Nepredvidivi profesor Petrić

Kad novinar napiše knjigu, a ta knjiga nije fikcija nego je zbirka objavljenih novinskih tekstova ili je na neki drugi način u vezi sa novinarskom profesijom, sigurno je da će se naći ljudi koji će pomisliti: kome je još do čitanja dnevnih događaja koji su prošli, starih intervjua i ostalog. Međutim, ta vrsta literature je višestruko dragocena.

Meliha Pravdic korica knjige

Naime, novinari, iako su pre svega izveštači o dnevnom i trenutnom, takođe su i čuvari vremena i svega u njemu. Zato su zbirke novinskih opažanja, analiza, komentara, razgovora sa poznatima i nepoznatima – dragocene knjige, isto koliko i fotografije ili bilo koji drugi dokument koji svedoči o svetu i o nama u njemu.

Meliha Pravdić, komentator Radio Beograda 2, “prepisala” je u knjigu Do sledećeg ultimatuma intervju sa profesorom dr Vladimirom Vladom Petrićem. Knjigu su objavili RTS izdavaštvo i Zadužbina Vlade Petrića.

Vlada Petrić (1928–2019) bio je teoretičar, istoričar i estetičar filma, kada je doktorirao na Njujorškom univerzitetu, izabran je za profesora istorije i teorije filma na Harvardskom univerzitetu, bio je suosnivač Harvardskog filmskog arhiva, bio je filmski, televizijski i pozorišni reditelj, najviše se bavio eksperimentalnim filmom. Jednom rečju, sagovornik koji imponuje i čije bi životno bogatstvo trebalo sačuvati u nekoliko knjiga.

Podnaslov knjige “Intervju u nastajanju” precizno određuje način i proces kako se došlo Do sledećeg ultimatuma.

Meliha Pravdić je radila ovaj intervju sa Vladom Petrićem desetak godina. Počela je 2006. povodom Nagrade za životno delo koja mu je dodeljena na beogradskom Međunarodnom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, a završila ga nekoliko godina pre njegove smrti. “Notirala sam sebi osam pitanja smatrajući da će to biti mera za emisiju”, kaže Meliha Pravdić. “Međutim, već kod prvog pitanja profesor Petrić me je prekinuo i, pomalo nervozan što pitanje izgovaram kao dobro naučenu lekciju, rekao da ne pristaje na klasičan intervju, pa da ja, ako hoću da razgovaram s njim, moram da prihvatim njegov ultimatum: da u toku razgovora nijednog trenutka ne upotrebimo reči – umetnost, književnost, pozorište i film. Bila je to čudna situacija kakvu nikad do tad, a od 1984. sam novinar, nisam imala.”

U to vreme, objašnjava Meliha Pravdić, Vlada Petrić bio je zaokupljen problemima u vezi sa filozofijom, sociologijom, etikom i naročito religijom, pritom je hteo i da zaobiđe teme vezane za sve ono o čemu je do tada pisao i govorio. “Razgovor me je uverio da se kroz ceo svoj život profesor Petrić opirao svakom obliku ideološkog dogmatizma. Njegov odnos prema religiji je evoluirao od detinjeg zanosa potkrepljenog biblijskim pričama do postepenog gubljenja vere u boga, s tim što ga to nije sprečavalo da i dalje uživa u slušanju dobrog crkvenog hora, kao i u pojanju nadarenog sveštenika. Na isti način menjao se i njegov odnos prema molitvi, ispričao mi je da je sebe često hvatao kako pre nego što ga savlada san u sebi ponavlja Očenaš, osećajući neko olakšanje u duši.”

Namera joj je bila da intervju emituje na radiju, najviše tokom dve emisije, ali se ubrzo ispostavilo da je takvo ograničenje nemoguće zato što su iz svake teme izvirale nove, važne da se i o njima popriča. “Profesorov plan je bio da transkripte delova intervjua, onako kako bi nastajali, dajemo na čitanje poznanicima i kolegama i da čekamo na njihova mišljenja. Smatrala sam da bi to znatno produžilo nastajanje emisije.” Takođe, usled čestih putovanja profesora Petrića razgovor je prekidan, bilo je nemoguće uskladiti termine, i Meliha Pravdić kaže da se činilo da njihov razgovor nikad neće biti dovršen.

A onda, “jednog dana pred početak Bitefa, javio mi je da je u Beogradu, i doneo mi autorizovan intervju. Čitajući ga, shvatila sam da je kroz naše razgovore nastala knjiga. Kako je smestiti u radio-emisiju? Profesor je imao rešenje: u pet ili deset emisija ja bih čitala pitanja intervjua, a on odgovore. Ja, naravno, nisam mogla da obezbedim toliko termina za emisiju, ali on nije odustajao. ‘Pre toga tekst uvežbavamo. To je nova forma. Slušaocima će to biti zanimljivo.’ I u jednom momentu shvatila sam da je u stvari urađena knjiga. Eto, tako je to bilo. Mislim da priča o nastajanju knjige kao da dopunjuje lik profesora Vlade Petrića.”

Knjiga je podeljena na četiri teme: Zabluda o bogu, U šta verujem, O idealnom društvu i Stvari koje dolaze. U njima je oko dve stotine pitanja i odgovora. Završava se naslovnom rečenicom koja se odnosi na “pretnju” profesora Petrića da će za sledeći intervju postaviti Melihi Pravdić novi ultimatum, i zabraniti joj upotrebu nekih drugih reči. Kojih? Smisliću ih – odgovorio je.