Državni tim Srbije je u liku i delu Siniše Mihajlovića sredinom maja dobio selektora po volji najvećeg dela domaće fudbalske javnosti, koja ga pamti po dobrim igrama, sjajnim golovima, humanitarnim akcijama, patriotizmu, iskrenosti, šarmu… Mihajlović nikada nije krio želju da jednoga dana postane selektor reprezentacije Srbije, pa ni sada ne poriče ispunjenost što mu se ta želja ostvarila.
„Igrao sam u državnoj selekciji kada smo imali sjajan tim, sa Savićevićem, Mijatovićem, Piksijem, Đukićem, Jokanovićem… Ali zajedno nismo napravili ništa naročito“, kaže Mihajlović za „Vreme“. „Izostali su realni dometi te generacije, jer se nismo ponašali onako kako je to trebalo. Ja prvi, pa svi ostali. Više smo u Beograd dolazili da se sretnemo sa rodbinom nego što smo mislili na reprezentativne obaveze. Na meni je obaveza da ovoga puta, kao selektor, odaberem igrače koji neće praviti slične greške. Drugo, imam ideju da podmladim tim. Neke srpske fudbalere iz inostranih klubova sam već gledao, ali i one koji igraju u domaćoj ligi. Meni su zanimljivi svi igrači koji mogu da nastupaju za državni tim, bez obzira na to čiji dres nose. Možda će moj izbor neko proceniti kao radikalan, pošto računam na pet-šest aktuelnih fudbalera Partizana i Crvene zvezde. Međutim, definitivno se nameće potreba da šansu u najboljem timu Srbije dobiju i oni koji svojim darom i potencijalom to i zaslužuju. Ideja je da se dođe do tridesetak reprezentativnih kandidata, na koje mogu ozbiljno da računam u sledećem dvogodišnjem kvalifikacionom ciklusu za Svetsko prvenstvo 2014. godine u Brazilu. Neće biti nimalo lako u grupi sa Hrvatskom, Belgijom, Škotskom, Velsom i Makedonijom.
„VREME„: Kako je započela vaša fudbalska karijera?
SINIŠA MIHAJLOVIĆ: Potičem iz radničke porodice iz Borovo Naselja, od oca Bogdana, koji je umro pre nešto više od godinu dana, inače vozača kamiona, i majke Viktorije, radnice fabrike gume i obuće. Imam mlađeg brata Dražena. Detinjstvo sam proveo srećno i bezbrižno. Bio sam odličan đak i veoma nestašan: česte fudbalske utakmice između susednih ulica uvek su završavale tučom. Tata je sve tolerisao, a majka me je i tukla i kritikovala, kako zbog manje ocene od petice tako i zbog nestašluka, naročito kada bih istukao četiri godine mlađeg brata. U srednjoj mašinskoj školi sam bio skoro odličan đak, ali su česta odsustvovanja sa časova učinila svoje. Jednom sam čak pao na popravni kod matematičarke koja nije opravdavala moja povremena odsustva sa časova zbog fudbala. Iz straha od nje, upisao sam i završio srednju obućarsku gde matematika i matematičarka nisu bile bauk.
Od kad sam prohodao igrao sam fudbal na livadi u blizini kuće. Kad su igrali odrasli vraćao sam lopte iza gola, a kod kuće šutirao u dvorišnu kapiju. Bilo je važno biti precizan, pa sam lopte nameštao i precizno gađao zamišljenu tačku na kapiji ili golu. Jednom sam loptom povredio druga, drugi put mamu. Drug je oprostio, a mama me istukla čim se osvestila. Kasnije, kada sam ojačao, ispostavilo se da je to presudno za uspeh u izvođenju slobodnih udaraca.
