Možeš ti to, Brko, možeš

Nisam pošteno ni izašao iz zgrade, kad na trotoaru ispred sebe ugledam grupu lokalnih klinaca u sportskoj opremi. Dečaci, tek zakoračili u pubertet, a sa tolikom društvenom odgovornošću označenom u želji da učestvuju u tzv. trci zadovoljstva na 22. beogradskom maratonu. Vidim da je to u pitanju jer nose na majicama istu nalepnicu kao i ja. Na njima nema broja nego piše „I ja sam faca“. Hitaju gore pored Palilulske pijace, a ja ih nervozno prestižem kod Nišlije ispred Pete.

Čim su me ugledali ispred sebe, jedan od njih prokomentariše: „I ovaj čika ide na maraton.“ Meni se tu pomalo smuči život, pomislim da se okrenem i kažem da ja nisam nikakav čika, jedva da sam stariji od njih dvadesetak godina, nosim iste patike kao i oni i slično, ali odustanem i produžim ka platou ispred Skupštine.

Kako sam izbio u Takovsku, tu mi se malo raspoloženje popravi, slušaj popravi, a problemi me tek čekaju, jer vidim da ipak nisam najstariji. Ispred Glavne pošte trčkaraju prave čike, ozbiljni ljudi u pravoj trkačkoj opremi, oni sa kratkim šortsevima i majicama bez rukava, mršavi i lagani kao džokeji. Na levoj strani ulice, tik uz trotoar, parkirani su autobusi sa stranim tablicama, neki Slovenci i Turci, i setim se da me to na nešto podseća, ali prestanem da razmišljam o tome i produžim dalje da se muvam oko startne linije.

Tu se već okupila mlađarija: beogradski osnovci i srednjoškolci u manjoj meri, kao, zagrevaju se, a zapravo se slikaju uz pomoć svojih super mobilnih telefona. Ponosne majke i nervozni očevi probijaju se kroz sve veću masu tražeći dobru početnu poziciju za svoje dete, objašnjavajući mu da pazi da ga masa ne pregazi kada trka počne. Jedna majka, slepljena uz spoljnu stranu ograde, zove nekog Uroša, on podiže ruku i ona slika svoje dete onako u masi.

Iskustvo sa demonstracija dobro mi koristi u ovoj situaciji jer gledam ko je oko mene, kako su postavljeni, jer i ja, kao i mali Uroš, ne želim da budem pregažen kada sve krene. Međutim, tada se setim na šta su me podsetili oni autobusi ispred Skupštine, za razliku od petog oktobra, ovde sam zaista najstariji i moja pozicije jeste nekako smešna kada se uzme u obzir činjenica da razmišljam o tome da me masa ne pregazi. Ko se devedesetih na mitinzima opekao i u maraton duva…

U deset kreću oni ozbiljni trkači koji su u posebnom boksu ispred nas, a potom se na improvizovanoj bini ispred Glavne pošte pojavljuju Dragan Đilas, Aleksandar Đorđević i gradski spiker Antić. Oni govore nešto u mikrofon, ali mi ništa ovamo u masi ne čujemo jer, još jedno podsećanje na peti oktobar, helikopter policije stoji iznad naših glava, ali ovog puta samo nadgleda, od suzavaca u kantama ni traga. Omladina maše šoferu u letilici koja mirno stoji iznad Bulevara i pravi nesnosnu buku, ovaj odmahuje, obezbeđenje sklanja ogradu ispred mase i trka lagano počinje.

Predvideo sam da trčim u okvirima svojih zamišljenih mogućnosti, brzinom od 10 km na sat, što bi trebalo da me odvede do cilja na Terazijama za oko pola sata. Tek što smo krenuli, osećam se dobro, imam nove patike za trčanje, ništa nisam jeo 12 sati, izgleda mi lakše nego što sam zamišljao. O trčanju ne mislim ništa dobro, ali ovako, kada se nađeš u tolikoj masi, ne izgleda toliko besmisleno.

Prvi kilometar mi ističe kod Golsvortijeve, a da praktično to nisam ni primetio. Malo sam razmišljao o „filozofiji trčanja“, a malo zverao okolo. Gomila je odustala od trčanja već kod Pravnog i nastavili su pešaka, što ja u tom trenutku gledam sa prezirom, bez obzira na to da li se radi o klincima ili nešto starijim omladincima.

Lakoća sa kojom sam prešao petinu staze ohrabruje me i uspon ka poslastičarnici „Bolonja“ iznad Đerma ne izgleda mi toliko strašan. Noge me služe odlično, disanje je kako treba, otkucaji srca čini mi se pravilni, izgleda mi da bih „ovo“ mogao da radim svakog dana. Većina oko mene ili odustaje ili nastavlja samo da se šeta, tu i tamo proleti grupica napaljenih klinaca, ali ja ne jurim za njima, svestan da ću ih rutinski prestići negde na Čuburi.

