Noć kada sam ugledala sebe

Kombi je sa glavnog puta skrenuo na sporedni, prešli smo jedan malecki mostić i zaustavili se ispred jedne bele kuće pred kojom je stajao vojnik. Tiho, sa ćebadima pod miškom, ušli smo u montažnu kuću koja nam je bila dodeljena za slučaj izmeštanja. Tu je, na beloj plastičnoj baštenskoj stolici, sedeo drugi vojnik. Bojka je odmah, bacivši svoje ćebe na klupu tik uz vrata, označila svoju teritoriju na kojoj ćemo provesti skoro celo NATO bombardovanje. Bojka mi je objasnila da je sledeći „separe“ namenjen za lekarku i sestru, a u trećem, poslednjem, smešten je štab. Ostatak prostorije činile su bele plastične baštenske stolice. Zamračenje je bilo potpuno, a na prozorima su bila okačena vojnička ćebad. Iznad šanka visila je jedna sijalica oko koje je bilo priheftano neko crno platno.

Izašli smo da pušimo. U razmacima od deset minuta pristizali su ostali kombiji sa po osmoro naših kolega.

– Kevo, kada se odavde vraćamo u hotel? – upitala sam.

– Oko pet sati ujutro. To je mnogo glup fazon – dođeš ovde po vazdušnoj opasnosti, a onda se vraćaš zorom dok opasnost još traje – rezignirano je odgovorila.

Vratila sam se unutra i uočila vreće razvrstane po podu jednu uz drugu. Da nije tužno, bilo bi stvarno smešno. Kao sardine, jedni pored drugih ležali su montažeri, rasvetljivači, novinari, urednici i ostali. Rasvetljivač Gadafi osvojio je prostor ispred otvora za ulazak u šank, i potpuno se privio uza zid. Neke svoje kolege zatekla sam kako obavijaju novine oko pasa da bi zaštitili bubrege.

Noć je bila jedna od hladnijih. Tu i tamo oglasila bi se poneka ptica; drugi zvuk dolazio je iz komandantove motorole preko koje smo se obaveštavali o kretanju aviona. U mrklom mraku, sa upaljenim cigaretama, mora biti da smo delovali kao roj svitaca. Svi su šaputali i uskoro se jasno mogao čuti samo bat koraka dežurnog vojnika. U tom trenutku čuli su se avioni. „Krenulo je“, pomislih. Neko od prisutnih uočio je moju paniku i obratio mi se utešnim tonom:

– Ne brini, tu im je koridor. Oko jedan-dva časa ide drugi nalet.

Pogledala sam ih – svi su mirno pušili svoje cigarete, hrabriji istrčaše na plato isped i počeše da „golubare“.

– Majku im njihovu, što bih voleo da mu pukne žuč dok pritiska to dugme – ostrašćeno reče bradati Jova i ramenima podiže svoj prsluk.

Oglasio se i Veljko iznoseći teoriju da su za sve krivi Hrvati (njemu su oni bili krivi za sve na svetu). Veljko je bio mali pokretni špajz i prodavnica dobrih noževa. U džepovima od prsluka kojima se nije znao broj, nosio je uvek poneki čen belog luka, jedno trista grama domaće slanine, a jednom prilikom i teglu domaćeg ajvara. Najviše su me fascinirale njegova bela svilena ešarpa duplo obavijena oko vrata i štap za teranje zmija, koji će jedne pešačke noći odigrati važnu ulogu. Polako su se prišunjali Deki i Krle zatraživši od Bojke „Mukodin“. Ponudiše i nama, što smo odbili obavestivši ih da smo već uzeli „Boli me k….“, kako smo zvali tablete za smirenje. Odjednom je nastao muk, avioni se nisu čuli. Ušli smo unutra da čujemo šta je gađano.