Redovno treniranje počeo sam u lokalnom klubu „Borovo“… Još kao pionir upoznao sam Šukera, Bobana, Prosinečkog… Sa 16 godina sam postao prvotimac „Borova“. Odmah sam počeo davati golove. Svi su me hvalili i predviđali mi sjajnu profesionalnu igračku karijeru. Igrajući za pionirsku i juniorsku reprezentaciju Hrvatske skrenuo sam na sebe pažnju Ćire Blaževića, koji me je pozvao u Dinamo. Otišao sam, ali sam se razočarao jer su mi ponudili stipendiju, a ne profesionalni ugovor. I Mirko Jozić, selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije, pokušao je da me uceni – ili Dinamo ili eliminacija iz reprezentacije. Nisam pristao i zato me nije bilo u onoj čuvenoj „čileanskoj“ reprezentaciji koja je postala svetski prvak.
Iako vam je Rijeka prva ponudila profesionalni ugovor, vi ste u leto 1988. stigli u Novi Sad i „Vojvodinu„. Kako se to dogodilo?
Pozvao me je direktor Miša Kosanović, tvrdeći da Ljupko Petrović počinje da stvara novi tim gde će biti mesta za mene. Tako je i bilo. Sem Šestića, svi smo bili talentovani početnici na prvoligaškoj sceni. Odigrao sam sjajnu sezonu, čak zaradio i da kupim svoj prvi auto, „zastavu 128“.
Sledeće godine ste već postali državni prvaci…
„Vojvodina“ je postala šampion, iako to niko nije prognozirao. Ljupko je sačinio pravi tim koji je igrao odlično, a stasala je i sjajna plejada igrača: Tanjga, Mijić, Jokanović, Vujačić, Šapurić, Vorkapić… Nažalost, ta ekipa je već u narednoj godini ispala od Honveda u prvom kolu Kupa šampiona, ekipa se počela osipati, smenjen je direktor Kosanović, Ljupko Petrović je prešao u Zvezdu.
Nekoliko meseci kasnije i vi ste otišli u Crvenu zvezdu, mada ste pričali da ćete u Partizan. Šta se dogodilo?
Partizan se prvi pojavio sa ozbiljnom ponudom. Doneli su i istresli mi na sto hrpu novca kakvu do tada nikad nisam video u životu. No, bio sam pod ugovorom sa „Vojvodinom“ i morao sam sačekati njen stav. U međuvremenu je usledio Zvezdin poziv, a pisalo je po štampi da me žele i neki italijanski klubovi. Odlučio sam da odem, decembra 1989, u Zvezdu jer se dogovorila sa „Vojvodinom“ da me pusti pre isteka ugovora. Ljupko Petrović me je ubedio da sam potreban Zvezdi za predstojeće mečeve u Kupu šampiona, a za četvorogodišnji ugovor dobio sam 240.000 nemačkih maraka, stan i mazdu 323F. „Vojvodina“ je dobila milion maraka i pričalo se da je to do tada rekordan trensfer u jugoslovenskom fudbalu.
Kako ste prihvaćeni u Zvezdi?
Odlično. Standardno sam igrao, postizao i poneki pogodak. Međutim, nakon što smo eliminisali Dinamo iz Drezdena, a pogotovo nakon pogotka koji sam dao Bajernu iz Minhena, dva minuta pred kraj meča, čime je Zvezda postala finalista Kupa šampiona, moja popularnost je porasla kod Delija. Sada, nakon završene fudbalske karijere, smatram da mi je to najvažniji gol, jer da ga nije bilo, Zvezda ne bi igrala u finalu niti bi bila prvak Evrope i planete. Sekretarica Kluba, Silva Glišić, zbog duge kose i osmeha nazvala me je Barbika, a tako su me dugo i ostali zvali iz milja. A tek kada smo postali šampioni Evrope, pobedivši Olimpik iz Marselja u Bariju, a potom pobedom nad Kolo-Kolom iz Čilea u Tokiju osvojili smo i Interkontinentalni kup i postali klupski prvaci planete. Postao sam, kao i svi ostali prvotimci Zvezde, opšteprihvaćen junak i miljenik, ne samo Delija, već cele nacije! Rečju, godinu i po dana provedenih u Zvezdi su do sada najlepši deo mog života!
Reagovao je i selektor Ivica Osim, pozvavši vas u reprezentaciju.
