Na Arakisu je ipak začin najvažniji

Adorjan Portik je uspešan arhitekta koji je razvio patentirani koncept ekološke gradnje slobodne forme, dizajner nameštaja i veoma uspešan art direktor blokbastera koji haraju bioskopskim blagajnama širom planete. Pominjemo samo najaktuelnije: dva nastavka film Dina (Dune: Part One, 2021; Dune: Part Two, 2024), po poznatom naučnofantastičnom romanu Frenka Herberta, čiji je prvi nastavak nagrađen i Oskarom za scenografiju.

Skroman, realan i duhovit pedesetogodišnjak, poreklom iz Rumunije, fan jugoslovenskog roka 1980-ih, karijeru je izgradio u Mađarskoj i Nemačkoj. Sada živi između Berlina i Budimpešte.

“VREME”: Priču romana Dina Frenka Herberta moguće je videti kao metaforu ciklične istorijske borbe za aktuelni energetski resurs, bio to ugalj, nafta, gas ili litijum danas.

ADORJAN PORTIK: Verujem da je roman klasika, da je bezvremen. Obezbedio je bazu za određeni žanr naučne fantastike. U jednoj ravni jeste satiričan, kritikuje istorijske postavke pohlepe sveta. Objašnjava da su dobri i zli isti, da moć menja ljude. Ne želim da spojlujem, ali porodice Atreida i Harkonena su iste, one se preklapaju. Fabula oslikava i situaciju ratnih sukoba monarhija pre Prvog svetskog rata, kada je, na primer, engleska kraljica Viktorija bila baka nemačkog kajzera Vilhelma II i ruske kraljice Aleksandre Fjodorovne Romanov. Iako je film vizuelna umetnost, priča je najvažnija.

Šta je važnije na Dininom Arakisu, začin ili ogromna rezerva podzemne vode?

Začin, za njega se u ovom filmu vasiona bori. Voda ima simboličko značenje, ona čuva tečnost i energiju svih predaka.

Minimalizam Denija Vilneva, reditelja Dine, prisutan je i u vašem dosadašnjem stvaralaštvu?

Deni Vilnev je zaista imao vrlo precizna očekivanja od nas. Eksperimentisao je sa različitim organizacijama prostora. On je svestan da je arhitektura prostor a ne zidovi, koji su samo indirektni alat da se kreira kompozicija prostora. Posmatrao sam način na koji je radio; uveče bi šetao po setu i planirao sledeće dane i korake, daleko ispred nas u svakom detalju. Ja sam bio samo art direktor, dao sam sve od sebe, imao sam konkretne predloge, neki su primenjeni, ali uvek se uklapajući u koncept reditelja i scenografa. Kada smo ušli u kancelarije art sektora, hodnici su već bili oblepljeni renderima vizuala setova, čak i rekvizita. Naravno, koncepte smo razvili u filmsku stvarnost i to je zaista bila veoma bliska saradnje.

Publika gleda film kao novu realnost, ali teško da može da zamisli količinu rada koja je uložena da bi ta stvarnost izgledala uverljivo. Jer, nakon kompjuterski generisanih slika, na platnu ruka ipak mora da udari u realan sto, u ovom slučaju pesak…

A postoji i pur pena… (smeh) Mi radimo za kameru, za njeno oko, i sve su to nule i jedinice mašinskog jezika. Kako smo to ostvarili, e, to je magija! Baron Vladimir Harkonen (lik iz Dine) je u letećoj fotelji, ona je stvarna. Ili mislite da je animirana? Ponekad koristimo čvrste građevinske materijale, ponekad ih interpretiramo da bi odgovarali onome što bolje izgleda kroz objektiv.

Nasilje je konstanta istorije, u našoj neposrednoj blizini besni za sada lokalizovani svetski rat, a upravo je besmislenost nasilja poruka boksofis hit filma čiji ste takođe art direktor – Brzina metka?

Ne bih ga nazvao svetskim ratom, još uvek odbijam da ga tako zovem. Nadam se da neće postati. Brzina metka ima satiričan, humorističan pristup nasilju. Filmska industrija interpretira stvarnost, pa i stvarne sukobe na svetu, pravi istorijske paralele, a Holivud je daleko od realnog i uravnoteženog komentara stvarnosti. Radije bih to tražio u evropskim umetničkim i andergraund filmovima, oni su iskreniji. Holivud ima filter baziran na gomili komercijalnih razloga.

Radnja filma je lokalizovana u voz, koliko je to bio izazov?

Moj angažman na filmu bio je tokom pandemije kovida, bio sam u berlinskom timu, radio sam sa scenografom Dejvidom Šojnemanom. Zadatak mi je bio da smislim kompoziciju voza, kako ih moramo prilagoditi, šta su ograničenja scena, kako upravljamo vagonima… Kada sam predao projektnu knjigu, Dejvid je otišao u Los Anđeles i oni su to snimili. Meni nije dozvoljeno da radim u SAD kao art direktor.

