Devet sati treba „posleratnom“ vozu da se dovuče od Beograda do Sarajeva. Povratna karta košta 31 evro. Ta linija, posle 18 godina prekida, uvedena je krajem 2009, a dva vagona su polupuna jedino od Doboja do Sarajeva. U vozu je pušenje zabranjeno, ali kroz Srbiju i BiH niko se ne ljuti ako se zapali u hodniku. Ipak, od stanice Tovarnik do Slavonskog Šamca, hrvatskom prugom dužine 70 kilometara. „nema zezanja“, kako kaže bosanski kondukter. Stariji gospodin u kupeu zabrinuto reče da „preko jednog prijatelja iz železnice“ zna da će od sledeće godine biti ukinute ova, ali i druge međunarodne linije na Balkanu. „Ne isplati se, a Evropska unija ima neke uslove.“
Tog 6. jula, kada je „beogradski“ voz stigao u Sarajevo, svečano je otvoren Sarajevski filmski festival (SFF). Anđelina Džoli je otvorila Kamp za talente SFF-a, a zbog onoga što je sa svojim filmom U zemlji krvi i meda uradila za Sarajevo, premijer Kantona Sarajevo, Fikret Musić, uručio joj je priznanje počasne građanke. Ona je Bosancima poručila da „ne treba da se prilagođavaju svetu“.
U novinama je objavljena vest da se brzi i moderni „Končarov“ voz na liniji Zenica–Sarajevo–Mostar pokvario. „Željeznice“ Federacije BiH su za njega dale 5,3 miliona evra. Na kraju vesti izražena je i zabrinutost za isplativost voza jer se malo ljudi vozi na toj liniji. U „Oslobođenju“ je izašla i vest da je najbolji teniser BiH, Damir Džumhur, dvesta i neki na ATP listi, da je Mirza Teletović „prvi Bosanac na NBA parketima“ – igraće za Bruklin Netse, da će glavni konkurent paraolimpijske reprezentacije BiH u odbojci, pred Igre u Londonu, biti Iran (ova BiH ekipa je na dosadašnjim Paraolimpijskim igrama osvajala medalje 2000, 2004. i 2008).
U Sarajevu je 15 odsto više turista nego prošle godine, tu je i obaveštenje da je čuvena Čevljanska korida, zbog svetog muslimanskog meseca ramazana, pomerena na 14. i 15. jul, zatim vest da je sarajevsko komunalno preduzeće „Rad“ za 32.000 konvertibilnih maraka (nešto manje od 16.000 evra; 1 € = 1,96 KM) kupilo novi – bešumni – električni usisivač za ulice, i da je sa Briselom usvojena Mapa puta prema Evropskoj uniji. Ta vest je dobila neočekivano mali prostor i u „Avazu“ i u „Oslobođenju“. Neuporedivo je više tekstova o SFF-u koji je, uostalom, i osnovna tema za početak svakog razgovora sa Sarajlijama.
„To je prava stvar. Kažu da će i De Niro doći ove godine“, priča jedan taksista, pa nastavlja: „Jesi li čuo da je neka tamo glumica rekla da je naš Festival bolji od onog u Kanu. Ali, jeb’ ga, Kan ima veći budžet.“
Robert de Niro na kraju ipak nije došao. U organizaciji Festivala kažu da će doći neki drugi put.
KRIK I RUŽE NA FERHADIJI: Kad se gleda sa nekog od brda kojima je oivičeno, Sarajevo izgleda mnogo veće nego kad se po njemu hoda. Mostići na Miljacki i minareti na džamijama se ne mogu izbrojati. U gradu živi oko pola miliona stanovnika. Tokom devet dana, reporter „Vremena“ je na sarajevskim ulicama video tek nekoliko potpuno prekrivenih žena (rukavice, mreže preko očiju). Konobari kažu da su to uglavnom Sandžaklijke, koje su se, sa porodicama, ovde naselile nakon rata. Više je onih koje nose samo marame. Puno je stranaca i onih koji se šepure okovratnim akreditacijama za SFF-a. Vruće je kao u Beogradu, ali se, nekako, lakše diše. U kafićima se piju radleri, cedevite, limunade, boze, sokovi od zove, ali i „sarajevsko“, „laško“, „karlovačko“ i ona stvarno strana piva.
Po fasadama su rupe od gelera. Na nekim zgradama su popunjene malterom, ali su tako još uočljivije. Mlađi sagovornici kažu da to više i ne primećuju, da treba, na neki način, da ostanu tu, ali da bi voleli da se to „nekako lepše reši“. Na Ferhadiji (glavnom korzou kojim se od Narodnog pozorišta izlazi na Baščaršiju), i još ponegde u gradu, na asfaltu, crvenom farbom, u obliku ruže, obeležena su mesta gde su pale granate tokom troipogodišnje opsade grada od Vojske Republike Srpske.