Već 17. maja 1991. godine debitovao sam za reprezentaciju Jugoslavije protiv Farskih Ostrva koje smo pobedili sa 7:0. Kasnije sam još 63 puta oblačio dres sa državnim grbom, čime se jako ponosim, iako je taj broj mogao biti veći da nije bilo poznatih događaja.
Usledio je potom nastavak karijere u Italiji. Kako ste prihvaćeni u Romi, u koju ste prešli u decembru 1992. godine?
Krenulo je odlično. Divno su me prihvatili vlasnik kluba Ćarapiko, kapiten Đanini i trener Vujadin Boškov. Prvu polusezonu sam odigrao sjajno u veznom redu. Međutim, povredio se levi bek Karboni i Boškov me je prekomandovao na njegovu poziciju. Nisam se najbolje snašao, igrao sam znatno slabije nego na početku i kako su naišli lošiji rezultati tima, počeli su problemi. U tom periodu uhapšen je i predsednik Ćarapiko, tako da je stanje u klubu postalo dosta loše. Samo zahvaljujući autoritetu Boškova i plasmanu u finale Kupa Italije, situacija je bila podnošljiva, ali ta druga polusezona u Romi, pa nekako i cela naredna sezona, u suštini su bile možda najlošije godine moje karijere. Koliko me je pratio maler, najbolje govori činjenica da sam te prve sezone, sem osam golova u prvenstvu i kupovima, čak 17 puta pogodio prečku ili stativu!
Posle prve sezone otišao je Boškov, a sa novim trenerom Maceonijem niste se baš najbolje slagali?
Naravno da mi je bilo žao što je otišao Boškov, a kod novog trenera mi je najviše smetalo što je insistirao ne da protiv svoje volje igram beka, već da budem potpuni defanzivac koji ne sme da pređe centar! Stoga sam svom menadžeru Serđu Bertiju rekao da mi pronađe novi klub.
I put vas je odveo u Sampdoriju iz Đenove…
Iako je to bio po svemu manji klub od Rome, atmosfera je bila dobra. Diktirali su je sjajni trener Erikson i kapiten Manćini. Tu je igrao Jugović, što mi je puno značilo. Od poznatijih igrača zatekao sam Gulita, Vjerhovoda, Zengu, Plata, Maninija… Posrećilo mi se, Sampdorija je iste godine postala šampion Italije, a ja – po opštoj oceni – bio sam jedan od boljih igrača.
U drugoj sezoni igranja u Sampdoriji postali ste libero. Kako se to dogodilo?
Saopštio mi je to Erikson, s obrazloženjem da imam sve što je potrebno za to: visinu, pregled igre, dug i tačan pas, tehniku, sposobnost da čitam protivničke akcije… Kako je bio veliki gospodin i sjajan stručnjak, prihvatio sam bez pogovora. Vreme i igre su pokazali da je to bio sjajan potez Eriksona, veliki pomak u mojoj karijeri.
Eriskon je otišao, ali je kao trener došao Boškov…
Da, s tim što je jedno kratko vreme trener bio Argentinac Menoti, koji je već posle drugog kola smenjen. Boškov, i njegov pomoćnik Zoran Filipović, poverili su mi kapitensku traku. Te sezone dao sam dosta lepih i značajnih golova.
Zašto ste na kraju sezone, u leto 1998, prešli u Lacio?
Zvali su me Erikson i Manćini, koji su se godinu dana pre preselili u Rim. Bogatom predsedniku Kranjotiju rekli su da dovede mene iz Đenove i Lacio će biti prvak. No, neki ljudi me nisu najbolje prihvatili jer su smatrali da sam sa 28 godina navodno star igrač, a klupski lekar je našao da mi je levo koleno bolesno. Srećom, Erikson i Manćini su stali iza mene. Došao je Stanković iz Zvezde, tu su bili Nedved, Nesta, Salas, Vijeri… Dakle, sjajni igrači i dobar tim. Svi su nam prognozirali šampionsku titulu, a prokockali smo je čudnim rezultatima u finišu kada nas je Milan pretekao za bod…
Ta sezona je upamćena i po vašem hek–triku iz slobodnih udaraca.