Pokušala sam da mislim na druge stvari – ne ide. Probala sam da pratim film, takođe bezuspešno. Ne misliti, samo ne misliti, pogotovo o avionima, o svojima, o sebi. Za tri dana mi je rođendan, a ja? Šta ja? Odavde se ne može. U toj svađi sa samom sobom polako me je savladao san. Iz tog, na muku izborenog sna probudio me je tup udarac bombe negde u blizini i zveket kafanskih prozora. Istog trenutka sam skočila, i na brzinu nazula čizme istovremeno budeći Bojku. Nisam shvatala zašto ostatak ekipe ne reaguje. Istrčale smo napolje i tek kada nas je svež vazduh ošinuo, Bojka je ljutito uzviknula:

– Ti nisi normalna, što si pravila paniku! Ne gađaju nas!

– Ali tresli su se prozori – branila sam se.

– Pa šta? Normalno da se tresu prozori kad bombarduju. Ubiću te. I pre neki dan smo imali lažnu uzbunu u hotelu kada se ispostavilo da Mirko izvodi vežbu spremnosti ekipe. Zbog loše orijentacije udarila sam glavom o zid – rekla je ona i upalila cigaretu.

Krenuli smo nazad u hotel oko pet sati ujutro. Na samom ulasku u hotelski kompleks, te maglovite zore ugledala sam „kamufliranu“ rampu preko koje su bile prebačene dve cigle. Ovako „scenografski“ nameštena rampa je trebalo da pošalje poruku „ovde nema nikoga“. Nasmejala sam se prigušeno – pa, Prle i Tihi su bili originalniji, mi smo na nivou „Salaša u Malom ritu“!

Narednih večeri štab nas je podelio u dve grupe formirane tako da čine mali RTS, što znači da će imati i radijsku i TV ekipu zajedno, plus tehnika. Na izmeštanje se ide po grupama – jedni idu u Koraćicu, a drugi ostaju u „Red Staru“. Ako jedna grupa pogine, ostaje druga da izvrši zadatak; spiskovi će biti okačeni na vratima restorana. Meni je opet uletela kafana u Koraćici. Sedimo i pušimo po ko zna koju cigaretu. Jedni su šćućureni u plastičnim belim stolicama i kako se zvuk aviona pojačava, sve više i više približavaju se zidu; drugi podižu glavu ka nebu i počinju da bogorade:

– Majku im agresorsku, garantovano gađaju Valjevo. Što ne padne avion ovde, pa da im pokažemo njihovog Boga.

– Tiho, tiho – javlja se čuvenim radijskim glasom Čuka.

Ugledala sam neko čudno svetlo ispod nas i upozorila Bojku. Bilo nam je sumnjivo jer dole nema nikakvih objekata.

– Ovo svetlo se pomera, zar ti se ne čini? – upitah i progutah knedlu. – Možda nas je neko otkrio.

– Hajde da prijavimo komandantu – reče Bojka, uvek revnosna pri ispunjavanju svakog zadatka.

Diskretno sam prišla Braciki tehničaru i pozvala ga da pogleda svetlo koje se videlo na dvesta metara ispod objekta u kojem smo spavali. Bracika izvadi iz džepa baterijsku lampu, i posle inspekcije zaključi da treba da pozovemo Slavka za koga se priča da je bio na ratištu u Hrvatskoj. Slavko shvati zadatak izviđanja još ozbiljnije, baci pogled komandosa u tom pravcu i odluči da krene u izvidnicu sa Bracikom. Srce nam je lupalo kao u zeca. Nije prošlo ni pet minuta, eto njih dvojice sa izveštajem: lažna uzbuna, svetli u trafostanici koju čuvaju neki ljudi. Malo kasnije primećeno je „da se dole nešto puši“ i prijavljeno komandantu, koji je opet naredio Slavku da izvidi stvar u pratnji jednog vojnika. Posle nekog vremena izvidnica se vratila i raportirala komandantu Mirku, pa tek onda nama:

– Ma, nije ništa. Seljaci upalili granje i suvu travu koju su počistili po dvorištu, zviznula sirena za vazdušnu opasnost, i oni pobegli a vatru nisu ugasili!

