Nikola Tesla je jedan od onih pronalazača koji su udarili temelje današnjoj „električnoj kulturi“ i ubrzali tehnološku revoluciju koja je tokom XX veka potpuno izmenila planetu. Naizmenična i visokofrekventna struja, radio, radar, robotika, rendgenski zraci su neka od polja na kojima je Tesla učinio pionirske korake i zahvaljujući kojima je postigao zasluženu slavu, krunisanu time da je 1960. godine na jedanaestoj Generalnoj konferenciji za tegove i mere usvojeno da međunarodna jedinica za magnetnu indukciju nosi njegovo ime. Ali, zahvaljujući svom karakteru, egzibicionizmu, raznim fobijama, načinu života, neosetljivosti na novac i žene, a naročito zahvaljujući svojim neostvarenim pronalascima koje je s urođenim osećanjem za senzacionalizam spektakularno najavljivao a novinari njima punili stupce, Nikola Tesla je postao predmet raznoraznih mistifikacija, nagađanja i bizarnih reinterpretacija njegovog lika i dela, od onih naučnih, pseudonaučnih, preko umetničkih do okultnih i ezoteričnih.
Bio je čudo svog vremena. Ekscentrik koji je besprekorno elegantan u belom ili crnom smokingu pred zaprepašćenim posetiocima demonstrirao svoje pronalaske koji su tada delovali kao čista magija – propuštao je hiljade volti kroz svoje telo dok su mu iz prstiju vrcale varnice, palio sijalice dodirom, bez kontakta vrteo metalna jaja po stolu, malim oscilatorima izazivao zemljotrese, pravio munje duge 40 metara. Kada je prvi put daljinski pokrenuo maketu broda, zbunjeni posmatrači čuda neviđenog gacali su po vodi bezuspešno tražeći žice. Njegove fotografije eksperimenata iz Kolorado Springsa 1899–1900. na kojima on sedi i čita dok oko njega sevaju veštačke munje od njega su činile čudesnu pojavu. Sa urođenim smislom za marketing zblanutim novinarima izjavljivao je da je u stanju da raspoluti planetu kao jabuku, da komunicira sa Marsom, da svoje modele mašina konstruiše najpre u glavi i to do poslednjeg šrafa. Nije imao nimalo trgovačkog dara, bio je u stanju da se odrekne miliona dolara, na njemu su se bogatili, krali mu patente, palili laboratoriju. On je živeo asketski, potpuno posvećen svom poslu. Imao je i svoje mušice – brojao je korake u hodu, nikada nije odsedao u sobama čiji broj nije bio deljiv sa tri, plašio se liftova, vožnje fijakerom i dodira tuđe kose, izračunavao zapreminu tanjira i hrane pre nego što bi počeo da jede. Većinu bizarnih detalja iz svog života sam je opisao u autobiografiji objavljenoj 1919. godine u časopisu „Electrical Experimenter“ Hjuga Gernsbeka i oni su se prepisivali u svim njegovim kasnijim biografijama. Da je rođen u Smiljanu jedne olujne noći, od oca, pravoslavnog sveštenika, i majke koja je bila toliko spretna da je mogla da zaveže tri čvora na trepavici, da je nekoliko puta u dečaštvu jedva ostao živ, da je patio od čudnih vizija, hipersenzitivnosti i da je do otkrića obrtnog magnetnog polja došao u stanju nervne razdražljivosti recitujući Geteovog Fausta u šetnji kroz budimpeštanski park. Spavao je dva sata dnevno, u poznim godinama bio strogi vegetarijanac, verovao je da je njegovo telo automat, nikada nije primao lekare i opsesivno je bio privržen golubovima. Posle rušenja Vardenklif tornja, zamišljenog kao svetska emisiona stanica, napustili su ga finansijeri i sve više se povlačio u sebe. Za rođendane je imao običaj da primi novinare i da im pripoveda o svojim čudesnim neostvarenim pronalascima i vizijama. Nije onda ni čudo da se oko ovakve jedne ličnosti ispletu najneverovatnije priče niti se treba čuditi umetnicima i amaterima kojima je on bio inspiracija.