U katoličkoj crkvi Svetog Josipa, na desnom zidu, ostao je trag koji izgleda skoro identično kao glava lika sa Munkovog Krika. Pored piše: „Samonastali lik posledica barbarskog granatiranja 1992–1995. Zaštićeno na zahtjev vjernika“. U dvorištu Begove džamije fotografišu se dve strankinje u kratkim šorcevima, dok dvojica vernika u pozadini klanjaju. U Ulici Mula Mustafe Bašeskije 59 je Stara pravoslavna crkva i istoimeni muzej. Na vratima obaveštenje da turistička poseta košta dve marke i da u dvorištu ima vajerles. U istoj ulici, istočnije, nalazi se jevrejski Novi hram. Dvoje turista, verovatno zbog umora, naslonili se na građevinu i istežu leđa. Dva momka iz obližnjeg kafića to gledaju i komentarišu: „Daj, bolan, da im pomognemo. Začas bi odgurali sinagogu.“
Iza Večne vatre, na početku Ulice maršala Tita, piše: „Hrabrošću i zajednički prolivenom krvlju boraca bosansko-hercegovačkih, hrvatskih, crnogorskih i srpskih brigada slavne Jugoslavenske armije…“. Neko je dopisao: „A Slovenci?“
Po gradu su plakati koji najavljuju koncerte Vesne Zmijanac, Stoje; Nikola Rokvić je pevao negde oko prošlogodišnjeg Bajrama, Rade Šerbedžija sa bilborda reklamira neko vino. Tokom SFF-a u Domu mladih su koncerte imali Bajaga i Instruktori i Negativ. Ulicom prođe pikap na kome piše „Mesara Dejton“. Kod kafića „Siti pab“ jedna strankinja, ne gledajući ga, zamoli Dadu Topića da se malo pomeri da bi fotografisala odraz hotela „Evropa“ u prozoru.
RAJA I 11. JUL: Kanti za đubre ima toliko da se može zapamtiti gde se svaka nalazi. Svake večeri, zbog toga, centar je – od Narodnog pozorišta pa do Ferhadije – zatrpan smećem. Glavno smetlište je Miljacka, čiji se slapovi igraju sa praznim flašama, izbušenim loptama za odbojku, poluizduvanim balonima.
Po Baščaršiji, i dalje od Sebilj česme (njena replika je na dnu Skadarske ulice u srpskoj prestonici, a poklon je Sarajeva Beogradu iz 1989. godine) prodavci nenametljivo prodaju fildžane, džezve, muštikle, olovke napravljene od čaura, magnete za frižider i bakarne tanjire sa svakakvim motivima, ćilime, fudbalske dresove na kojima uglavnom piše DŽEKO, broj 11. U ponudi, iza dresova Edina Džeka (čija je popularnost u BiH jednaka Đokovićevoj u Srbiji) su Mesi i Ronaldo. Ima i poneki Baloteli.
U jednoj pustoj i zavučenoj uličici blizu Brusa bezistana je usamljena kazandžijska radnja. Reporter fotografiše državne grbove balkanskih državica nastalih iz Jugoslavije. Nema Srbije, ali ima Kosova. Prilazi prodavac, ispostaviće se i vlasnik i glavni kazandžija te radionice: „Odakle ste?“ Kad je čuo da je u pitanju „Vreme“, komentariše da ga je nekad redovno čitao, ali „kao i svuda – nije to više to“. Poziva reportera na kafu. Kaže da je pre godinu dana počeo da se bavi ovim zanatom i da još uči. Kod njega je sve hand made, „a ne kao kod ovih gore na Baščaršiji“. To gore je, kako kaže, sve turska i kineska roba. I njemu su nudili, ali nije hteo.
Prati medije u BiH i kaže da jedino nedeljnik „Slobodna Bosna“ nečemu vredi. Sve drugo su pojeli problemi u zavisnosti od prodaje oglasa. Stanje isto kao i svuda: „Isti je to narod.“ Ipak, kaže da je od rata Sarajevo drugi grad. Toliki ljudi otišli, a došli neki drugi koji se ponašaju „kao da su tamo odakle su došli“. Reporter pita otkud toliko smeće po ulici. Prodavac kaže da su ljudi oguglali na takve stvari. Ne vide. Nije ih briga. „Pa evo, tu, na onom ćošku, ja moram svako jutro da ispiram mokraću koju iza sebe ostave pijanci tokom noći.“ Stanari ne reaguju na to što im smrdi pod prozorom. Komentariše i kupovinu novog bešumnog usisivača: „Pa šta vam je čudno? Lakše je uzeti proviziju na 16.000 evra nego na veći broj kanti za smeće.“ Što nema srpski grb u ponudi? „Mogu da vam ga, ako hoćete, napravim za pet minuta“, ne da se zbuniti.