Zašto, to je baš nepravedno?

Nisam siguran da je nepravedno. Sindikat štiti njihove art direktore. Takav je sistem. Ako želim tamo da radim, moram da postanem član sindikata. To je pravedna zakonska prezentacija i zaštita članstva. U stvari, u Evropi je mnogo više kao na Divljem zapadu, mi nemamo takvu zaštitu i prilično smo izloženi volji producenta. Ali, u tom projektu sam zaista uživao, stvarno je bio složen zahtev. Od svih filmova čijem sam stvaranju dao svoj doprinos, Brzina metka me je najlepše iznenadio, nisam očekivao da će biti tako dobar, njegova savremenost i duhovitost, savršena evolucija priče. A i posao koji smo mi iz art sektora uradili. Baš sam uživao.

Žanr naučne fantastike vam je blizak, bili ste art direktor za seriju Zadužbina (Foundation, 2021) po čuvenom delu Isaka Asimova?

To je visokobudžetna serija, ja sam bio art direktor prve i druge sezone. Započeli smo snimanje u Irskoj, zaista smo uradili ogroman posao, govorim o veličini i količini setova. Problem je što sam dobio kovid i što sam ga preboleo na nogama sa maskom na licu. Snimanje se tada odvijalo u ogromnoj promajnoj hali bivše fabrike računara u Limeriku. Znam da sam se tresao na setu i govorio sebi da ako to preživim, mogu sve da uradim. Nažalost, jedan od nas iz ekipe nije preživeo. Ovo napominjem jer stvaranje filmova zahteva požrtvovanje i rad u kinematografiji može biti veoma težak. Pored Irske i Italije, snimali smo i u Berlinu, Pragu, na Malti, Bodenskom jezeru i mnogim zanimljivim mestima.

Inače, SF žanr me prati kao senka. U jednom trenutku sam se uplašio da nikada neću pobeći od njega. Mada, uglavnom uzimam ono dobro što mi se nudi i na tome radim. I Retribution, i Robin Hood, i Dust Bunny su izuzeci, nisu iz tog žanra. Što se tiče estetike, pa siguran sam da kada me neko zove, proverava i šta sam radio i šta radim u drugim umetničkim medijima.

...

Šta su Freeform buildings, video sam nekoliko primera već izgrađenih eko zgrada slobodne forme, ali kako objasniti tu košnicu?

Napisao sam i registrovao patent o dvostrukoj zakrivljenoj površini zidova koji sami sebe drže, koji mogu biti dobro izolovani. Uspeo sam da izgradim nekoliko takvih zdanja, ali predstaviti novi proizvod u Centralnoj i Istočnoj Evropi je veoma teško. Izgrađen je jedan pešački most, jedna porodična kuća i jedna crkva po mom patentiranom sistemu gradnje. Projektovao sam sportsku halu za 2.000 osoba koju klijenti nisu platili. To je bio veliki udarac za moj arhitektonski biro, postoje zaposleni, davanja, porezi i ostale dažbine. Zato je za sada razvoj tog projekta na čekanju. Verujem u taj patent, ali nisam siguran da ću u bliskoj budućnosti biti u prilici da ga koristim.

Najčešće ste na internetu pominjani kao kreator stolica Chair Generations i SilentBox lampi, potrošačkih proizvoda, a ne kao filmski art direktor?

Moj deda je bio stolar, od njega sam nasledio ljubav za razne materijale. Ali sam prošao i kroz akademsko obrazovanje i u dizajnu pokušavam da napravim ravnotežu između ta dva znanja i ljubavi. Nisu mi važne razmere, nije mi veći izazov da projektujem soliter nego stolicu. Možda sam postao isuviše mator da bih se uzbuđivao oko kreativnog zadatka… (smeh)

Vaš arhitektonski i dizajnerski rad se zasniva na poštovanju planete, uz snažne linije i minimalizam.

Dobar dizajn nije baziran na razmeri objekta koji stvarate, već na doslednosti svakog detalja. Dakle, od detalja do široke slike. Ako ste sposobni da budete iskreni od prve do sto hiljadite linije, onda stvarate dosledna dela koja nose lični pečat. I ako je u pitanju lampa od dve linije ili šoping centar od 200.000 linija.

Dina 1 osvojila je Oskara za scenografiju, a serija Zadužbina bila je nominovana za nagradu Gilde art direktora (ADG); da li je materijalno merilo važnije od umetničkog?

Ja odvajam finansijski od umetničkog uspeha. Ne bojim se veličine budžeta filmova na kojima sam radio i njihovog finansijskog uspeha, ali sam zainteresovaniji za njihov umetnički utisak. Pa ipak, cilj jeste ostvarivanje zarade. Snovi reditelja, scenariste, art sektora, svi moraju da se sretnu sa producentskim finansijskim ciljevima. Upoznao sam producente koji vole umetničke ideje, nadajmo se da će svi postati takvi.