Kad vas u realnom životu nešto šokira ili uplaši, možete, na primer, da pobegnete ili da mu se suprotstavite. Ali kad vam se to isto desi zbog neke scene na filmu, u knjizi, stripu, ili nečem četvrtom, možete samo da se gnušate toga što vas je uplašilo ili šokiralo, ili da mu se zadovoljno prepustite. Studije naučnog časopisa „Communication Research“ iz 2010. objašnjavaju kako upravo te dve reakcije kategorišu da li neko uživa u hororu ili ne. Oni koji reaguju gnušanjem svakako nisu potencijalni konzumenti ovog žanra. Kod onih drugih nemoć pred hororom podstiče lučenje adrenalina, koji u nekim slučajevima uzrokuje lučenje endorfina i – osećaj zadovoljstva je tu.
U korenu horora krije se osećaj nemoći usled suočavanja sa nečim nepoznatim. Pol Tobin, scenarista trotomnog serijala Hladan kao led (Colder), koji je nedavno objavio Darkwood, objašnjavajući glavnog junaka, kaže : „Dve najveće motivacije protagoniste u horor priči su čuvanje života i suočavanje sa nepoznatim. A ludilo potpuno eliminiše jedan aspekt toga, jer se ludilom ne može rešiti nikakva misterija, ludilom se ne može urazumiti strah“. Ludilo je i inače efektan motiv u hororu. Na primer, u Kjubrikovom remek-delu Isijavanje, ekranizaciji novele Stivena Kinga, suočavanje sa ludilom glavnog protagoniste koga glumi Džek Niklson veći je pokretač radnje od eventualnih duhova i prokletstva koji vrebaju iz prikrajka.
U serijalu Hladan kao led ludilo je osnovna nit koja povezuje aktere. Kroz tri celine, ispripovedane u isto toliko knjiga (nakon prve knjige Hladan kao led usledile su Trulo seme i Oglodane kosti), spirala ludila se vrtoglavo odvija. Kao i u većini horora, i ovde je prisutan element nadrealnog. To je svet ludila koji je, poput košmarne paralelne dimenzije, pandemonijuma koji oslikava psihodeličnu iskrivljenu sliku našeg sveta, nastanjen bićima što progone ljude koje zovemo ludacima. „Fasciniran sam time kako ljudski um radi i kako može da propadne. Da, ludilo postoji – a ako nešto postoji, onda postoji i nešto što se njime hrani“, navodi Pol Tobin objašnjavajući kako je došao na ideju za priču stripa Hladan kao led. Dakle, entitet ludila egzistira u svima, ali kad počne da dominira nečijim umom, onda počne i da privlači stanovnike sveta ludila, koji ga smatraju za delikates. Što je ludilo zrelije, odnosno izraženije, to im je slasnije. I tu stupa na scenu glavni antagonista serijala, Okretni Džek, maestralno osmišljen i harizmatičan lik, čija je glavna misija da izludi sve oko sebe kako bi mogao da se nahrani njima.
Na drugoj strani je Deklan, katatonični žitelj ludnice koji ne stari i ne razboljeva se, a čija telesna temperatura neprestano pada. Ispostavlja se da su sudbine Deklana i Okretnog Džeka i više nego isprepletane. Dok prvi može da utiče na izlečenje tuđeg ludila po cenu održivosti svoje temperature, drugi čini sve što može da ovaj dostigne nulti podeok i postane vrhunski specijalitet. Način na koji se prepliću ludilo i horor u Hladan kao led retko gde je moguće videti. Naime, motivi ludila i horora obično su interpretirani pomoću izrazito šokantnih i naglašenih scena koje koketiraju sa degutantnim sadržajem i krvoprolićem.
Ovde pak nije reč o tome. Krvi skoro i da nema, groteska je samo naznaka u prikazivanju jednog paralelnog sveta gde dominiraju nemoguće proporcije. Čak i čin „konzumiranja“ ludila nije prikazan u maniru horora, već pretakanjem niza boja iz jednog lika u drugi. Deklanovo „vraćanje“ razuma ludacima odvija se na sličan način, samo u suprotnom smeru. U tom smislu, naslovne ilustracije izdanja su dezinformacija, na njima dominira groteska u krupnom planu – na primer, na prvom tomu Deklan gura prste ispod kože lica, što istina privlači pažnju, ali i obmanjuje čitaoce, jer ništa ni približno degutantno tome ne postoji u ovom stripu. I tu leži prava njegova vrednost, njegova sugestija i naznaka više nego eksplicitnost, što je dodatno pojačano izvanrednim crtačkim talentom Huana Fereire. Maštoviti prikazi sveta ludila, njegove nemoguće proporcije i perspektive, uljuljkani u lažni osećaj sigurnosti pastelnim bojama, eksplodiraju od energije i boja tokom razmene ludila. Vatra u prvoj knjizi, prsti u drugoj i golubovi u trećoj se ponavljaju kao motivi koji dodatno naglašavaju nespokoj i nelagodu.
Onespokojavajuća sugestija Tobina i Fereire jeste da pri posrnuću zdravog razuma postajemo delikatesni plen za entitete koji egzistiraju tik iza granice stvarnog sveta. Da li će njih dvojica nastaviti u tom pravcu? Naglasili su da je serijal zasad okončan. Scenarista je naročito izjavio kako nema nameru da veštački produžava životni vek serijalu dok ne postane predvidljiv. Umesto toga, kako naglašava, „ako pišete horor priču, nekad i horor mora da pobedi, jer su ponekad stvari zaista loše kao što izgledaju“. Međutim, nekako je teško poverovati da će oni zaista svoje likove zauvek ostaviti tamo gde su završili Hladan kao led.