Razgovor prekida mladi par turista iz Slovenije. Interesuju se za bakarne džezve, a reporter nastavlja dalje. Ka Markalama.
Tačno preko puta te pijace je kafana „Proljeće“. Kafa je jednu marku, limunada dve. Unutra sedi nekoliko starijih Sarajlija i komentarišu obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici. Jedan priča kako su okupljeni građani izviždali domaće političare, a predsednika Organizacionog odbora manifestacije i kandidata za načelnika Srebrenice, Ćamila Durakovića, gađali flašom i kako mu je preko glave više te politike. Drugi odgovara da više ne gleda vesti, već samo „onaj kanal sa životinjama“. Svi klimaju glavom i nastavljaju o Animal planetu.
U kafani „Kasaba“, nedaleko odatle, na zidu pričvršćen ventilator. Zaštitna mreža oko elise je fiksirana, a reklo bi se – telo uređaja – na kome su dugmići, okreće se u prazno i bez razloga. Na drugom zidu Titova slika ispod koje piše „Samo vas posmatram. Sram vas bilo“.
Razgovor gazde kafane i konobarice prekida jedan stariji gost, potpuno raskopčane košulje. „Je l’ vruće?“, pita ga konobarica prinoseći kafu i šljivovicu. „Ma gdje u Sarajevo vruće? Šta je s tobom!“ Gazda dobacuje: „A, ja! Juče sam grijalicu morao palit’.“
Ispostavilo se da je taj raskomoćeni gost, tokom služenja „one Jugo-vojske“, kako je rekao, bio u Beogradu i poznaje ga, „dina mu“, kao Sarajevo. Vidi da je reporter „dobar dečko“ pa mu priča kako je Jovanku Broz jednom oterao u onu stvar zbog nekih jagoda koje su te godine baš rodile ispred Belog dvora. Još se prisetio i kad je statirao u filmu Rat, u kome je trebalo da skine poljsku glumicu Evu Krizevsku, ali „samo da bude gologuza. Ništa gore!“ I sad, snime oni to prvi put, kad – mora opet. Prilazi mu Antun Vrdoljak i objašnjava kako to treba nežnije, suptilnije. „On će mene da uči kako da skinem trebu!“
U tom trenutku, dok se ostareli statista smeje za celu kafanu sopstvenoj dogodovštini, sa drugog kraja progovara jedan pedesetogodišnjak: „Nijesi puštala muziku danas?“, pita konobaricu, a gleda u vašeg reportera. „Nijesam“. „Ako… Tako i treba!“, odgovara on i dalje gledajući na istu stranu. Umeša se statista sa opširnim objašnjenjem kako je to, ipak, „bezveze“, a ovaj ćuti. Kad više nije mogao da sluša, odgovori mu nabrajajući ko mu je sve iz porodice poklan, iskapi neku rakiju i ode napolje bez reči.
Istog dana, u trećoj kafani, gazda Husein donosi bosansku kafu i preporučuje da se kocka šećera ne razmućuje u fildžanu nego da se zagrize nakon zamakanja. Jedan od gostiju pita šta ima u Beogradu. Ne može da se načudi priči o uredbi o ulaženju samo na prednja i zadnja vrata autobusa GSP-a. „Kolko imaš godina?“, pita posle kraće pauze. „25.“ „Je l’ ti prvi put u Sarajevu? Kako ti je?“ „Isto kao i u drugim jugoslovenskim gradovima“, odgovori vaš reporter bez mnogo razmišljanja, koncentrisan na kocku šećera koja mu ulepila prste. „Isto? Ma jeb’o te Tito, kako isto? Pa samo more nemamo!“, planu ovaj uz osmeh i udarajući reportera po ramenu. Kad je, ipak, došlo do obostranog razumevanja, reporter ga upita kako to da niko u Sarajevu ne pominje Evropsku uniju. „Ma kak’a Evropska unija. Nas kradu svi, moj jarane. Sve’dno je kako se zovu. Da ti ja kažem, da su nam samo malo veće plate, ovdje bi bio raj!“
Na rastanku je mahnuo i rekao: „Aj! Nemoj šta zamjerit’!“
Tog 11. jula nigde se, pa ni u Huseinovoj kafani, nije puštala muzika. Na BBI zgradi (Bosnian Bank International), preko puta modernog Multipleks bioskopa, na velikom televizoru, na kome se inače vrte reklame, ceo dan su puštani dokumentarci napravljeni nakon masakra. Ispod ekrana, na kome je u tom trenutku išao snimak nečije ucrvljane noge i glas novinara o tome kako se tad nije imalo joda ni hidrogena pa su se rane ispirale destilovanom vodom, sedi mladi bračni par. Pije kafu. Deca im se svađaju ko će da drži iPod u koji su se zagledali.