Za nešto više od mesec dana u Muzeju „Nikole Tesle“ biće otvorena izložba umetničkih predmata iz Tesline zaostavštine, kao i dela umetnika koji su se na svoj način bavili Teslom, od slikara i vajara do karikaturista. On sam je inače bio izrazito netalentovan za crtanje, ali je tokom celog života pokazivao sklonost ka literaturi. Njegovi njujorški prijatelji navode da je govorio osam jezika i da je u originalu znao napamet čitave delove Gorskog vijenca, Fausta, Evgenija Onjegina, Božanstvene komedije, Hamleta, Čajlda Herolda i drugih dela, a naročito je voleo srpsku epsku poeziju. U svojoj autobiografiji čak pominje da je u Ameriku došao sa par dolara i sveskom svojih stihova, koja nije sačuvana. Kasnije je prevodio na engleski pesme Jovana Jovanovića Zmaja i dopisivao se s Lazom Kostićem, koji ga je u pismima nagovarao da se oženi Lenkom Dunđerski. Mark Tven mu je bio prijatelj koji ga je često posećivao u njegovoj laboratoriji u Njujorku, kao i drugi njujorški umetnici u čijem društvu je uživao.
U literaturu je Tesla ušao već za života. Najpre kao lik u Gernsbekovim SF novelama (vidi okvir), ali i kao prototip za junake nekih priča Marka Tvena. Dvadesetih i tridesetih scenografije laboratorija ludih naučnika u holivudskim spektaklima bile su replike Teslinih laboratorija iz Kolorado Springsa i Njujorka, a Teslin kalem bio je u kinematografiji obavezan deo aparature za oživljavanje Frankenšajnovih čudovišta. Tesla je inače voleo film, a jedan od omiljenih bio mu je upravo spektakl horor majstora Džejmsa Vejla Bride of Frankenstein iz 1935. godine – gledao ga je na desetine puta. Posle njegove smrti 1943. njegov mit je polako rastao. Čuveni Bela Lugoši igrao je 1944. vampira u filmu The Return of Vampire rediteljskog para Lu Landers – Kurt Nojman. Kako Kolumbija nije dala prava da se vampir nazove Drakula (iste godine je snimila film House of Frankenstein sa Borisom Karlofim i Džonom Karadinom kao Drakulom), grozni vampir u filmu je nazvan – Tesla. U jednoj epizodi popularnog stripa Supermen iz četrdesetih naslovni junak se suprotstavlja ludom naučniku koji svojim zracima smrti hoće da uništi planetu i koji se, pogađate već, zove – Tesla. U popularnom američkom naučnofantastičnom stripu Transmetropolitan (1997–2002), britanskog scenariste Vorena Elisa u kojem se opisuju avanture ekstravagantnog novinara u multikulturalnom haotičnom gradu budućnosti, pominje se i Oficijelna srpska crkva Tesle (Official Serbian Church of Tesla) čiji vernici veruju u postojanje „polifaznog unutrašnjeg električnog polja“ poznatijeg kao „duša“.
Godine 1956. pojavila se knjiga Margaret Storm Return of the Dove, u kojoj je Tesla junak koji u Ameriku nije došao iz Like, već ravno sa planete Venere, i to jašući na velikoj beloj golubici, e da bi Zemljane naučio da koriste čistu energiju i kontrolišu svoje fizičke i mentalne moći. Ovaj mit će iskoristiti i Dejvid Bouvi u The Man Who Fell to Earth. Lori Anderson će mu na albumu United State Live 1 posvetiti pesme Dance of Electricity i Three Walking Songs (for Tape Bow Violin), a 1986. u Sakrementu će nastati hard rok grupa pod imenom Tesla, koja će između ostalih snimiti albume sa nazivima inspirisanim njihovim omiljenim frikom – Mechanical Resonance, The Great Radio Controversy, Psychotic Supper. Kao lik pojavljuje se u filmu reditelja Ildikoa Enjedija My Twentieth Century, kao i u nedavnom filmu Krega Boldvina Spectres of the Spectrum. Spilberg je još 1991. godine otkupio prava na ekranizaciju čuvene Tesline biografije Margaret Čejni Tesla, čovek van vremena, a za igrane filmove koji bi se bavili Teslom bili su svojevremeno zainteresovani i Dejvid Linč, Robert Zemekis, pa čak i Džek Nikolson. U televizijskoj seriji Tajna Nikole Tesle, urađenoj u jugoslovensko-američkoj produkciji osamdesetih, Teslu je igrao Petar Božović, a Orson Vels čuvenog finansijera Dž.P. Morgana.
