Kada ste poslednji put napisali pismo? Teško pitanje. Većina ljudi kojima smo ga postavili nije mogla da se seti kada je to bilo. „Ko još piše pisma? Jedino ako imaš druga u vojsci“, bila je jedna reakcija.
Pisma i razglednice su nas zbližavali. Preko njih su stizale najrazličitije poruke: ljubav, iskrena briga za najdraže, želje za uspeh, zdravlje ili samo informacije. Vodilo se računa o svakoj reči, pa i o rukopisu, za koji današnji profesori tvrde da je užasno loš. Da li to znači da smo prelaskom na druge vidove komuniciranja zaboravili da pišemo?
Podatak da u Srbiji ima 63 odsto funkcionalno nepismenih nije dovoljno dobro objašnjenje jer kako je onda moguće da ti isti ljudi koriste elektronsku poštu ili razume SMS poruke?
PIŠI DEDA MRAZU: Jovan Birač, direktor Sektora za informisanje PTT-a, kaže za „Vreme“ da broj pisama opada, naročito otkad sve više ljudi koristi internet, i to nije slučaj samo kod nas već i u svetu.
„Mi smo pokrenuli niz akcija da bismo povećali broj pisama, ali ne zbog profita jer pisma u ukupnom profitu PTT-a čine zanemarljivo mali procenat. Namera nam je bila upravo širenje kulture i pismenosti. Uostalom, akcija se ticala uglavnom osnovnoškolske dece, znači mlađe populacije“.
U oktobru prošle godine Pošta je sprovela istraživanje među nekoliko stotina učenika četvrtog razreda osnovne škole i došla do možda iznenađujućeg, a možda i zabrinjavajućeg podatka da je samo pet odsto mališana u svom životu napisalo pismo ili razglednicu. Oni jednostavno nemaju naviku da pišu, a na pitanje šta je tome razlog, odgovorili su da nemaju potrebe da pišu pisma i da im je telefon primarno sredstvo za komunikaciju. Oko Nove godine organizovana je akcija „Piši Deda Mrazu“, a 9. oktobra prošle godine svi su mogli da pošalju besplatno pismo. U toku 2001. poslato je oko 15.000.000 privatnih pisama, što otprilike znači da svaki Jugosloven godišnje napiše skoro dva pisma.
„Čini mi se da u našoj kulturi ne postoji razvijena tradicija pisanja pisama i da mi prosto tome nismo skloni. Sigurno da i moderna tehnologija na to znatno utiče, pogotovu kad su u pitanju mladi, a i ne mislim da je dopisivanje elektronskom poštom manje vredno od bilo kojeg drugog oblika dopisivanja“, kaže prof. dr Jelena Đorđević, kulturolog. „Klasično pismo se piše nekome koga već znamo i s kim želimo da komuniciramo, pretpostavlja se, dublje i temeljnije. Internet je otvoren za nepoznato, za drugačije i sasvim je razumljivo da mlad čovek koji živi u zatvorenoj Srbiji s kraja XX veka, ima potrebu da se otvori i preko interneta. Mislim da smo izgubili i poverenje da će to naše pismo regularnim putem negde stići: ne verujemo da će ono stići, recimo, u Ameriku, u nekom doglednom roku.“
PISMO I MEJL: Dopisivanje je prilika i za upoznavanje ljudi s kojima delimo istu želju, da komuniciramo i proširimo krug prijatelja.
„Počela sam da se dopisujem u šestom razredu osnovne škole, sa 12 godina. Ne znam šta je bio tačan razlog, valjda mi je bilo interesantno da probam nešto novo. Pronašla sam adrese u Mikijevom zabavniku u ‘Kutku za dopisivanje’ i tako je počelo“, priča Jelena Farkić, student iz Novog Sada. „Onda sam se učlanila u International Pen Friends (IPF), pa sam počela da se dopisujem s ljudima iz inostranstva. Trenutno redovno komuniciram sa desetak penpalova, a povremeno se dopisujem s mnogo više njih. Ranije ih je bilo još više. Uglavnom su to lepa iskustva, upoznala sam nekoliko ljudi i lično, čak i jednu devojku iz Praga.“
Na molbu da uporedi pismo i e-mail, Jelena nam je rekla da je osećanje dok se čeka pismo naročito, i da u tome i leži čar dopisivanja. „Pisma za mene imaju vrednost i bogatu zbirku pošto, čuvam sva pisma.“
Ana Nenadović iz Trstenika počela je nešto drugačije. „Najbolja drugarica je pokušala da me otvori prema ljudima pošto sam bila priličan samotnjak. Nagovorila me je da ‘Huperu’ pošaljem adresu, što mi je omogućilo da upoznam mnogo ljudi. Nažalost, prekinula sam s njima da se dopisujem posle srednje škole, nemam vremena, a ni inspiracije. Žao mi je što nisam ostala u kontaktu s većinom tih ljudi.“
Iz razgovora s ljudima koji se dopisuju zaključili smo da su glavni izvor adresa upravo novinske rubrike (poput pomenutog „Kutka za dopisivanje“) mada ima i slučajeva da se adrese uzimaju iz inostranih časopisa ili s teleteksta Cartoon Networka. A šta je razlog da se počne s dopisivanjem? Profesorka Jelena Đorđević ima svoje objašnjenje:
„Hteli mi to da prihvatimo ili ne, mladi su ipak prilično usamljeni, čak i u našem društvu koje ne boluje od te bolesti. S druge strane, imam utisak da dopisivanje pruža mogućnost slobodnog izražavanja: vi kao anonimni X koji piše takođe anonimnom Y imate pravo da kažete šta god hoćete, što u svakodnevnom kontaktu ne možete. Postoji još uvek izvesna stidljivosti u našem društvu, naročito među mladima. Sve to podstiče pisanje nepoznatoj osobi koje se ne plašimo.“
Uglavnom se dopisuju mladi. Prvo, zato što imaju mnogo više vremena. Drugo, zato što su mnogo više motivisani. Treće, zato što imaju mnogo veću potrebu za slobodom i upoznavanjem sveta. Ako ne mogu da putuju i prave direktne kontakte, odlično – tu su pisma i internet. Stariji su ophrvani svojim problemima, prosto nemaju vremena za dopisivanje.