Sledeće večeri ustupila sam svoj separe kolegama sa Dvestadvojke Dušanu i Draganu, a njima se priključio i Duca sa Prvog programa. Primetila sam da Kosta, vođa radijske ekipe, uopšte nije na spisku za izmeštanje i da stalno ostaje u hotelu. Mirko je bio poprilično nervozan, a njegova motorola je non-stop rondala. Shvatih da se nešto čudno dešava, i odlučih se da popijem jednu „bole me k….“ tabletu. Po mojoj proceni, večeras nam ne ginu bombe – ili će pasti odozgo, od NATO-a, ili će doći odozdo, iz štaba. Uputila sam se u srednji separe, jer kako rekoh, svoj sam ustupila. Kako je štapski separe bio odmah do moga, čula sam uznemirujuće glasove koji su stizali preko motorole. Bili su to radio amateri i vojska koja nam je javljala odakle stižu avioni. Odjednom se začula strašna detonacija. U tom trenutku, deda Dušan pade sa svog spavaćeg mesta na Ducu koji je ležao na podu uvijen u vreću.

– Čoveče, šta radiš ovde? – pobunio se Draško.

– Pao sam iz aviona! – uzvikuje deda poluzatvorenih očiju.

– Ma, kakav avion, pao si na mene. Ustani bre, deda, ležiš na meni!

Dragan i ja smo hteli da pomognemo, ali smeh je bio jači od nas. Dedi je trebalo najmanje tri minuta da se osvesti i shvati da je pao sa klupe, i to na Ducu. Tableta je polako počinjala da deluje, i savršeno me je bolelo uvo i za dedu, i za Ducu, i za avion iz koga je ispao deda. Zvuk pravih aviona polako je počeo da deluje na mene kao uspavanka, i utonula sam u san.

***

Dan posle izmeštanja bio je težak i teško se mogao uspostaviti normalan dnevni ritam. Naterala sam sebe tog 21. aprila nešto da radim i počela sa preslušavanjem „Novosti dana“ u 15 časova. Odjednom se osetila neka uznemirenost – proneo se glas da večeras imamo probu direktnog uključenja u program. Lila i ja smo se za tren oka našle u radiju, dotrčala je i spikerka Milena, Čuka i Deki tonac zauzeli su svoje pozicije, i proba je mogla da počne. Uleteo je Krle i saopštio da imamo uspostavljen signal, i da slobodno možemo da idemo sa vestima u 21 čas. Izašla sam na tren iz radijske sobe da osmotrim šta se dešava sa ostatkom ekipe: TV ekipa je istrčavala iz montaže i utrčavala u novinarsku sobu, Vukašin spiker je zalizivao kosu gelom… Na hodniku sam srela Ljilju, u čijim očima sam takođe ugledala nevericu spram onoga što se dešava. Vrata od radija žučno se otvoriše i izađe Kosta, sav ustremljen na mene:

– Mala, ti si danas beležila novosti dana. Reci mi, šta je bila današnja prva vest?

– To što piše na papiru – samouvereno sam odgovorila.

– Ali, ovo je izveštaj o bombardovanim lokacijama – reče Kosta iznenađeno zagledan u papir. – A gde ti je prva vest, ono „predsednik Milošević uradio ovo ili ono“?

Jedva je nekako na kraju shvatio da se prva vest nije ticala predsednika Miloševića, i potpuno začuđen otišao u studio. Ne zadugo – nekoliko minuta kasnije istrčao je sav zajapuren saopštivši da nemamo tonski snimak Mirka Marjanovića. Zavladala je nesnosna tišina i veliko iščekivanje – svi smo bili na svojim radnim mestima, čak su se i kuvarice u restoranu strašno uozbiljile. Ulazili smo u treći sat iščekivanja direktnog uključenja u radijski i TV program. Počele su standardne radijske vesti u 10 i Treći dnevnik na televiziji, i sve se stišalo do ponoći a mi i dalje nismo znali da li se direktno uključujemo ili samo vežbamo. Nešto posle jedan čas iza ponoći pozvali su nas na hitan sastanak.

