Nova godina je ludost sama po sebi i zato normalni ljudi – čim se unormale, što neke snađe, a neke ne – treba da je se klone. U redu, ima valjda nekog razloga zbog kojega se odrasli ljudi benave baš u noći između 31. decembra i 1. januara; antropolozi će vam ukazati na rimske saturnalije i slične izgovore za raskalašno ponašanje i orgije, ali se kod Rimljana barem znalo kada, koliko, s kime i kako; bilo je to uređeno društvo. Danas, kad se sve to rastreslo i raspustilo, ta Nova godina ispada nekako najzgodniji izgovor za razne ispade i sranja; Božić, onaj tradicionalni i ovaj novokomponovani, kao fol rehabilitovan i spasen iz zversko-komunističkih kandži, nekako ne dopušta raskalašnost, mada se to teško dade dokazati Srbima i Hrvatima (velikima, ne malima): pogledajte samo količinu municije ispucane iz vatrenog oružja i ostalu ispaljenu pirotehniku na obe Badnje večeri. Ljubav i mir ljudima dobre volje, je l’ tako?
Imamo onda i fenomen Deda Mraza: hrvatski nacionalisti proglašavaju ga srbokomunističkom izmišljotinom čija je svrha bila da zameni tradicionalnog, od stoljeća sedmog, Djeda Božićnjaka; kod pravih Srba, on je vazda bio Božić Bata, koga su zli komunisti prekrstili i pomerili; ovi novi muslimani u Bosni takođe imaju slične rezerve na verskoj osnovi. Taj debeli, rumeni, politički nadasve nekorektni (donedavno je pušio lulu!) i očito pod dejstvom čika, međutim, nešto je mlađi i globalniji: čujem od ozbiljnih ljudi da ga je izmislila ona jedna kompanija koja prodaje zašećerenu vodicu kokakoličarima. Kompanija je inteligentno i fleksibilno zaključila da Deda Mraz spada svuda – osim među talibane i njihove pristalice – pa ga u reklamama gura kroz ceo decembar i januar, a kada vama padaju Božići i Nove godine, njima je svejedno. Deda Mraz je „brend“ kao takav, a vi ste – budale. A?
No, dakle, da se vratimo temi: Nova godina je stvar zatečena kao takva, u viđenom stanju, što se moje i bliskih generacija tiče. Kao klincu bila mi je neopevano smarajuća i dosadna: kao prvo, zima je, a ja lepim nos za izlog američke čitaonice u Knez Mihailovoj gde jure električni vozovi kakve u životu neću steći (to je jedna od stvari koje im nikada nisam oprostio: ala su znali kako da nam vade mast!). Moji su roditelji bili društven svet, što je meni značilo punu kuću odraslih koji se deru celu noć, donose pogrešne poklone i uopšte me bacaju u depresiju. Mislim da ni današnjim klincima od pet do deset godina nije mnogo lakše. Miris sendviča sa sardelama iz konzerve ostao mi je zauvek mrzak.
Nova godina postala je zanimljivija tek u pubertetu, kao i mnoge druge stvari, ovoga puta opet zahvaljujući roditeljima. Dovlačili su u kuću svet koji je meni naglo postao jako zanimljiv; možda iste one koji su me ranije smarali. Počeli su da me vode na razna zanimljiva mesta gde su se skupljali duhoviti i simpatični muškarci i lepe živahne žene. Bile su to rane Šezdesete (velikim slovom, molim!): doba vespi, fića, prvih televizora sa onim čipkanim miljeima Goranke Matić, zvoncastih suknji, tesnih pulovera, baletanki na bele soknice, sve češćih gramofona koji su istisnuli radio Luksemburg sa krčkavih „Kosmaja“, uključujući i onaj nezaboravni „mangiadischi“ sa 45 okretaja, na baterije, zgodan za eksterijere. I rokenrol!
