Nešto spiritualno

„Ti se skrušeno pred razumom moliš da ti udeli malo veselja“, rekao mi je Nikola. „A razum to ne udeljuje. U pogrešnoj se crkvi moliš.“

Ne znam.

„Sve je to izmozgano a nedoživljeno“, žalio mi se pesnik na druge pesnike. On je dotakao grudi:

„Samo ono što nosi bol odavde“, vredi.

Ne znam.

Ja znam da je lišće opalo u zadnjoj nedelji novembra. Ulice su dugo bile crne i bez snega. Crne ulice su čekale belinu. U izlozima barova ljudi su sedeli kao na slici Dejvida Hopera Noćni sokolovi i zurili u noć. U šetnju sam nosio Merkurov štap koji razgoni senke. Upoznao sam svaku stopu ulice Lole Ribara. Razgovarao sam sa senkama, reklamama i grafitima. Divno je kad žena ima petlju da me uzme k sebi onda kad sam slab – stajalo je preko puta radija. Jedan od izloga bio je parketiran – što mi se naročito svidelo. Parketiran izlog! Ha! Zavolećeš i ti mene Maki – pisalo je u nekom ulazu. Na ćošku u Hilandarskoj dočekivao me je Putin sa ružičastim naočarima i mističnim osmehom. Pireus banka me je pozdravljala sa bandere. Saznao sam da je Naučno dokazano da Dr Murad preparati redukuju i sprečavaju akne. Nad jednim izlogom je pisalo: Peškiri – dečja posteljina – spavaćice. Nekakav medicinski preparat je gađao Pravo u centar bola! Pored Šumatovca beskućnik je ispijao poslednje pivo i spremao se za spavanje. Iz izloga RTS-a Rade Radivojević nas je ljubio pesmama. Miodrag Bogdanović je pevao o noćima i zorama Beograda. Bio je topao decembar. Čuo sam dragačevske trube kod Ateljea. Šest Cigana u belim odelima trubili su nekog Gorana Bregovića. Jedan momak se skinuo do pojasa i raširio ruke pred Ciganima.

Uprkos pojedinim ekscesima veselja grad je ličio na podrum. Pitao sam se: gde je ta Nova godina? Srbi i Englezi sa kapama Deda Mraza sedeli su u Little Bayu. Gradske službe su kačile svetlosne ukrase u sivom popodnevu, ali sve je to bilo neuverljivo.

Svakodnevno sam pio limun sa medom pa sam zaboravio na svinjski grip. Po savetu starih Rimljana nastojao sam da razvijam ljubav prema čestitoj jednostavnosti (inocuae simplicitatis amor). Imao sam književno veče u Pljevljima. Ljudi su nas primili dobro, samo je otrovna magla davila grad i uveče ulazila u sobu. Ja sam Pljevlja zamišljao kao mesto ovčjeg kiselog mleka i džinovskih pasa koji kolju vukove. To bi i moglo tako biti. Ali, pošto rudnik i termoelektrana proizvode 40 posto električne energije Crne Gore, Pljevljaci se ne mogu osloboditi zla. Domaćini su se žalili da ih boli glava. Oni su nas poveli u manastir, sagrađen iznad hladne vode. U zid manastira bio je uzidan bogohulni natpis, napisan iz pozicije mrtvog tromesečnog posmrčeta:

O bože, bože, kako može dati milost tvoja zlikovcima pakleno oružje te uzeše dragi život mom ocu Aleksi R. Šećeroviću te ga ubiše u Strmcu 13 febr. 1880 god. mene i moje sestre ostavi bez oca moju majku bez muža a moju familiju bez člana. Mene mlađana uze sebe te povredi ranu mojoj familii i moju majku ostavi tužnu kojoj bijah jedina utjeha u njenoj žalosti. Mihailo a Šećerović rođen 20 januara 1880 godine, prestavi se u vječnost 24 aprila 1880 godine.

Cele godine sam putovao. Kad sam čitao po gradovima, išlo mi se kuci, a kad sam bio u Beogradu, išlo mi se na put. U Beogradu sam čitao Brodelov Mediteran i Ovidijeve Metamorfoze. Kad sam šetao po Dorćolu, ulični psi su podizali repove a ulične mačke se zavlačile ispod kola. Titrao je trilion cigli u kalemegdanskim zidovima. Na ulazu u park su se prodavali štrikani džemperi i rezbarene čuture. Ljudi su pričali engleski i ruski. Muzej savremene umetnosti izgledao je kao naša verzija sidnejske opere. Zemunski soliteri ocrtavali su se u magli preko Ratnog ostrva. Nad surim šumama vitlali su galebovi. Voda je ličila na tekući granit. Brankov most je bio ojačan osvetljenjem odozdo. Krovni znak Idea krvario je kroz izmaglicu preko reke. Posmatrači su stajali nepomični, otvorenih usta, kao ljudi u Pompejima. Mesec je bio kao bedž na plaveti.

„E nek se vole!“, kliknula je neka žena.

„Ona je izbegavala i samu sebe jer je bila bolesna“, govorila je jedna baba drugoj.

„Joj, majko moja, kakvih faca ima!“, režala je ludakinja u Knez Mihailovoj.

Paja Jovanović je izložio klasične portrete, devetnaestovekovne pojahuše u muslinu, drusne kupačice i egzotično-uklete dinarske face u strahu od krvne osvete.