– Eto, večeras je trebalo da se uključimo direktno u program – počeo je Kosta, dok smo se mi iskreno nadali da će u nastavku govora razjasniti tajnu večerašnjeg (ne)uključivanja. Uzalud. – Situacija je složena, ja sam prvi protiv izmeštanja i ne mogu tako da funkcionišem, a vidim da je to problem većine ljudi. Tamo niko ne spava, a onda se ovde vraćamo u zoru.

Širom otvorenih očiju i ušiju gledali smo i slušali našeg lidera, ubeđeni da mu se možda smutilo i da je negde nastao kratak spoj u njegovoj glavi. Međutim, on je nastavio u tom stilu sve dok se Deki nije iznervirao:

– Kosta, pitam ja tebe, kako ti misliš da emituješ program odavde ukoliko oni pogode sve repetitore?

– Ma daj, nemoj da razbijaš jedinstvo i da si destruktivan. Program će se emitovati – nervozno je uzvratio.

– Kosta, imam i ja jedno pitanje – oglasila sam se na zaprepašćenje našeg šefa ekipe. – S obzirom na tehničku situaciju i činjenicu da NATO za sedam sekundi otkriva signal, pitam ja vas za koliko minuta programa dajem svoj život?

***

Popodne tog 23. aprila proteklo je nekako lenjo, vrzmali smo se dok je Bracika isprobavao našu internu sirenu. Uzbudila ga je činjenica da su gađali TV Pink. Bracikina „šizela“ bila je prava – proizvodila je zvuk od 1000 decibela. Bio je srećan što nešto radi, repić na sedoj bradi ponosno mu se njihao dok se brinuo da li ćemo mi na trećem spratu uopšte čuti sirenu. Negde u predvečerje počelo je da se šuška da se te noći nećemo izmeštati, što je izazvalo salve oduševljenja i radosti. Otišla sam do novinarske sobe, i polako počela da skidam vesti sa Tanjuga. Tehnika je u jednom ćošku dremala, nova daktilografkinja Cica i dalje je pokušavala da shvati situaciju, a Duda je sedela uz ostatke hrane sa montažerima. Nije me držalo mesto niti sam mogla da gledam film na Politici. Negde iza ponoći u trpezariju je uletela Mira, sekretarica štaba, tražeći nekog pogledom:

– Ima li ovde nekog od novinara? – više je šapatom pitala.

Na osnovu boje njenog glasa zaključila sam da joj nisam potrebna baš ja, pa se nisam odazvala. Otišla sam na spavanje, prethodno svrativši do novinarske sobe da proverima da li se nešto događa. Tamo je za kompjuterom sedeo Neša sa Prvog programa, što je bilo malo čudno. No, bila sam umorna i nisam reagovala, zaključivši da je čovek verovatno dežuran. Zaspala sam oko pola dva. Kroz polusan učinilo mi se da sam začula Bracikinu sirenu. Ne, ne varam se, čula sam je, to je Bracikina sirena. U našu sobu uleteo je Sale rekavši:

– Brzo ustanite. Nemojte se plašiti, ne gađaju nas. Bombardovali su televiziju – izgovorio je i nestao.

Duda i ja smo se obukle za minut, i uputile se u novinarsku sobu. U 02:14 svi su već bili na svojim mestima. Uzela sam kasetofon i krenula ka televizoru u restoranu da snimim prve izjave sa drugih kanala.

Mi više nismo postojali. U prolazu sam videla voditeljku Vesnu koja je užurbano završavala šminkanje za direktno uključivanje u program. Sve je bilo tiho, čuo se samo televizor, naši koraci i trčanje. Mika kajronista je uspostavio signal i obavestio nas da možemo da krenemo sa emitovanjem svakog časa; vođe radijskih i televizijskih ekipa pregledavali su vesti; kuvar Mirko je takođe bio na svom radnom mestu; doktorka nas je usput zaustavljala i nudila tablete za smirenje. Svakog časa očekivao se snimak naše zgrade i prve informacije na Politici, Studiju B i BK televiziji. Nismo znali ko je te noći bio dežuran u RTS-u, i da li je to neko koga poznajemo. U tom trenutku nismo bili svesni toga (i nije nam bilo važno) da ćemo mi biti sledeća meta ukoliko krenemo sa emitovanjem.