Tesla je junak bezbrojnih SF storija, ali i „ozbiljnijih“ žanrova književnosti. I danas se u Beogradu igra pozorišna predstava Tesla ili prilagođavanje anđela, urađena po tekstu Stevana Pešića. Crnjanski takođe ima dramu Tesla, dok je kanadski pisac Dejvid G. Frejzer 1995. godine dramatizovao čuveni „rat struja“ i sukob između Edisona i Tesle u svojoj drami Teslino električno društvo. U pomenutom ratu za prevlast jednosmerne ili naizmenične struje, Edison je, da bi dokazao štetnost naizemnične struje konstruisao električnu stolicu, koja je u SAD i danas u upotrebi.
Tesla je i junak romana Wildwood iz 1987. američkog kultnog pisca fantastike Džona Farisa, a Luis Perdju je 1985. godine napisao krimi triler pod nazivom Teslina ostavština. U ovom romanu Perdju opisuje Tesline poslednje dane, zatim njegovu smrt (otrovan od strane FBI-ja) i sudbinu njegovih tajnih rukopisa i proračuna koji sadrže tajnu moćnog „Teslinog tajnog oružja“, a oko kojih se otimaju razne obaveštajne službe. Priča o famoznom tajnom oružju jedna je od omiljenih misterija koja svako malo puni novine željne senzacija. Po jednoj od mnogobrojnih verzija ove misterije, neposredno po Teslinoj smrti 1943. godine, iz njegove sobe u hotelu Njujorker u Njujorku, FBI je uzeo sve ključne Tesline papire koje sadrže njegove tajne eksperimente i pronalaske – „zrake smrti“ (elektrostatički plazmeni snop, čija je replika nedavno napravljena u čuvenoj vojnoj bazi „Rej Peterson“ – oružje danas glomazno i neupotrebljivo, ali koje je Tesla nudio svima, od američke i engleske vlade do kralja Aleksandra, i sam izjavljivao da mu je Lenjin za njih nudio tovare zlata), rešenje bežičnog prenosa energije, energetskog štita ili aparata za izazivanje meteorolških poremećaja. Delovi fajlova FBI-ja nastali praćenjem Tesle (kao što su praćeni i ostali američki naučnici) odavno su dostupni na internetu. Inače, fama o Teslinom tajnom oružju dobijala je neverovatne razmere – da su navodno 1993. godine pripadnici zloglasne sekte Aum Šinrijko tražili po Beogradu i Njujorku podatke o Teslinim tajnama, da tajne Tesline spise zapravo čuva famozna Grupa 69 zadužena za paranormalno u Vojsci Jugoslavije, pa čak da se Teslino tajno oružje nalazi u rukama bosanskih Srba, koji su ga svojevremeno čak i isprobali u bosanskom ratu. Sigurno je moguće naći one koji će se zakleti da su ga u Bosni jednom uperili na jednu jedinicu mudžahedina koja je naprosto – iščezla, kao i one koji će vam potvrditi da je čuveni „nevidljivi“ bombarder F-117 oboren u Buđanovce baš nekim Teslinim oružjem. Za vreme najbližih ratova moglo se čuti da je Žirinovski doneo u Srbiju nacrt Teslinog oružja neverovatnih sposobnosti pod nazivom „elipton“, koji je trebalo da konstruiše izvesni kruševački proizvođač noša koje sviraju. Ispostavilo se da je „elipton“ u stvari naziv jedne vrste ruske votke.