Jedne takve Šezdesete godine moji su me odvukli na Umku: bila je to prva zaista nezaboravna Nova godina za klipana od 13-14 leta (ne sećam se detalja, nego suštine). U velikoj kući starog doktora opšte prakse Miloševića, suviše blizu obale Save, sa gramofonom, mnogo novih ploča sa rokom i tvistom, sjajnom hranom i odličnim društvom dočekao sam prvi put jutro, a da nisam gunđao, niti mi se spavalo. Bilo je neko ovakvo vreme, toplo i vlažno, sećam se. Celu noć đuskao sam sa dve lepotice: mojom kumom Ljiljom Trepavicom i Svetlanom, sjajnom pevačicom iz dueta Kondić–Gavrilović. Pevali su pravu narodnu muziku na Radio Beogradu, a ona je svog partnera predstavljala: „Ovo je moj duet Gavra.“ Nikola Milošević – da, baš on! – svirao je gitaru i pevao zavodljivim baritonom ruske romanse, jako dobro, kao i uvek, dok su gospođice treptale i, pretpostavljam, žmićkale; takav je bio tada. Tu je mali shvatio da ta Nova godina i nije baš tako loša stvar.
Posle ga je krenulo.
Počelo je odmah, od gimnazije. Svaki decembar prolazio je u temeljitom planiranju Nove godine među nama klipanima i curama, što iz škole, što sa ćoška. Kome starci idu negde? Čiji starci su ok, mada ne idu nigde? Hoćemo li napolju ili unutra? Ko donosi gramofon, a ko ploče; ko piće, a ko klopu? Pošto smo bili u više nego bratskim i još više nego sestrinskim odnosima sa zagrebačkom Šestom gimnazijom, Zagreb nam se pokazao kao sjajno rešenje, kao i Beograd njima: svi kao nešto idu u goste jedni kod drugih, pa je lakše izvući se ispod kontrole. Ali, pre tog otkrića stvari su se odvijale po onom kvartu oko Crvenog krsta i Liona: kako, kad i kod koga, mnogo rokenrola, umereno hrane i pića; iz cele generacije imali smo samo jednog pijanca koji nije potrajao. Postojao je taj jedan običaj: da se iza ponoći, pošto se iscmačemo i povatamo (ko uspe), čoporativno krene u grad – iz nekog razloga išlo se baš na Terazije; ne dalje. Tu je bila gomila istih takvih klinaca i cura, atmosfera je bila prijateljska i vesela; tradicionalna neprijateljstva između kvartova bila su ostavljana po strani. Zavisno od hladnoće, kući bismo se vraćali pre ili kasnije, ali tek kad se ustanovi koji će klinac pratiti kući koju curu. Mnoge su klinačke romanse počele u tim novogodišnjim noćima. U svakom slučaju u krevet smo stizali u pristojno vreme. Pirotehnike i oružja nije bilo i atmosfera je bila uopšte mirna i vesela.
Stvar se s godinama uozbiljila. Posle mature, „akademski građani“ prirodno su počeli da se okreću kafani kao tradicionalnoj sredini za takve stvari. Moja je generacija imala sreće da se Skadarlije dokopa pre turističke invazije, pa smo neke dve-tri godine uspevali da se provodimo ljudski, u društvu normalnog sveta. Onda su nas proterali odatle.
Novogodišnje žurke takođe su se uozbiljile u smislu pića, klope i seksa (koliko se već moglo), ali je seks postajao sve važniji, kako i spada u odrastanje. Dakle, sve luđe i luđe. Pokušaću da pružim jedan mali pregled tipičnih slučajeva, sa neizbežnim izostavljanjima detalja delikatnih.
1966–1967: Taman posle onog cirkusa sa demonstracijama protiv rata u Vijetnamu (23. decembar), prvi doček Nove godine prolazi konspirativno i veoma „New Left“ markuzeovski. Vlado Mijanović čak se uzdržao od uobičajene propovedi – za razliku.
1967–1968: Strogo kućno, uz sveće i crno vino, samo njih dvoje.