Tenzija je rasla, počeli smo da se ljutimo na kolege iz drugih TV kuća što još nemaju snimak sa lica mesta. Na Politici su ponavljali da je u 02:06 bombardovana zgrada RTS-a i da svakog časa očekuju snimak sa terena koji će pustiti nemontiran. Kosta je u panici što nemamo video snimke, odlazim do njega i objašnjavam mu da možemo skinuti tonski zapis sa TV-a ukoliko je potpuna tišina u restoranu. Na kajronima televizijskog programa idu obaveštenja da se očekuju snimci sa lica mesta. Nervozno prebacujem sa kanala na kanal, kolege se ljute misleći da ćemo propustiti da vidimo šta se dogodilo u Abardarevoj. Napokon Politika obaveštava da se njihova ekipa vratila iz Abardareve i da emituju nemontirane snimke u celini.

Danas više ne znam koji smo prvi kadar ugledali, ali znam sigurno da su u tom času mnogi od nas ugledali sebe. Odmah smo lokalizovali mesto gađanja – master, srce televizije. Taj nemi uzajamni krik bola ispušten u tom trenutku nikad neću zaboraviti. Ne mogu da zaboravim ni čoveka koji je visio i koga smo pokušavali da izvučemo zajedno sa spasilačkom ekipom. Vikali smo „požurite“, „polako“, „ne cimaj, izlomićeš ga“. Tražili smo da vrate kadar, hteli smo da vidimo da li su ga spasli. Odnekud se na ekranu pojavio Aleksandar Vučić iz radikalne stranke, tadašnji ministar za informisanje. Iako nije bio omiljeni lik, bilo nam ga je žao – tražio je svoju mamu koja je te noći bila dežurna.

– Marija, nema naše ambulante – rekla je sestra Mila, gledajući kadar u kome se raspoznaje ćošak našeg Doma zdravlja. Ekran je ispunio jedan total u kome je naš kolega i dalje visio, i ponovo smo krenuli da mu pomažemo iako smo znali da je to odloženi snimak, da ne ide uživo. Nerazumni za tehniku kojom smo baratali, želeli smo život. Danas me pitaju da li smo bili svesni toga da ćemo biti meta ukoliko krenemo sa programom, i šta nam je bilo u glavama u tom trenutku. Ništa, jedno veliko ništa! I Mika, koji je uspostavio signal i prvi se „potpisao NATO-u“, zaboravio je na strah. U maloj ekipi RTS-a, jedinoj celini koju je tada imala ta medijska kuća, ispoljio se mazohizam kao direktna posledica neverovanja u ljudsku bezumnost: koja god da je televizija emitovala snimak srušene zgrade RTS-a mi smo gledali, gledali, gledali… Raspoznavali smo i tumačili svaki mig na licima onih koji su bili u zgradi.

Vreme je odmicalo, krenule su prve izjave i komentari, počeli smo da ih „pakujemo“ za emisije koje će možda krenuti sa naše čuke. Niko nije znao kada ćemo početi sa emitovanjem, želeli smo da to bude odmah bez obzira na potencijalnu opasnost od bombardovanja. Ta jedna rečenica, poslata i izgovorena sa ove čuke opravdala bi naš višenedeljni boravak, izmeštanje, sakrivanje po šumama. Nikada nije izgovorena, a signal je zauvek ostao negde izgubljen u šumi. Oko šest-sedam sati ujutro oglasili su se novinari RTS-a preko Studija B. Nismo mogli da verujemo – naš program je krenuo iz njihovog studija! Mi nismo bili heroji željni slave, samo nam nije bilo jasno zašto smo uopšte poslati ovde. Uveče smo krenuli u izmeštanje, daleko od telefona i od bilo kakve mogućnosti da se preciznije obavestimo ko je poginuo, koga znamo… U pola osam svi smo bili pored televizora. Krenuo je prvi minut Dnevnika 2, drugi, treći… Negde u 17-18. minutu krenula je priča o bombardovanju rezidencije predsednika sa anketom i telegramima osude tog čina. I onda, u 21. minutu podatak da je gađana zgrada RTS-a, neprimetno nalepljena na priču o telegramima osude.

