„Sve je bezrazložno, ovo šetalište kojim prolazim, ovaj grad i ja sam. Kad čovek to uvidi, sve mu se zaleluja, prevrne mu se utroba i eto mučnine… Egzistirati naprosto znači tu biti, a postojati bez žeđi piti. Ljudska je zbilja uzaludan napor postati bogom… stoga… Život je stalan neuspeh i besmislena muka.“ Čovek koji je izrekao ovu gorku istinu o potpunoj fragilnosti smisla ljudske egzistencije i tim postao glavni predstavnik filozofije egzistencijalizma, a rođen je kao Žan-Pol Šarl Sartr 21. juna 1905. u Parizu u porodici mornaričkog oficira, postao je tema pop kulture.
U svom prvom dugometražnom filmu THX–1138 Džordž Lukas ima futuristički lik mudrijaša inspirisan Sartrom koji se zove SRT. Svojom filozofijom inspirisao je i Džima Morisona, koji je u pesmi Dorsa Riders on The Storm citirao njegovu tezu o bačenosti čoveka u svet kao u kavez bez rešetaka: Into this world were thrown like a dog without a bone and actor all alone. Inspirativan je bio i indi rokerima s Novog Zelanda koji su se sredinom osamdesetih nazvali po njemu Jean-Paul Sartre Experience, ali im je Sartrova zadužbina, nezadovoljna njihovim pesmama poput Crap Rap, oduzela pravo na korišćenje punog imena filozofa, tako da su nakon toga nastavili samo s skraćenicom JPS Experience.
Voleo je da po ceo dan visi po kafićima. Svirao je klavir, pisao pesme za pevačicu Žilijet Greko i potpisao njenu najpoznatiju šansonu Rue des Blancs–Manteaux. Napisao je i scenario za film Džona Hjustona o Sigmundu Frojdu 1962. Freud: Secret Passion u kom je oca psihoanalize tumačio Montgomeri Klift. Kad mu je Hjuston vratio skript da ga skrati kako bi bio filmičniji, Sartr mu je poslao još dužu verziju uz komentar: „Imate u Holivudu četiri sata vremena za Bena Hura, a priča o čoveku koji vam leči komplekse mora u sat i po da se ugura!“ Zbog takvih kreativnih razlika s rediteljem, Sartrovo ime je na kraju sklonjeno sa špice iako je većina zapleta i raspleta (o pacijentkinji s noćnim morama koja odbija da pije vodu) ostala po njegovoj zamisli.
Sartrova ljubav prema filmovima (najviše je voleo krimiće) navela ga je da uporedi likove na platnu s likovima na ulici i zaključi da ti stvarni ljudi nemaju scenario po kome bi se ponašali te je to njihova najveća muka. Oni su osuđeni da budu slobodni i jedino nisu slobodni u tome da ikad prestanu biti slobodni jer jedino ograničenje slobode jeste sloboda sama. Sloboda je struktura egzistencije (egzistencije koja prethodi esenciji) – čovek je sam svoj zakonodavac i ono što od sebe čini: „Uvek za kukavicu postoji mogućnost da prestane biti kukavica i za heroja da prestane biti heroj.“
Njegov otac je umro kad je Sartru bilo dve godine, a njegova majka, inače sestra od strica slavnog lekara nobelovca Alberta Švajcera, preudala se kad mu je bilo 12. Sartr doživljava očuha kao „lažnog oca“ te radije vreme provodi sa babom i dedom nego sa njima. „Kad mi je loš dan“, govorio je decenijama docnije, „zapitam se nisam li utrošio tolike noći i dane prelivajući stranice mastilom u knjige koje na tržištu niko nije ni želeo u jedinoj i ludoj nadi da se dopadnem svom dedi.“
U filozofiju se zaljubljuje kao tinejdžer čitajući Bergsonov esej Vreme i slobodna volja a sa 24 u svoju koleginicu Simon de Bovoar s kojom će proživeti vek u otvorenoj vezi na zgražanje javnog mnjenja tog doba. Tokom Drugog svetskog rata mobilizovan je kao vojni meteorolog i kao takvog Nemci ga zarobljavaju 1940. na devet meseci. Tu se sreće sa Hajdegerovim delom Bitak i vreme, koje ga inspiriše da napiše svoje najpoznatije filozofsko delo Bitak i ništa. Nemci nisu zabraniti ništa što je objavio tokom okupacije, iako je, kako je uostalom i sam rekao, njegov celokupan opus nastao kao reakcija na privid normalnosti nominalno naizgled predusretljivih i pristojnih nacista prema Francuzima koje su okupirali. Francuzi su Nemce u tom periodu nazivali les autres, „oni drugi“, te je iz tog konteksta i Sartr izvukao svoju čuvenu maksimu o prebacivanju uzroka svih problema van nas samih – pakao to su drugi. Najgore dane ratne nemaštine preživeo je jedući crvljivu zečetinu koju su mu prijatelji doturali: nekad je u njoj bilo više crva nego samog mesa, govorio je.
Na Kubi je razgovarao sa Fidelom Kastrom i Če Gevarom. Oduševljen ovim drugim, postavlja prve temelje za svojevrsni kult ličnosti od Čea nazivajući ga „najsavršenijim čovekom našeg doba koji je jedini radio ono što misli i govori“. Iako se Sartr zalagao za ugrožena prava homoseksualaca na Kubi, o bumu takozvanih svih seksualnih sloboda nije imao bolje mišljenje nego o jalovom simuliranju slobode kroz puku telesnu agresiju maskiranom metafizičkom ulogom seksa bez ikakvog uporišta u istinskom erosu.
Opšte prihvaćen kao guru koji menja intelektualni pejzaž svoga doba, naprosto mrzi kad ga ljudi prepoznaju na ulici i traže mu autogram. Ne voli da ima ništa u trajnom posedu, ni kuću, ni kola, ni ženu… Čak je jednom prilikom, kažu, pobacao i sve svoje knjige. Flertovao je kako s brojnim ljubavnicama tako i s komunističkom partijom, ali joj se nikad nije pridružio. Bunio se protiv ratova u Alžiru i Indokini. Zbog toga je za dlaku izbegao dva atentata od strane radikalnih kolonijalista. Rođen je pre 115 godina.
