Muzika kao sedativ

Kada neka roba na tržištu nedostaje a za njom je tražnja velika, postoje dve logične mogućnosti: porast šverca i nelegalne trgovine, ali i ponuda supstituta, zamena za tu robu, koja ima ili se bar tvrdi da ima svojstva tražene robe. Tako je iznenadna pojava muzičkih kompakt-diskova na apotekarskim rafovima, jer u novinama je tako pisalo, primljena kao zamena za od skora u slobodnoj trgovini zabranjene, a nadasve omiljene, bensedine i ine pilule sreće. Neki drugi, pak, mišljenja su da je u pitanju samo marketinški trik za pospešivanje prodaje neke robe, muzičkih diskova u ovom slučaju, kojih inače ima na svakom koraku. Pored dela klasične muzike Mocarta, Vivaldija, Betovena, ponuđeni su snimci zova kitova, šuma morskih talasa, letnje oluje s grmljavinom ili poja ptica pevačica.

U bolnici „Sveti Sava“ je, na promociji takvih diskova koje proizvodi holandska firma Džon rekords, održana konferencija za novinare na kojoj je neuropsihijatar dr Živomir Grujić objasnio lekovitost ovih nosača zvuka: „Naučnici su davno dokazali da muzika deluje na naša najdublja osećanja tako što suptilnim i pozitivnim vibracijama uspostavlja psihičku ravnotežu i stvara osećanje zadovoljstva i radosti življenja. Ona nas izbavlja iz svih stanja melanholije, ublažava nam patnje, relaksira i deluje kao lek. Takođe, poznato je da muzika ima sedativno dejstvo, podstiče snagu imaginacije, daje inicijativu, jača volju, ublažava bolove, snižava krvni pritisak i umiruje krvotok, otklanja stres i reguliše sve aspekte zdravstvenog telesnog funkcionisanja“. Objasnio je da muzika deluje na deo mozga koji prima i prerađuje informacije dobijene preko čula tako da se pod uticajem laganih i prijatnih melodija smanjuje lučenje hormona stresa, a povećava se lučenje prirodnih anelgetika, endorfina – hormona sreće. Istakao je da se u novije vreme u psihijatriji primenjuje nova metoda lečenja: muzikoterapija, i da se njome bave posebni stručnjaci koji usklađuju određenu vrstu muzike s dijagnozom pacijenta.

Muzikoterapija je predmet višedecenijskog istraživanja a najveći autoritet u ovoj oblasti kod nas je, ako je verovati poznavaocima ove problematike, dr. sci. med. Ranka Radulović. Ona je, međutim, odbila da razgovara o ovoj temi, gnevna na novinare koji su pogrešnim prenošenjem njenih reči doveli nju i njen rad u vezu s muzičkim diskovima o kojima je ovde reč. Izjavila je samo da je muzikoterapija predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i da, što se ovih diskova tiče, dotični gospodin može u svojim apotekama prodavati šta god hoće, ali da to s njenim i drugim sličnim naučnim naporima nema nikakve veze. Ona insistira na nemešanju baba i žaba: u ovom slučaju, naučno-istraživačkog rada i komercijale.

„Muzikoterapija je primenjena grana muzike i psihologije, koristi se, između ostalog, kao pomoćno sredstvo u psihoanalizi, ali i kao deo medicinske terapije. Primenom te metode mogu se postići i postižu se značajni rezultati“, rekla je za „Vreme“ mr Blanka Bogunović, psiholog i muzičar. Kaže da je reakcija pacijenta na određenu muziku individualna i da se nipošto ne može uopštavati po principu: ova muzika za ovu bolest, ona za neku drugu. Ovaj metod se, takođe, neosnovano trpa u isti koš s ambijentalnom muzikom koja se uveliko i s dobrim efektima koristi u svetu.

„Bazični ritam pulsiranja zdrave ćelije svakog organizma iznosi 7,8 herca i svaka detektovana promena ovog ritma sigurni je pokazatelj bolesti ćelije, a time i tkiva ili organa“, objašnjava Miša Savić, kompozitor i čuveni multimedijalni umetnik. „Svi zvuci koje detektujemo kao prijatne su u harmonskoj rezonanci s ovim osnovnim ritmom i, što je zvuk složeniji, posmatrano kroz harmoniju, ritam i boju, on sadrži više komponenti koje kod slušaoca ako je on puki objekt, kao kada je u pitanju ambijentalna muzika, pobuđuju ceo spektar emocija, od prijatnih do neprijatnih.“ Napominje da je prijatno/neprijatno isključivo biološka kategorija, a lepo/ružno samo estetska. „Najlepša muzika je“, citira Džona Kejdža, „ona u kojoj kompozitor ne manipuliše zvukovima da bi saopštio neku misao, kada dopušta da zvukovi na nas deluju onakvi kakvi jesu.“ Mišljenja je, na kraju, da je „tišina najsavršeniji zvuk, ali, nažalost, iz prostih bioloških razloga, nedostižan“.

S istraživanjem uticaja muzike na žive organizme započeto je šezdesetih godina, ali samo na biljkama i životinjama. Eksperimenti su pokazali da ružama najviše prija Vivaldi, da svinje najbolje jedu uz Mocarta, da su krave mlečnije ako slušaju Betovena, a da se ovce najlepše osećaju uz Lista. Kasnije se istraživala i ljudska populacija. Pokazalo se da određena muzika može usmeravati raspoloženje, a time i aktivnosti većine ljudi okupljenih na jednom mestu. Eksperimentalno je dokazano i na mnogim snimcima je zabeleženo kako se ista osoba na istom mestu, ali s različitim muzičkim okruženjem, ponaša drugačije. Tako muzika sporijeg ritma i blagih tonova u samoposluzi rezultira korpom punom robe, dok je uz brži ritam korpa upola praznija. Dokazano je, takođe, da pravilno odabrana muzika znatno smanjuje broj povreda na radu, povećava produktivnost i samim tim profit. U svetu postoji više firmi koje proizvode muzičke pakete za različite delatnosti i prostore: za fabriku, metro, poštu, prevozno sredstvo, bolnicu.

Zvučni podražaji imaju, nesumnjivo, uticaja na čoveka. Dokaz za to su religijske obredne pesme i ritualno bubnjanje. Protesti koji su ustoličili novu vlast bili su obeleženi iritirajućim zvukovima pištaljki i metalnom lupom lonac-poklopac, ali i okupljajućim ritmom bubnjeva. Da li je protest ishodovao iz tih zvukova ili su ritmovi iz protesta izrođeni, ostaje za razmišljanje.

Prodaja kompakt-diskova s klasičnom i ambijentalnom muzikom, po rečima predstavnika uvoznika, desetostruko je veća od očekivane: „To znači da i naši ljudi, bez obzira na muziku koja im se nudi preko medija, znaju da odaberu vrednosti i da žele da svoju kućnu fonoteku obogate kvalitetnim muzičkim delima“.