KANTONA I PLJESAK: Dan žalosti je obeležen i na SFF-u. Tog dana nije bilo takmičarskih projekcija i prikazivani su samo filmovi koji govore o ljudskim pravima. Najpopularniji među njima je bio film Fudbalski pobunjenici Erika Kantone, francuskog fudbalera koji se više ne bavi fudbalom već, snimajući filmove, koristi popularnost koju je stekao prgavo podignutom kragnom na dresu Mančester junajteda.
Nakon gledanja filma, u razgovoru novinara i obožavalaca sa Kantonom, jedan momak je podsetio da je Kantona tog dana imao prilike da posluša ispovesti nekoliko preživelih Srebreničana, pa je upitao: „Znate li, gospodine Kantona, ko je počinio genocid?“
Okupljeni su krenuli da se zgledavaju podignutih obrva i da, u neverici, šapuću među sobom. Kantona je samouvereno odgovorio: „Znam ko su žrtve. Ne razumem zašto moram da odgovaram na ovakvo pitanje.“ Momak je još malo odsedeo tu, pa otišao dok ga je ispraćao žamor iznenađenih novinara.
Neki dan nakon tog 11. jula u „Oslobođenju“ je objavljen tekst Nade Zdravič „Kad zaboraviš jul“ u kome, između ostalog, piše: „Prolazila sam pored Spomenika paloj djeci opkoljenog Sarajeva u Velikom parku. Neko je držao govor iza kojeg je slijedio pljesak. Je li bilo neophodno nahraniti krvavu povijest baš pljeskom, i to na takvom mjestu? Ko je čuo aplauz – djeca koje nema, obezglavljeni roditelji te djece, ili govornik?“
Jedan momak iz Tuzle je posle objasnio da je „Oslobođenje“ „ipak komunjarski list“, a da u „Avazu“ pišu „ono što jeste“. Taj isti je rekao da ne voli Sarajevo. „Jest’ raja, i sve to, ali u Tuzli je to još više i bolje izraženo. Da bilo koga tamo zoveš na kavu, odmah će pristati, a za vaš sto će doći još pet drugih.“
POGLED U PRAZNO: Hadžilukujući po Balkanu, kafanske razgovore obično počinjem narudžbinom: „Veliku kafu sa mlekom, molim vas.“ Obično sledi konobarovo (ili nekog drugog ko je narudžbinu čuo) pitanje: „Odakle si?“, a dalje sve zavisi od raspoloženja. U „Balkan Ekspresu“, kafiću iznad Velikog parka („Parkuše“), to mi nije upalilo.
Na zidovima fotografije, filmski posteri, novinske naslovne strane iz YU perioda. Na šanku, ispod zaštitnog stakla, novac koji su ostavljali gosti sa svih kontinenata, a u oči posebno upadaju novčanice država koje više ne postoje… Među njima SFRJ bon iz 1984. godine kojim se kupovao benzin – 20 litrov, литара, litara, литри. Na šanku je i sarajevska „drina“ na kojoj je trojezično zdravstveno upozorenje: „Пушење узрокује срчани удар. Pušenje uzrokuje srčani udar. Pušenje uzrokuje srčani udar“.
Cigarete su dugokosog četrdesetogodišnjaka, koji pevuši neku Čorbinu pesmu. Naručujem mu „razgovor“, ali on ne guta mamac – bez reči donosi kafu i nastavlja da pevuši i puši. Ja se zagledao u zastavice fudbalskih klubova: Željezničar, Budućnost, Partizan, Dinamo, Sutjeska, Priština, Vardar, Vojvodina, OFK Beograd, Čelik, Crvena zvezda, Sloboda Tuzla, Spartak, Hajduk, Proleter, Olimpija, Velež, Sarajevo. „Je l’ ti se sviđa?“, prenu me tiho pitanje dugokosog konobara. Klimnem glavom pa razmenismo nekoliko meteorološko-komunalnih informacija. Nije me pitao odakle sam niti šta drugo, pa obojica nastavismo ćuteći da gledamo; on u prazno, ja u novine.
Završen je SFF. Film Miroslava Momčilovića Smrt čoveka na Balkanu nije dobio nijednu nagradu; posle kraće pauze nastavlja se suđenje Ratku Mladiću u Hagu; u reportaži sa koride u Čevljanovićima citat „oficijalnog komentatora“ Milenka Srdića: „U dva dana koride naši posjetioci doslovno puste mozak na pašu, kako to mi volimo reći u BiH, i jednostavno uživaju, zaboravivši pri tome na svakodnevnicu i sve probleme.“