Da, bilo je to u decembru 1998. protiv Sampdorije u Đenovi. Inače, te sezone bio sam veoma efikasan, postigao devet golova, a imao sam i 20 asistencija. Celu sezonu igrao sam odlično, kandidovan sam za „Zlatnu loptu“ i uvršten u idealan tim Evrope. Žal za izgubljenom titulom utišan je osvajanjem Kupa kupova, gde smo u finalu pobedili špansku Majorku.
Sledeće godine Lacio je osvojio Skudeto.
Da, posle 26 godina čekanja, i to na dramatičan način jer smo tek u poslednjem kolu pretekli Juventus koji je izgubio od Peruđe, a mi pobedili Ređinu u Rimu. U istoj sezoni osvojili smo Kup pobedivši Inter.
Naredne sezone bili ste trećeplasirani, otišao je Erikson, na mesto trenera došao Zof i vi ste pali u nemilost.
I kod Zofa i kod Zakeronija koji ga je zamenio te sezone 2000/2001. igrao sam malo i najčešće slabo. Dugo sam vukao povredu kolena i to se odrazilo na igru. Srećom, uskoro je za trenera doveden Manćini, što je značilo i moj preporod.
U 34. godini prešli ste u Inter, gde ste igrali dve godine, a onda postali pomoćni trener…
Sve je to zbog Manćinija. Ugovor sam potpisao na dve godine. Radio sam više nego ikad u životu kako ne bih osramotio trenera, svog prijatelja Manćinija, a Interu je imperativ bio Skudeto. U prvoj godini odigrao sam 20 utakmica i postigao četiri gola, što i nije tako loš učinak, mada Inter nije ostvario cilj – bio je tek trećeplasirani. Za utehu, osvojili smo Kup. Konačno, u drugoj sezoni u Interu, mojoj oproštajnoj igračkoj sezoni, osvojili smo Kup i Prvenstvo, tako da sam karijeru završio sjajno – duplom krunom! Posle 14 godina u Seriji A, u 37. godini „okačio sam kopačke o klin“.
Šta vas je opredelilo da postanete trener?
Opet Manćini, definitivno moj najbolji i najveći sportski prijatelj. Rekao sam mu da bih rado bio trener, ali mi je neprivlačan početak sa decom, što je neki prirodan put. Složio se rekavši da i on to ne bi bio da ga Erikson nije u Laciju angažovao za pomoćnika odmah po prestanku igranja. Predložio mi je da mu budem pomoćnik, što sam sa radošću prihvatio.
Bili ste pomoćnik Manćiniju u Interu, a onda ste kao „vatrogasac“ pozvani u Bolonju i Kataniju. Posle postignutog uspeha postali ste trener ambicioznog prvoligaša Fjorentine. Iako ste u prvoj sezoni osvojili deveto mesto, u drugoj su vas optustili. Šta je bio razlog?
Nisam od onih koji stalno kukaju, ali imali smo probleme, recimo – na početku sezone teško su nam se povredila dva ključna igrača, Freja i Jovetić, ali smo i pored njih mogli bolje. Znam da sam i ja pravio greške, ali u životu je važno da ih ne ponavljate.
Ko su vaši trenerski uzori?
Radio sam sa mnogim sjajnim stručnjacima i od svakog sam ponešto „pokupio“. Od Boškova do Zakeronija, od Zofa do Manćinija, od Eriksona do Ljupka Petrovića.
A ko je najpresudnije uticao na vašu sportsku karijeru?
Otac Bogdan, jer mi je kao klincu stalno kupovao lopte i podržavao moju ljubav prema fudbalu. Dva puta je, bez primedbe, menjao gvozdena vrata na dvorišnoj garaži koja sam demolirao svakodnevnim udaranjem lopte. Ljupko Petrović, koji je imao „njuh“ i hrabrosti da me forsira u šampionskom timu Vojvodine čim sam došao iz trećeligaša „Borova“… I trener Sven Goran Erikson, koji mi je pronašao pravo mesto u timu, još dok sam igrao u Sampdoriji, i koji je najviše insistirao da se posle četiri godine provedene u Sampdoriji vratim u Rim – što sam jako želeo, što se obistinilo i na čemu sam Eriksonu jako zahvalan.