„Majmune jedan, dolazi ovamo“, vikala je gospođa na svog koker španijela. „Udariće te kola.“

Konj i knez Mihailo bili su plavo osvetljeni. Metalne šipke ugrađene u pločnik ispred Narodnog pozorišta – iz estetskih razloga – bile su klizave i zgodne za lomljenje vrata. Setni kelner me je dočekivao u žutoj svetlosti Srpske kafane. Večerao sam teleće perklete uz setnu i žuljajuću muziku: S one strane Plive, gajtan trava rasteeee… Drugi ljubi medna usta… ostala ti duša pusta draga zauvek. Mnogo je življe – ali i zadimljenije – bilo za kariranim stolnjacima kafane Mornar.

„To ti je sitna duša“, govorio je sedokosi čovek, crven u licu, s bosanskim naglaskom. „I ja ga čak nazovem i kažem: ej, Nikola, pa reci onda: neću da radim!“

„I moraš da znaš da sam ja odrastao čovek“, meni će on.

„Pre svega moram da ti kažem da je Seka Aleksić smršala“ obavestio je jedan klinac prijatelja.

„Osećam se prevarenim“, užasnuo se drugi. „Nisu Atlasove ruke nego su te sise držale svet!“

„Gledam one menadžere. Izgledaju ko Jehovini svedoci.“

„Ja u kafanu ne idem da mudrujem“, vikao je najjači glas za drugim stolom. „Već da se zabavim, jel tako.“

U Srbiji niko nikome ništa nije plaćao, počev od države. Nije se smelo voziti žutom trakom. Moralo se vezivati u kolima. Podneli smo kandidaturu za Evropsku uniju. Milan Radojčić zvani Šunja uhapšen je u bunkeru ispod svoje kuće. Ja sam upoznavao noćne barove oko botaničke bašte.

Onda su naišle ružne vesti. Sa majkom je prijateljica bila u banji. Njih dve su deset dana razgovarale. Prijateljica se još sećala svih svojih profesora sa fakulteta i šta su je pitali i šta je ona odgovorila. Po povratku u Beograd pošla je u bolnicu i rekla: imam loše predosećanje. Za petnaest dana je bila u komi. Pravo u centar bola! Mom teči su otkrili zakrčenje krvnih sudova srca i u zemunskoj bolnici je čekao hitnu operaciju. Stari drug treba da izgubi posao, jer je slikao neku golu žensku u prostorijama firme. Pravo u centar… Marinu je prebio komšija koji u 60. godini živi s majkom. Kad se stvari tako poređaju, svet zaliči na pakao.

„On pati sa bezobraznim namerama a ja pošteno“, govorio je reprizirani Čkalja na televiziji.

Crne ulice su čekale belinu.

Šarena svetla trepćući su putovala preko crnog prozora u mojoj zgradi. Na plakatu momak i devojka su krili poklon iza leđa jedno za drugo. Ona je nosila kapu i gledala ga velikim očima odozdo. On je imao važan osmeh. Pravi poklon bili su mladić i devojka jedno za drugo.

Čak su mi i mehurići u čaši vode delovali kao novogodišnji ukrasi.

Ali gde je bila Nova godina?

Nije ona kasnila po kalendaru, nego po duhu.

„Večernje novosti“ su ipak održale akciju Najplemenitiji podvig godine. Akademik Matija Bećković se založio da se u srpskom narodu održe temelji ljudskosti i čovečnosti (što nam može izgledati isto). Pomenuti su najsvetije zaveštanje i Gojkovića mlada. Sve o čemu se tamo govorilo činilo mi se tako deficitarno da verujem da je učesnicima bilo iskreno drago. Ivica Dačić bio je istovremeno srećan i tužan zbog posthumnih plaketa policajcima (nije za šalu). Milutin Mrkonjić je predložio predsedniku da odlikuje novine koje neguju hrabrost i dobrotu. Vladici Lavrentiju je bilo drago što među decom ima nepogažene svetinje. U ime blažene uspomene na Pavla, akademik Bećković utešio je bezbroj nesrećnih i poniženih. Hvala onima koji hodaju stazom ljudskosti – za spasene živote, detinjstva, duše. Jer hrabri i požrtvovani su pobedili tužno siromaštvo, seoski mrak, gradsku vrtoglavicu…

Crne ulice su čekale belinu.

I odjednom je pao sneg. Ma nije pao odjednom, nego… Sedeli smo u onom vinskom baru u Dositejevoj. Tačno se sećam šta je ko pio kad je belina počela da sipa. Bar je bio izdvojen iz ulice i iz života. Sneg je bio veća umetnost od džeza koji je svirao iznutra. Samo su te pahulje promicale. Nežni kristali su nas poškakljali po licu, čim smo izašli da šetamo. Gospođice u čizmama su poklizavale. Studenti su se grudvali. Svaki spomenik je imao biskupsku kapu. Tesla je pred fakultetom sedeo u hermelinu. Neko je bezuspešno palio kola.

Mira je bila pripita i žalila se, manje ili više opravdano, na sve i svakoga. Svadljiva žena je pogledala u mlaz svetla pun pahulja i najednom stala.

„Volim sneg!“, priznala je. „On ima nešto spiritualno!“