***

Sve više uplašen za našu bezbednost, Mirko nas je svakodnevno izmeštao, a jedan deo ekipe smestio kod svog prijatelja Ljube u njegovu kafanu. Po običaju, Mirko je prvo obišao nas koji smo spavali u Ljubinoj kafani i spremao se da krene ka Koraćici. Avioni su besomučno rondali iznad naših glava. U jednom momentu čuo se strahovit prasak. Podrhtala je zemlja i videla se neka čudna svetlost.

– Nas su gađali, ulazite unutra – komandovao je Mirko, i pokušao motorolom da dozove bezbednjaka Rašu koji je svake noći ostajao u „Red Staru“. Niko se nije odazivao sa druge strane; pokušao je motorolom da dozove Koraćicu kako bi proverio da nije bomba tamo pala. Bracika je raportirao da je u Koraćici sve u redu i da je najverovatnije gađan hotel „Red Star“. Malo kasnije bezbednjak Raša javlja da je pogođen repetitor. Dan posle bombardovanja repetitora, koji je stajao na 50-ak metara od hotela, niko iz centrale nije pozvao našu mobilnu da pita kako smo. Osim Panovskog koga su odavde povukli posle bombardovanja televizije.

Sredinom maja napadi su učestali, umor i zvuk aviona stalno su se borili u mojoj glavi. Činilo mi se da čujem avione, a možda je to bio san.

– Vojka, ustaj avioni su iznad nas. Brzo trk u šumu, svi napuštamo objekat – vikala je Juca bacajući mi džemper i ranac. Nije bio san. Krenuli smo ka šumi i završili u kafani gde smo zatekli uplašenu gazdaricu i konobaricu. Opet tresak; potrčali smo u zaklon puzeći, repetitor je bio udaljen svega 150 metara od nas. Sada se već više ničega ne sećam, osim tog tupog šuma koji je stizao od gelera koji su sekli sve ispred sebe i nekih glasova koji su me dozivali. Posle će mi objasniti da sam kao sumanuta krenula u nekom nepoznatom pravcu kroz šumu. Ni toga se ne sećam, osim da me je sustigla Cica u jednom trenutku i dobro prodrmala. Ubrala je divlju ružu prelepe roze boje i pružila mi:

– Vidi kako lepo miriše ova ruža. Pomiriši.

Uz nezapamćenu paniku i galamu, muškarci su uleteli kod Mirka u štab sa vrućim gelerima u rukama. Hotel je bio poluprazan, jer je dobar deo ekipe Mirko evakuisao u Koraćicu. I oni su se polako vraćali. Tek što je prvi kombi stigao, ponovo prasak. Trčali smo besomučno prema šumi, ka bazenu, ka nečemu… Ostavila sam Cicu i medicinsko osoblje, i krenula da tražim svoje parče šume. Na jednoj kosini od 70 stepeni, Sale je pokušavao da održi ravnotežu i pojede paštetu, koju je onako uz put pokupio iz kuhinje.

I ja nekako nađoh svoje parče šume, sedoh na svoj crveni ranac i počeh kao ostali da mumlam sebi u bradu.

Po ručku smo obavešteni da sutra idemo kući. Mobilna 2 raspušta se do daljnjeg. Na zbornom mestu u Beogradu dočekao nas je Komrakov da pohvali našu mobilnu. „Izvršili ste zadatak zbog koga ste poslati“, izjavio je tom prilikom. Nikada nećemo saznati koji je to bio zadatak.

(Kraj)