Da li je pozicija libera vaše pravo mesto u timu?
Uslovno, da, jer ono podrazumeva mnogo više od te uloge u klasičnom smislu. Videli ste da sam igrajući libera izvodio skoro sve slobodne udarce i kornere, što nije beznačajno, jer asistiram golgeterima ili sam dajem golove što je ipak najvažnije u fudbalu. Ima tu još nekih finesa i taktičkih varijanti u kojima sam učestvovao, tako da sam bio zadovoljan tom pozicijom jer sam bio u mogućnosti da ispoljim sve svoje kvalitete.
O vašem snažnom i preciznom udarcu ispričane su priče i hvalospevi. Šta je neosporna istina?
To da sam odmalena vežbao i preciznost, i tehniku i snagu šuta. Specijalista za slobodna udarce se rađa, ali se i postaje vežbanjem. Najsrećnija okolnost je kad se spoje dar i trudoljubivost! Smisao za dobro izvođenje slobodnjaka bila je zapažena još dok sam kao šesnaestogodišnjak igrao za „Borovo“. Tokom cele fudbalske karijere ostajao sam posle treninga i uvežbavao izvođenje slobodnih udaraca. U Brazilu su mi jednom merili snagu šuta i utvrdili da lopta ide brzinom od 165 kilometara na sat. U Italiji mi niko nikada nije merio jačinu udarca, ali je njihova sportska štampa uvek tvrdila da mi je udarac među najjačim i najpreciznijim u svetu. Uostalom, rekorder sam Skudeta po postignutom broju golova iz slobodnih udaraca.
Kažu da je na nekom internet sajtu objavljeno da ste najbolji izvođač slobodnih udaraca u poslednjih dvadeset godina.
Reč je o specijalizovanom fudbalskom internet sajtu goal.com. Iza mene su Metju le Tisije, Ronald Kuman, Dejvid Bekam, Roberto Karlos, Hristo Stoičkov, George Hadži, Alvaro Rekoba, Tijeri Anri i Asunsao.
Sada kada više niste igrač, možete li da odate tajnu svojih slobodnih udaraca, ukoliko je uopšte ima?
Italijani imaju najbolje golmane na svetu, a ni igrači nisu naivni kod postavljanja živog zida. Znači, šutirao sam u zavisnosti od postavljenog živog zida, ali i od spoznaje kakav je ko golman, jer svi imaju bolje i lošije osobine. Dakle, kada bih sve to procenio, odlučivao bih se da li ću pucati visoko, snažno, kroz pukotinu zida, kraj njega, pored njega i sl. Nekad sam išao na što jači, a nekad na što precizniji udarac. Loptu sam šutirao i spoljnim i unutrašnjim delom stopala, ponekad „risom“, a postoji i tzv. „brazilski“ šut sa tri prsta – kada izgleda da lopta ide preko gola a ona propadne pod prečku. U svemu je naravno veoma bitan faktor – sreća, uostalom kao kod svega u životu.
Kakav je vaš odnos prema popularnosti?
Nikada nisam krio da mi prija. Ranije nešto više, ali i danas. Lep je osećaj biti popularan, naročito kad osetite da vas ljudi istinski vole i cene, a u Italiji su fudbaleri zaista kao božanstva.
Imate šestoro dece, vanbračnog sina, tri sina i dve kćeri sa Arijanom. Kako ih vaspitavate?
Učim ih radu i disciplini. Veoma su dobro organizovani i tačno se zna kada se rade domaći zadaci, kada se ide na spavanje… Ne provodim mnogo vremena sa decom jer sam od sedam dana samo tri dana u kući, ali se trudim da to vreme iskoristim kvalitetno. Idemo zajedno u bioskop, zoološki vrt, igramo se i po kući, gledamo filmove… Puno pričamo, uglavnom na italijanskom. U početku sam sa decom pričao na srpskom, ali mi je trebalo mnogo vremena da im objasnim šta hoću, pa sam morao da pređem na italijanski. Ne vredi. A i meni je tako lakše, navikao sam.