1968–1969: U očekivanju prinove koja će se roditi u junu, a i dan-danas je blesava iako ima dvoje dece; zato je i volimo.
1969–1970: Duža je to priča.
1970–1971: Priprema se za odlazak u beli svet, zbog čega će se pokajati. Tužan slučaj, ne vredi komentara.
1971–1972: PTSP. Novu godinu dočekao na Cresu, radeći sa prijateljem na izvesnoj jedrilici marke „Vesterli“, što je umnogome doprinelo duševnom miru. Pamti se prijateljska prepirka sa lokalnim župnikom crvenog nosa, veselim starim gospodinom: da zašto mi radimo na Božić? Zato što je Isus svojevremeno to dopustio – ako treba pomoći prijatelju, kažem; velečasni se složio.
1972–1973: Bolje da ne pričam.
1973–1974: Isto kao i 1968–1969. Vidi gore.
1974–1980: Mala deca, jedno drugom do ušiju. Pamtim strašnu zimu 1977–1978. kada sam se tek iz trećeg pokušaja popeo „tristaćem“ sa novim gumama na Brankov most.
Itd.
1981–1982: Topla Nova godina: na biciklu sam se odvezao do moje drugarice Bebe u Braće Jugovića i vratio se isto tako. Tamo je bio i Goran Bregović s nekom lepoticom, ali se nismo impresionirali njime, nego njom.
1982–1983: Uf! Klub književnosti, čopor nas, šizenje i provod. Pošto je većina učesnika još na životu (što im želim i dalje!) ne bih ulazio u detalje; bolje je tako, verujte mi.
Posle toga smo sve više izbegavali kafane. Lično nisam nikada bio pristalica planinčina punih snega, hladnih i bezdušnih, što je tada, nažalost, ulazilo u modu. Otkad sam 1966. jedva preživeo jedno skijanje na Staroj planini (umalo su me kurjaci pojeli, daleko bilo!), hladni i vlažni sportovi ne zanimaju me. Sve više, primetio sam, težim kućnoj atmosferi. Onda sam shvatio da je bolja atmosfera u svojoj kući, nego u tuđoj: ne mora čovek da vozi pod dejstvom ili da uzalud čeka taksi u nedoba. Lako je gostima: oni mogu da odu kući kad hoće. Kasnije sam zaključio da je sasvim dopustivo da odem da spavam kad mi se prispava (sve češće pre ponoći), a gosti neka vide. Za vreme strašnih devedesetih dešavalo mi se da negde zaglavim u očajanju za tu Novu godinu, ali mi nije prijalo; naročito jednom, ali nećemo o tome, osim osnovnih naznaka: čovek se probudi u nečijem krevetu i ne zna baš tačno gde je i s kim; da vam ne pričam; zbunjenost je trajala kratko, ali je bila dovoljna da me nauči da se to ne radi; nikad više.
Danas nam je Nova godina prilika da: prikupimo zalihe na vreme; da se otkažemo unapred svima koji imaju neprilične ideje; da počnemo sistematski da bacamo iz elektronske pošte slaboumne čestitke koje nije pametno otvarati, jer su glavni vektor za raznošenje virusa, a i dosadne su; da na vreme (24 sata ranije) napravimo veliku rusku, češće francusku, salatu i spremimo je u frižider za „najveseliju noć“ (kako to zovu tupavi novinari), ali više za jutro 1. januara, kad je najslađa; da popadamo u krevet pre ponoći ako je moguće (obično jeste); da ujutro ne gledamo skakaonice i bečki koncert, jer nam se od toga povraća; da se gledamo međusobno, jer nam je tako lepo.
Da je Nova godina dobra, imali bi je i Japanci, Anamiti i ostali pristojni narodi. Kinezi i Vijetnamci od toga naprave cirkus i vatromet, ali oni su sujeverni. Nije da ja tu nešto marim; ali pustite nas na miru s Novom godinom: to smo već obavili više puta, znamo kako je i dovoljno nam je.
