Može li se čovek promeniti silom

Napomena:

Film Očeva pisma kome je posvećen ovaj tekst, dostupan je na platformi Vimeo. Poželjno ga je pogledati, kratak je.

U istoriji sovjetske represije, gulag nije bio samo geografski pojam surovosti, već i prostor nezamislive tišine. Iz te tišine, decenijama kasnije, izranjaju tragovi koji prkose zaboravu. Dokumentarni animirani film Očeva pisma (Father’s Letters) mladog ruskog režisera Alekseja Jevstignjejeva, realizovan u saradnji sa umetničkom direktorkom i animatorkom Dašom Dorofejevom, predstavlja upravo jedno takvo svedočanstvo – potresnu vizuelnu poemu o ljubavi i nasilju, koja kroz sudbinu meteorologa Alekseja Vangengajma gradi most ka kolektivnoj traumi jedne iščezle epohe. Ovaj naučnik predstavljao je SSSR na Međunarodnoj komisiji za oblake, govorio na Svesovjetskom kongresu o stvaranju magle, a 1930. godine osnovao je prvu meteorološku stanicu. Od 1929. bio je prvi direktor Sovjetskog hidrometeorološkog centra, u kome je radio na osnivanju registara voda, sunca i vetrova. Iako mu je specijalnost bila proučavanje oblaka, glava mu nije bila u tim nebeskim formacijama čudesnih imena (cumulonimbi, stratocumuli, altostrati), nije bio ekscentričan, bio je naučnik koji je svoj posao shvatao ozbiljno u novonastaloj socijalističkoj državi. A onda je 1934. godine uhapšen i kao izdajnik otadžbine odveden u logor na arhipelag Solovki, u Belom moru.

Susret sa Aleksejom Jevstignjejevim i Dašom Dorofejevom u Parizu, gde danas žive i rade kao prinudni emigranti, započinjemo razgovorom u trenutku kada njihov film beleži odlične rezultate. Očeva pisma su upravo zaokružila dvogodišnji međunarodni festivalski put, tokom kojeg je film višestruko nagrađivan na najznačajnijim svetskim festivalima animacije. Ovaj uspeh potvrđuje da univerzalni jezik kojim govore Jevstignjejev i Dorofejeva nadilazi granice i političke barijere pretvarajući ličnu tragediju u opštečovečansku zapitanost nad prirodom zla.

Zasnovan na istinitim arhivskim dokumentima, film prati nežnu prepisku između Alekseja Vangengejma i njegove petogodišnje ćerke Ele. Kako bi sakrio surovu stvarnost od svoje jedinice, otac joj šalje pisma ispunjena crtežima, zagonetkama i herbarijumima uveravajući je da se nalazi na važnoj naučnoj ekspediciji. Dok svet oko njega nepovratno tone u mraz i sistemsko nasilje, on unutar logorske žice istrajno stvara ličnu utopiju za svoje dete pokušavajući da sačuva njenu nevinost od dodira epohe koja ne prašta.

foto: promo

Ideja za ovaj poduhvat rođena je na moskovskoj izložbi “Verovati osušenom” u organizaciji (sada zabranjenog) udruženja “Memorijal”. Tamo su prikazana svedočanstva o biljkama i cveću iz južnih predela Rusije koji su proklijali u surovim predelima oko Vorkute i Magadana nakon što je seme tamo dospelo slučajno, skriveno u vrećama ili na đonovima čizama zatvorenika. Srećom, logori odavno više ne postoje, ali to cveće i dalje cveta kao živi spomenik tragediji. Među tim svedočanstvima bila je i Vangengejnova prepiska iz logora Solovki, koja je Jevstignjejeva potresla do suza. “U toj bezuslovnoj ljubavi, prenetoj u žute koverte, postojao je toliki naboj emocija da sam o tome morao da snimim film”, priseća se režiser.

Vizuelni identitet filma počiva na sučeljavanju dva paralelna sveta, narativno i hromatski podeljena na belinu snega i tamu logorskih prostora nasuprot prolećnim scenama moskovskog ambijenta u toplim zemljanim bojama – onim u Vangengajmovom moskovskom stanu i masovnoj paradi Moskovljana. Dok profesor gazi duboki sneg u teškim valjenkama na dalekom Severu, Ela trči stanom ispunjenim toplinom i nadom, nesvesna da je očeva “ekspedicija” zapravo put bez povratka.