Zbog ljubavi prema deci postali ste Unicefov ambasador dobre volje. Pomažete mnogima, ponajviše deci, naročito onoj u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici…
Pomažem gde god mogu i kome god mogu, ali ne volim da pričam o tome. Ne vredi. To čovek ili sam shvati i učini ili nikada ne shvati da deo svog novca može dati nekome i pomoći. Često decu iz Dečijeg sela u Sremskoj Kamenici povedem na letovanje ili zimovanje sa svojom decom. Puno mi je srce kad im vidim osmeh. Kupim im nešto i oni skaču od sreće, a ove moje ni avion ne bi obradovao!
Ima onih koji vam zameraju što najviše pomažete Dečije selo?
Zahteva za pomoć je mnogo, skoro su svakodnevni, i ja zaista nemam vremena da se time bavim. Stoga sam se opredelio da svoje humanitarne donacije dajem Dečijem selu u Sremskoj Kamenici jer mi je to najjednostavnije, a tu živi nekoliko stotina dečaka i devojčica bez roditeljskog staranja, pa procenjujem da je njima pomoć najpotrebnija. Na stranu to što mi u komšiluku tog sela žive majka i brat, i otac dok nije umro, pa kad ih posetim rado se družim i sa tom predivnom velikom „porodicom“.
Kakav je vaš odnos prema novcu sada kada ga imate dovoljno?
Novac je veoma bitan, ne i primaran. Novac daje određenu sigurnost i mogućnost da se želje realizuju. Sada ga imam dovoljno da realizujem sve svoje prohteve koji su mnogo veći no ranije. Uostalom, fudbaleri su ovde u Italiji prava božanstva i sem onog na terenu moraju puno ulagati u negu svog imidža – a to košta. Mogu da se i razbacujem, ali novac zaista racionalno trošim. Prohtevi mi nisu megalomanski, uprkos tome što sam pristalica teorije da čovek mora udovoljavati sebi. I kada sam u Borovu, kasnije i Novom Sadu vozio „zastavu 128“, bio sam presrećan, potom sam bio oduševljen mazdom, potom sam u Italiji vozio mercedes 500 SL, zatim BMW MZ, BMV M5, doskora sam vozio audi iz limitirane serije od 500 automobila, koji ima 430 konja i ogromnu vrednost, a trenutno bentli. Jednostavno, automobile volim i ne žalim da uložim o ono što poželim. Nastojim da novac trošim pametno, a o detaljima ne bih. Reći ću vam samo da sam pre kraja igračke karijere investirao u nekretnine. Kupio sam stanove u Rimu, kuću u planini iznad Rima, vilu na Sardiniji, kuću u Milanu, roditeljima kuću u Sremskoj Kamenici…
Plašite li se da će novac koji imate pokvariti vašu decu?
To je opasnost koja preti svim dobrostojećim ljudima. Rekao sam da moraju da budu odlični đaci, da moraju da završe fakultet, zaposle se… Ako to ispune, sve ću im dati, ako ne ispune, neću im dati ništa! Od malih nogu kod njih razvijam radne navike i zadajem im zadatke. Ako ih dobro ispune, dobiju poklon, ako ne, zabranim im nešto što vole, tenis recimo.
Sa sedam godina ste u školskom sastavu napisali da ćete kada porastete biti fudbaler. Da li uvek ispunite ono što zacrtate?
Uvek! Volim izazove i nikada se ne zadovoljavam postignutim. Čim ostvarim jedan cilj, postavljam novi, veći. Nema toga što čovek ne može da ostvari, ako reši. Meni se sve ostvarilo, i privatno i poslovno. Važno je verovati u sebe, biti uporan, disciplinovan i inteligentan. Najvažnija je volja. Čovek mora stalno da iskušava sebe. Evo, pre neki dan sam zacrtao da sat vremena trčim. Nakon nekog vremena mi je došlo da odustanem, ali sam stisnuo zube i trčao sat i po bez prestanka. Tako je za sve u životu! Tako se postižu uspesi.
