak povoljnija, a rok kampovi za devojčice su jedan od svetlih primera. Ipak, da li još uvek ponegde može da se čuje rečenica da neki instrument nije za ženu? „Ta rečenica nije toliko neuobičajena koliko bi moglo da se pomisli na prvi pogled. Instrumenti koji se tradicionalno vezuju sa maskulinitetom i danas vuku trag tog istorijskog prisvajanja, čak i kada je situacija deklarativno predstavljena kao drugačija. I dalje se u svakodnevnom govoru provuče pohvala upućena devojčici kako ᾿muški svira᾿ kada neku numeru izvodi energično i snažno, i dalje se žene sa električnom gitarom ili trubom vide kao izuzetak, neobična pojava. U suštini, proces obrazovanja i stasavanja u muzičarku funkcioniše poput levka – na širem kraju je nemali broj devojčica koje se mogu odlučiti i za netipičan instrument, dok se na drugom kraju, u momentu kada dolazi do profesionalizacije, sazrevanja i konkurentnosti, srazmerno mali broj žena ohrabruje da o(p)stane na sceni, spletom različitih otvorenih i nevidljivih gestova i činjenja. Važno je mladima preneti poruku da ne postoje rodom određeni muzički instrumenti – i za devojčice, i za dečake, te da su kulturalna očekivanja povodom povlačenja granica rodnih ponašanja u muzici pre svega zaostaci iz nekih drugih vremena. Pomenula bih samo žensko guslanje i činjenicu da je izuzetno važnu ulogu po razvoj rok muzike ostvarila upravo crna žena sa električnom gitarom.“

Mlade muzičarke svakako imaju specifičan generacijski potencijal, osnažen četvrtim talasom feminizma i ostvarenim pravima za koje su se založile prethodne generacije, smatra Iva Nenić, ali podseća i da su patrijarhalni uzusi „žilavi i da istrajavaju čak i u naoko sasvim promenjenim društvenim okolnostima. Mogućnost da se kroz publikovane studije ili kroz informativne tekstove upoznaju sa preprekama ženskom delovanju, ali i sa istorijom ženskog muziciranja, kao i da kroz radionice i obuke mahom organizovane i realizovane u nezavisnom kulturnom sektoru, stiču veštine neophodne za dalji razvoj karijere ili sveukupnog delovanja u muzici, doprinose osnaživanju mladih žena u muzici. Mnoge od njih jasno sagledaju svoj liderski potencijal u nekom trenutku, ali im je neophodno pružiti podršku na tom putu, jer ima i odustajanja, opominjanja na to da je odabir profesije muzičarke nestabilan i navodno nekompatibilan sa drugim, poželjnim društvenim ulogama (majčinstvo, npr), suočavanja sa „staklenim plafonom“, odnosno tihim ili otvorenim stavom zajednice koja ženama, uprkos ostvarenim visokim profesionalnim standardima, uskraćuje dalji hijerarhijski napredak ili ih, jednostavno, bojkotuje.“

Od početka ovog veka, veliki broj devojčica je počeo da svira frulu, i to je ono što ohrabruje. Iva Nenić ocenjuje da mnoge među njima stasavaju u predvodnice i vrsne interpretatorke. Takođe, česti su i samoorganizovani muzički kolektivi koji u lokalnom kontekstu potpomažu žensko muziciranje u domenu neotradicionalne, „etno“ muzike, kao i glasne i hrabre rok muzičarke i njihovo angažovano delovanje u dizanju glasa protiv nepravdi, umetnice koje svoje instrumente i glasove znatiželjno uvode u eksperimentalne i nove kontekste.