Tesla je održavao kontakte sa raznim ljudima koji su se bavili tada modernim okultnim, ezoteričnim i spiritističkim fenomenima, od lorda Kelvina do Vilijema Kruksa. Mihajlo Mihajlov je nedavno posvedočio da se u memorijalnoj biblioteci Edgara Kejsija Virdžinija Bič, poznatog posvećenika u paranormalne svetove, nalazi nekoliko debelih svezaka Teslinih ličnih zapisa na parapsihološke teme. Sam Tesla je prema svakoj vrsti spiritualnog iskustva bio prilično skeptičan, što nije smetalo njegovim tumačima da ga proglase paranormalnim čudom, kao na primer da je u svojim eksperimentima u Kolorado Springsu odredio frekvenciju i vrstu modulacije mentalnog plana živih ljudi, ali i mrtvih s kojima može da komunicira. Svako malo se u časopisima tipa „Treće oko“ ili „Zona sumraka“ pojave tekstovi kako je Tesla ili još živ, ili se sa onog sveta javlja odabranima, ili sa druge planete šalje poruke Zemljanima, ili reinkarniran u liku nekog osobenjaka hoda Beogradom.
Teslin blizak prijatelj bio je novinar Džulijan Hotorn, sin slavnog Natanijela Hotorna, koji je jednom napisao da je Teslin mozak toliko razvijen da svakako ne može pripadati običnom čoveku, već biću sa Venere, koji je na Zemlju došao da pouči ljude tajnama prirode. Mnogo kasnije neki su u ovo poverovali najbukvalnije. Sekta po imenu Unarius (UNiversal ARticulate Interdimensional Understanding of Science), sa sedištem u El Kajonu u Kaliforniji, veruje da je Nikola Tesla zapravo arhanđel Mihajlo koji je okončao svoje zemaljsko bivstvovanje, Unarijancima se sada javlja iz svoje kuće koja se nalazi na planeti Parhelion u središtu kosmičke federacije Unarius i saopštava svakakve zanimljive stvari koje su oni sabrali za sada u 13 tomova. Inače, Tesla im je jednom prilikom vizuelno preneo sliku svoje sadašnje kuće – to je sedmostepena piramida izgrađena od materijala nalik na staklo, osnove od 1,5 km. Na vrhu zgrade nalazi se veliki projektor nalik na teleskop koji može da odašilje informacije i slike na 33 frekventna područja, odnosno u isto toliko prostorno-vremenskih dimenzija. Unarijanci su inače deo kosmičkog bratstva privremeno zatočenog na Zemlji, sviraju renesansne instrumente, uče o reinkarnaciji arhanđela i čekaju svoju svemirsku braću koja je prošle godine trebalo da dođu da ih pokupe, ali je nešto iskrslo. Imaju kanal na kablovskoj televiziji odakle šire svoja učenja i povremeno organizuju parade kroz gradić, voze se automobilima na koje nakače makete letećih tanjira i natpise „Welcome Space Brothers!“.
Za takve stvari najmanje je kriv – Nikola Tesla.
Hjugo Gernsbek, glavni urednik časopisa „Electrical Experimenter“, koji je u nastavcima objavljivao Teslinu autobiografiju, bio je dugogodišnji Teslin prijatelj. Možda se deo razloga za velik broj fantastičnih elemenata u Mojim pronalascima može pripisati uredničkoj umešnosti samog Gernsbeka. Naime, Gernsbek je zaslužio svoje mesto u svetskim enciklopedijama kao rodonačelnik naučne fantastike kao žanra. Ime science fiction prvi put se pojavljuje 1926. godine, i to u časopisu pod nazivom „Amazing stories“, koji je pokrenuo upravo Gernsbek. Naučnu fantastiku Gernsbek je definisao kao „očaravajuće povesti u kojima su pomešani naučni fakti i proročke vizije“, dok je moto „Amazing stories“ glasio: „Ono što je ekstravagantna fikcija danas biće hladne činjenice sutra“. Gernsbek je i sam pisao fantastične novele. Ovaj rođeni Luksemburžanin, koji je po dolasku u Ameriku posle nekoliko trgovačkih poduhvata pokrenuo dva naučnopopularna magazina „Electrical Experimenter“ i „Modern Electrics“, godine 1911. objavio je novelu Ralph 124C 41+, u čijem prvom poglavlju nije teško prepoznati lik Nikole Tesle. U priči The Magnetic Storm, objavljenoj 1926. u „Amazing Stories“, Tesla se pojavljuje likom i imenom. Inače, Gernsbek je posle Tesline smrti dao da se izradi njegova posmrtna maska, koja se danas nalazi u Muzeju „Nikole Tesle“. Jednu kopiju, obloženu bakrom, držao je na zidu svoje kancelarije. Danas najprestižnija američka nagrada iz oblasti SF-a njemu u čast nosi ime „Hugo’s Award“.