Uspon u Branka Krsmanovića je prvi izazov i tu već noge pomalo počinju da klecaju. Nekako bauljam smanjenom brzinom i govorim sebi da ako ovo savladam, posle dolazi lepše vreme jer do cilja ću trčati uglavnom nizbrdo. To je uska vračarska ulica i takmičari su se izmešali sa malobrojnim građanima koji ne izgledaju kao posmatrači, već kao neko ko se zadesio na mestu pa čeka da gungula prođe da bi mogao da nastavi sa svojom dnevnom rutinom. To je još jedan pokazatelj koliko ovaj događaj znači Beograđanima – em ih nema da trče čak i u ovoj najmanjoj trci, em se ne lože da bodre takmičare na stazi. Možda bi bilo više interesovanja kada bi postojala neka VIP trka, ono, učesnici Velikog brata, zvezde Granda, članovi Vlade i poslaničkog „kora“ trče na maratonu zajedno sa svojim narodom…

Nošen ovako zanimljivim mislima izbijam kod Beogradskog dramskog, sada već prilično uveren da ću iznenaditi sebe i da ću uspeti da bez „visinskih priprema na Rogli“ istrčim ovu trku izazova. Nešto niže, par minuta docnije, kod GSP škole neki ljudi viču „napred, matori“, ja zveram oko sebe, vidim samo decu i shvatam da mene bodre, ali me je ono matori malo žacnulo, opet. Nesrećna misao se izlila iz glave pravo na pete gde su proradili žuljevi ispred kafane koju „drži“ Titov unuk. Rezak bol me natera da pomislim bar na trenutak da ipak odustanem, ali me izvukoše iz krize dve paralelne misli. Prvo, setim se Noleta Đokovića i njegove „žulj golgote“ na Vimbldonu pre par godina i kažem sebi, kao Vesna Pešić, možeš ti to, Brko, možeš, a onda se setim jedne parole, prolazeći kraj kafane Titinog unuka, sa neke radne akcije od pre sto godina na kojoj je pisalo „Žuljevi na rukama, Tito u srcu“, i to mi dade snagu da se spustim do Slavije.

Pre nego što sam dosegao glavni gradski kružni tok, u publici sam primetio svog nekadašnjeg drugara Staju, koji me je prepoznao i viknuo „svaka čast“. To me je dodatno ohrabrilo jer sam sada imao i nezavisnog svedoka koji može da potvrdi da sam regularno trčao na ovom događaju. Staja, drugar iz tinejdž mladosti, odvukao me je potpuno van tog trenutka i narednih pola kilometra trčim a da nisam u trci.

U stvarnost me vraća malo veća gužva na Slaviji i kuknjava fotoreportera „Vremena“ koji se čitavo jutro žali da je bolestan i da ne može da trči paralelno sa mnom. Upustim se u razmenu nekoliko rečenica sa ovim saradnikom i shvatim da je to bila greška jer na ulazu u Kralja Milana osećam da su mi pete utrnule, da su mi prsti skvrčeni, da mi nedostaje pola broja u patikama i mesec dana treninga u mišićima. Kod Jugoslovenskog dramskog još jednom pomislim da bih mogao ladno da odustanem jer mišići u butinama počinju da se krute, a kolena da klecaju.

Poslednjih petsto metara trčim potpuno fokusiran samo na jednu misao, a to je da ne smem nikako da odustanem. Kada izbijem kod gradske kuće već vidim cilj, ali mi on zaista izgleda nedostižan. Ohrabruje me drugi fotoreporter „Vremena“ koji trči oko mene kao osa oko cveta, škljoca aparatom, a ljudi sa strane i oni u trci koji su se dramatično proredili, gledaju i nije im jasno šta ovi kreteni tu rade. Niti sam ja neki VIP, niti izgledam veselo da bi ljudi pomislili da je neka šala u pitanju: oni vide čoveka napaćenog lica koji ufće i fotoreportera koji obleće oko njega u ciljnoj ravnini.

Nadomak cilja obuzme me neka radost i podižem ruke u vazduh kao da sam pobedio u nečemu, a kada prođem ispod čaršava na kome piše cilj ispred Meka na Terazijama, zastanem na trenutak sa rukama na kolenima i pomislim kako bi bilo dobro da se srušim baš tu pred decom koja trče u svim pravcima. Ovaj što me slika tako unezverenog kaže: „Nastavi da hodaš, sada ne smeš nikako da staneš.“ Nesvesno, iz kičmene moždine, poslušam i odbauljam do neke žardinjere te se sručim pored nje, posred trotoara, izmučen i besan, ali ipak veseo jer je gotovo.

„Briga me, frajeri, za vaše reklame, ovdje su prolazili i drugi prije vas…“, pevuši mi mozak dok žuljevi u patikama pulsiraju.