Mečevi s Hrvatskom će, kao i uvek, biti puni emotivnog naboja i posebni u svakom pogledu. Lično se, inače, ne plašim nikoga, pa ni njihovog selektora Slavena Bilića, sa kojim sam prijatelj. Najviše me, u stvari, zanima sa kojim timom će oni izaći na megdan „orlovima“.
U šesnaest trofeja Siniše Mihajlovića spadaju: nacionalne šampionske titule sa „Vojvodinom“, Zvezdom, Laciom i Interom; Kup Italije – po dva puta sa Laciom i Interom, Superkup Italije sa Sampdorijom, Laciom i Interom; Kup šampiona Evrope – sa Zvezdom; Planetarni kup – sa Zvezdom; Kup osvajača kupova Evrope – sa Laciom. Superkup Evrope sa Laciom.
Za osamnaest godina profesionalne karijere, od 1988. do 2006, Siniša Mihajlović je odigrao 424 klupske utakmice: za „Vojvodinu“ 73, Crvenu zvezdu 53, Romu 59, Sampdoriju 118, Lacio 167 i Inter 39, i postigao 68 golova. U nacionalnom timu odigrao je 63 utakmice i dao devet golova. U italijanskoj ligi postigao je 29 golova iz slobodnih udaraca i po tome je apsolutni rekorder Kalča, baš kao i jedini kojem je pošlo za rukom da na jednoj utakmici postigne het-trik iz slobodnjaka (1998. protiv Sampdorije). Trenersku karijeru Mihajlović je počeo 2007. kao prvi saradnik Roberta Manćinija u Interu, potom je samostalno vodio „Bolonju“, zatim sicilijansku „Kataniju“, a u poslednje dve sezone „Fjorentinu“, gde je smenjen zbog loših rezultata.
Prvu godinu boravka u Đenovi pamtiću do kraja života i po tome što sam tokom jedne posete Rimu, 1. februara 1995, upoznao buduću suprugu Arijanu. Sreli smo se u poznatom restoranu „Ultima folija“. Moja poznanica Brazilka, došla je s drugaricom o kojoj sam se dan ranije, kad sam je prvi put video, raspitivao i poželeo da je upoznam. Njih dve su sasvim slučajno svratile u restoran u kojem sam sedeo s društvom. Bilo je namešteno da Arijana sedne kraj mene. Sve se završilo prilično hladno, s nekoliko neobaveznih rečenica. Glumio sam kao da uopšte nisam zainteresovan, a ona je uzvratila isto tako, iako mi je kasnije priznala da je glumila. Provod smo nastavili u jednoj rimskoj diskoteci, gde smo se u separeu Arijana i ja zbližili. Brazilki sam u poverenju rekao da bih se koliko sutra oženio Arijanom. Hemija je proradila. Druženje smo završili u zoru. Ujutru smo otišli na doručak i sećam se da nam je slavni motociklista Maks Bjađi, koji je takođe bio s nama, doneo za sto kapućino. Posle sam je otpratio kući i avionom se vratio u Đenovu. Od tad su naši susreti postali redovni u Rimu ili Đenovi, pa je veza prerasla u nešto vrlo, vrlo ozbiljno.
Arijana se krajem 1995. preselila kod mene i pomirila se s tim da više neće raditi na televiziji. Svečanost je obavljena u rimskoj opštini Kampidoljo, 28. juna 1996, uz prisustvo naših roditelja i najbližih prijatelja. Na svadbu je privatnim avionom doputovao predsednik kluba Enriko Mantovani, što je gest kojim nam je odao posebno poštovanje. Kum mi je bio Miroslav Tanjga, saigrač u „Vojvodini“ i Zvezdi, a Arijanina kuma, njena dugogodišnja prijateljica, manekenka Lucija.
Crkveno venčanje želeli smo u Srbiji, ali to nismo mogli zbog sankcija i mojih obaveza. Tek posle punih devet godina venčali smo se po pravoslavnim običajima u crkvi u Sremskim Karlovcima.