Jedna od onih legendarnih priča obavijenih velom misterije o kojoj se pišu knjige i snimaju naučnofantastični filmovi jeste tzv. Filadelfijski eksperiment. Naime, oktobra 1943. u Filadelfiji je navodno izveden tajni eksperiment s magnetnim generatorima, kojim se razarač „eldrige DE-173“ usidren u filadelfijskoj vojnoj luci dematerijalizovao, zatim se na nekoliko sekundi pojavio u luci u Norfolku, 350 km daleko odatle, a onda se ponovo materijalizovao u Filadelfiji. Polovina mornara sa broda je nestala, neki su poludeli, neki su se sami od sebe zapalili, a neki su stekli osobinu da se po svojoj volji pojavljuju i iščezavaju. Po jednoj od verzija, eksperiment je urađen na osnovu Teslinih rukopisa koje je posle njegove smrti uzeo FBI. Po drugoj je sam Tesla rukovodio čitavim projektom pod nazivom „Projekat duga“ (u koji je, po nekima, bio uključen i Albert Ajnštajn), sve do 1942. kada je namerno počeo da ga sabotira svestan njegovih posledica po čovečanstvo. Zbog toga je Tesla ubijen, a po njegovim proračunima eksperiment je napravljen, ali je nešto pošlo naopako. Kasnije je ovaj projekat nastavljen u smeru ovladavanja „vremenskim tunelima“ pomoću kojih se može putovati kroz vreme. Rezultati su naravno bili povoljni, uz jednu teškoću. U prošlost se može putovati bez granica, dok je put u budućnost iz nekog razloga put ograničen samo do 2011. godine, kada će doći ili Vanzemaljci ili Božji sin ili smo ga ugasili.
Jedna od najsmešnijih stvari vezanih za Nikolu Teslu je svojatanje od strane Srba i Hrvata. Dok za Amerikance nema nikakve sumnje da je u pitanju američki pronalazač, Tesla je u zavinosti od trenutnih srpsko-hrvatskih odnosa bio srpski, hrvatski ili jugoslovenski naučnik. U Hrvatskoj se često navodi njegova navodna izjava kako se „ponosi svojim srpskim poreklom i hrvatskom domovinom“, iako je to formulacija koju je upotrebio Vlatko Maček u jednoj prigodnoj rođendanskoj čestitki, na koju je istim rečima Tesla kurtoazno odgovorio. Poštanske marke s njegovim likom u jednom trenutku imale su i Srbija i Hrvatska i Republika Srpska Krajina. Negova rodna kuća u Smiljanu bila je zapaljena u toku Drugog svetskog rata, a obnovljena 1956. godine, da bi 1976. od nje napravljen spomen-park. Godine 1991. sa nje su odneseni crep, vrata i prozori, a sa gospićkog trga odnesen je i uništen Teslin spomenik, a trg preimenovan. Danas Republika Hrvatska ima orden Red hrvatske Danice s likom Nikole Tesle.