TRAŽIM TE: Da li je nedostatak vremena razlog da se ljudi umesto pisama odlučuju za brže vidove komunikacije – internet, e-mail ili SMS poruke preko mobilnih telefona? E-mail ili elektronska pošta je pismo u elektronskom obliku – dakle, nema olovke i papira, koverta i markice, samo jedno „Send“ i osoba na drugom kraju planete istog trenutka dobiće vašu poruku. A kad je u pitanju chat (čet), uspostavlja se direktan dijalog – preko kompjutera, naravno.
„Od mlađeg brata sam saznala za ICQ i pre dve godine, na onom najdužem raspustu posle upisa na fakultet, bilo mi je dosadno pa rekoh: hajde da vidim šta je to. Upoznala sam dvadesetak ljudi, dvojicu lično jedan mi je postao dobar drug i čujemo se svaki dan. Što se tiče e-maila, retko ga koristim“, kaže Marija Mitrović, student.
ICQ (I Seek You – Tražim te) jeste program koji se najčešće koristi za čet, to jest, razgovor s drugim ljudima preko interneta. Osobe koje se konektuju na ICQ obično daju vrlo malo ličnih podataka – po pravilu preskaču detalje o socijalnom, imovinskom i intelektualnom statusu ili navode hobije, ali ih veoma detaljno opisuju. Jezik četa je brz, žargonski, ima mnogo skraćenica i ograničen broj simbola koji označavaju emocije. Osim toga, sve razgovore čuva u memoriji, što je ponekad zgodno za analizu ko je, kome, šta i kada rekao.
Jovan Birač nam je rekao da osamdeset hiljada korisnika PTT neta pošalje dnevno oko 100.000 e-mailova, s tim da polovina tog broja „otpada na spamovanje, razne reklame koje se šalju na mailing liste i slično.“
Poslednjih godina SMS poruke služe kao najbrži i najefikasniji (čini se i najjeftiniji) način za dogovaranje i komentarisanje, ipak ih mnogi shvataju samo kao način da se ubije vreme. Poruka je kratka, najviše dve-tri rečenice (160 slova ili znakova) i, da citiramo jednu poznanicu: to je u stvari haiku nežnost – nekoliko reči kojima se primalac obaveštava da negde neko, u datom trenutku, misli upravo na nju ili njega.
„Dok su poruke bile besplatne slala sam ih na tone. U poslednje dve nedelje dok sam bila na postpejdu poslala sam 842 poruke“, kaže Jelena Farkić.
Profesorka Jelena Đorđević misli da će e-mail i SMS poruke istisnuti klasično pismo, ali da mogu da figuriraju i kao zamene. „Inicijalno, e-mail pismo je nešto drugo ali ono može da preraste u klasično samo što će manje da se čeka.“
Obično ili elektronsko pismo? Ili možda ipak više volite novosti koje se saopštavaju usmeno u kafani i dobrom društvu.
„Imali smo neke vežbe na faksu i, dok smo čekali profesora, mobilni mi je ostao na stolu. Kolega je to primetio i, kada sam se okrenula, uzeo je moj telefon i okrenuo svoj broj kako bi poziv ostao identifikovan poziva. Onda je skinuo moj broj i počeo da mi šalje poruke i tako smo se celo leto dopisivali. Praktično smo se tako i upoznali jer leti nismo išli na fakultet i uopšte se nismo viđali. Kada smo se posle toga videli, već smo bili drugovi, prijatelji, kolege kao da se znamo sto godina, priča Ana Milojković, student iz Beograda.