Tragedija porodice Vangengajm ne završava se kad su pisma prestala da stižu. Njegova supruga i kćerka Ela su sve do 1956. godine živele u potpunom neznanju, bez ikakvih zvaničnih vesti o njegovoj sudbini, dok je istina o njegovom pogubljenju bila zakopana u arhivama tajne policije.

“Praznična atmosfera u Moskvi i mećava u logoru Solovki su odraz unutrašnjih stanja”, objašnjava Aleksej. “Poput neke matrjoske, Ela živi u dve utopije – sovjetskoj i onoj koju je otac za nju stvorio.” Ta tenzija kulminira scenom parade uz marš Moskva majska, pesmu napisanu 1937. godine – baš kada je Vangengajm streljan.

Posebno upečatljiv deo Jevstignjejevljevog promišljanja odnosi se na samu prirodu zla. Režiser se poziva na Hanu Arent ističući da nasilje, baš kao ni njena čuvena “banalnost”, nema nacionalnost. Ono je univerzalan mehanizam koji se proteže kroz epohe, postavljajući pred čoveka uvek isto pitanje: može li se živo biće promeniti silom?

Aleksej povlači paralelu i sa pseudonaučnim teorijama Trofima Lisenka o “vaspitavanju” pšenice na hladnoći – apsurdnom idejom da se torturom nad prirodom može stvoriti nova, otpornija sorta. Dok je sistem pokušavao da “očeliči” i biljke i ljude kroz nasilje, istorija Vangengajma i njegove kćeri nudi jedini mogući odgovor: da je jedina sila sposobna da istinski preobrazi čoveka – ljubav. Upravo taj kontrast između ideološkog nasilja i neuništive snage roditeljske ljubavi čini srž ovog ostvarenja.

U pogledu tehnike, autori su posegnuli za kolažom kombinujući papir i uljani pastel. Uticaj poljskog režisera animacije Rišarda Čekale i ruskog avangardnog slikarstva (od Gončarove do Petrov-Vodkina) provejava u svakom kadru. Likovi od papira, uprkos svojoj plošnoj prirodi, poseduju vazdušasti volumen zahvaljujući umeću animatorke Julije Vojtove.

“Papir je morao postati sredstvo, a ne cilj”, dodaje Daša Dorofejeva naglašavajući da je vizuelni stil bio potraga za autentičnošću pisma koje oživljava. Kroz uobičajeno krutu i nedinamičnu animacijsku tehniku koja je u slučaju Očevih pisama sve samo ne takva, film istražuje taktilnost sećanja – tekstura pastela i oštrina papirnih ivica postaju moguće metafore za rane koje je istorija ostavila na tkivu porodice.

Na moje pitanje o aktuelnosti teme gulaga u današnjoj Rusiji, Jevstignjejev odgovara sa zebnjom. Političke represije su se, kaže, ponovo vratile, a društvo se radikalizovalo. Film je u Rusiji imao neobičnu sudbinu – dobijao je nagrade publike kao gest solidarnosti, ali je često i skidan sa programa usled autocenzure festivala. Ovaj pokušaj da se izbriše sećanje samo potvrđuje važnost umetničkog čina kao brane protiv ideološkog zaborava.

Očeva pisma trenutno prerastaju u dugometražni projekat koji će još dublje obraditi ove teme. Istražujući dalje prepisku i sudbinu Ele Vangengejm – koja je 2012. godine, nakon decenija samoće, izvršila samoubistvo na godišnjicu očevog hapšenja – autori traže način da sačuvaju vizuelnu autentičnost pastela u digitalnom formatu.

Snaga ovog kratkog animiranog filma ne leži u faktografiji, već u onom procepu između beline papira i teksture pastela gde bol prestaje da bude istorijska beleška i postaje vizuelni eho. Očeva pisma nas suočavaju sa tišinom koja nije odsustvo glasa, već prisustvo neizrecivog. U tom smislu, animacija ovde ne služi da “oživi” prošlost nego da joj podari dostojanstvo forme koja izmiče cenzuri vremena. To je lirska raskadrovka jedne tragedije koja, poput Vangengajmovih maslačaka pod snegom, zadržava boju čak i kada nastupi večiti mraz.