Nikola Tesla se pojavljuje u romanu Mesečeva palata, jednog od najvažnijih savremenih američkih pisaca Pola Ostera. Jedan od junaka romana bio je od detinjstva fasciniran likom i napisima slavnog pronalazača koji je potresao Ameriku. Prvi susret s njim 1900. promeniće tok njegovog života. Drugi će se desiti mnogo kasnije. Oster opisuje ludog i moćnog Teslu u punoj snazi, ali prikazuje i ostarelog, zaboravljenog i propalog pronalazača:
„Jednoga dana, u leto trideset devete… zastali smo da se odmorimo u Brajant parku. Tada sam ponovo video Teslu… Na samo pet metara od nas nalazio se starac koji je hranio golubove. Stajao je, a oni su leteli oko njega, spuštali mu se na glavu i ruke, desetine golubova koji su gukali, srali mu po odeći, jeli s njegovih dlanova dok im je starac pričao nazivajući ih srce, dušo, anđele… Osamdesetogodišnjak. Prozračno beo, mršav, ružno ga je bilo gledati, baš kao mene sada. Umalo da se nasmejem kad sam ga video. Negdanji genije iz svemira, junak moje mladosti. Sada, samo skrhan starac, beskućnik. Vi ste Nikola Tesla, obratio sam mu se, sasvim jednostavno, bez ikakvih formalnosti. Osmehnuo mi se uz blag naklon. Sada sam zauzet, rekao je, možda bismo mogli da porazgovaramo neki drugi put. Okrenuo sam se prema Pavelu i rekao: Daj gospodinu Tesli malo novca, Pavel, verovatno bi mogao da kupi još semenki za ptice. Pavel je ustao, otišao do Tesle i pružio mu novčanicu od deset dolara. Bio je to neponovljiv trenutak, Fog, trenutak koji se ni sa čim ne može meriti. Ha! Nikada neću zaboraviti zbunjenost u očima tog bednika. Gospodin Sutrašnjica, prorok novog sveta! Pavel mu je pružio novčanicu od deset dolara i videlo se kako se bori da ga ne pogleda, da odvoji pogled od novca – ali nije mogao. Stajao je tako, zureći u novac poput kakvog ludog prosjaka. A onda je uzeo novac, zgrabio ga iz Pavelove ruke i strpao u džep. Vrlo ljubazno od vas, rekao je vrlo ljubazno. Dušicama je potrebna svaka mrvica. Zatim nam je okrenuo leđa i počeo nešto da mrmlja pticama. Pavel me je onda odgurao, i tu je bio kraj. Više ga nikada nisam video.“
Iako je poznato da je Tesla pisao poeziju, sačuvana je samo jedna njegova pesma. Naime, tridesetih godina Tesla se sprijateljio sa danas zaboravljenim nemačko-američkim pesnikom Georgom Silvesterom Virekom. Dopisivali su se i razmenjivali pesme. Tesla je mladog Vireka izuzetno cenio i 31. decembra 1934. posvetio mu jednu od svojih pesama pod nazivom Delovi božanskog ogovaranja – što je i jedina sačuvana Teslina pesma. Kasnije je Virek uhapšen i osuđen kao nemački špijun.
Kroz svemirsku slušalicu
slušam zvezde šta kazuju.
Nekog novog su doveli
pa mu Olimp pokazuju.
„Eno tamo Arhimeda,
sa polugom vazda šeta,
kaže da je materija
isto što i energija,
a zakoni tvoji kruti
da su pusta ludorija.“
„Al’ na Zemlji ti zakoni
jošte važe i te kako,
a kad čujem sveže vesti,
uopšte mi nije lako.
Top svemirski, kažu, prave
one usijane glave.“
„E moj, Njutne, ružno su se
s tvojom slavom našalili,
a nauku tvoju divnu,
naglavce su postavili.
I još neki Ajnštajn, luda,
s tobom hoće da se sprda.
Kaže da je materija
isto što i energija,
a zakoni tvoji kruti
da su pusta ludorija.“
„Ja, Kelvine, ne uspevam
te finese da razumem,
makar sam se prevario,
bar sam sve od sebe dao.
Nego, popili smo kafu
i vreme je da se pođe,
a ti reci, tvoj drug Tesla,
hoće l’ skoro da nam dođe?“
„Ma taj Tesla uvek kasni,
nema smisla da se čeka,
na tog zaludnog čoveka.“
Tad svemirska veza puče
i iz moje slušalice,
više nisam čuo ništa
osim buke sa ulice.
