„Samo popijte nešto za smirenje i izmerite pritisak“, rekao mi je nervozni glas kada sam pozvala hitnu pomoć.
„Ali, nemam ništa od lekova, niti aparat za merenje pritiska“, rekla sam uplakano dok je druga strana prekidala vezu. Kočenje u levoj nozi, trnci po celom telu, neizdrživ bol u vratu i jaka vrtoglavica očigledno nisu bili dovoljni da bi se neko iz hitne pomoći mom slučaju posvetio
Pozvala sam taksi i odlučila da sama odem do hitne pomoći. Mislila sam, možda će me ozbiljnije shvatiti kada me vide. Pogrešna pretpostavka.
Poslata sam kući uz dijagnozu blažeg napada panike i preporuku da se u narednom periodu klonim stresa i „za svaki slučaj uradim krvnu sliku“. Nisam osetila olakšanje jer su moja borba i šetanje od lekara do lekara te majske noći tek počeli.
Nakon brojnih neuroloških pregleda, snimaka sa magnetnih rezonanci, pregleda fizijatara i reumatologa koji su neizdržive bolove pripisivali lošem držanju, stigla je konačna dijagnoza – fibromialgija.
Šta je dođavola to?
Fibromialgija je hronično stanje nosi širok spektar simptoma: bolove u mišićima, ukočenost, probleme sa spavanjem, bolove slične artritisu, izazvane čak i sitnim pokretima bez imalo napora.
Međutim, fizički uzrok ovih simptoma ne postoji i ne dolazi do oštećenja zglobova i mišića.
Iako je malo ko čuo za ovu bolest, procenjuje se da od nje boluje između tri i šest posto svetskog stanovništva. Najveći deo čine žene, koje prve simptome osete najčešće između 20 i 40 godina života.
Jednim od glavnih uzroka fibromialgije smatra se upravo naš stalni životni pratilac – stres. Naime, bolest često nastaje nakon veće psihičke ili emotivne traume, a redovni stres dovodi do kulminacije simptoma.
Neki lekari ovu bolest karakterišu kao „preosetljivost na bol“ i hronične bolove koji su neurološki, drugi tvrde da je fibromialgija jedna od najčešćih reumatoloških bolesti, a treći, oni najoptimističniji kažu da je sve to iz glave, fibromialgija je psihosomatsko stanje.
„Nije tebi ništa“
Nisam znala na koje od ovih verovanja da se oslonim, niti koju terapijuda izaberem. Lekari upravo zbog nedostatka jasnog uzroka bolova ovo stanje uzimaju zdravo za gotovo.
„Počni da piješ paracetamol nekoliko puta dnevno i šetaj. Fizička aktivnost je ključ. Šetaj i po pet ili šest kilometara na dan i za par nedelja bićeš kao nova. Nije tebi ništa“, razdragano mi je tada rekao jedan reumatolog.
Njegova bezbrižnost mi nije ulivala previše nade. Odlučila sam da se pozabavim istraživanjem i obratila sam se doktoru Guglu.
Tako sam došla do informacije da klasični analgetici kao što je paracetamol nemaju gotovo nikakvog efekta kada su ovakvi bolovi u pitanju. Šetnje koje mi je predložio zvučale su kao nemoguća misija s obzirom na to da me je gotovo svaki korak boleo.
Simptomi nisu popuštali, rasli su paralelno sa strahom i anksioznošću. Anksioznost bi onda dovela do psihičke peopterećenosti, koja bi povećala bolove i tako je nastao moj lični začarani krug.
Strah od bola i bolovi zbog straha
Letnju pauzu nisam mogla da iskoristim za putovanja i spremanje ispita, kao što bi svaka 21-godišnja studentkinja trebalo da radi. Moj raspust ličio je na „Dan mrmota“.
Svaki dan bi počinjao i završavao se isto: od jutarnje akupunkture i masaže, preko popodnevnog odmaranja i gledanja ko zna koje po redu reprize „Porodičnog blaga“ do večernjih odlazaka na psihoterapiju.
Tada sam osećala kao da propuštam mnogo i da mi život klizi pred očima dok ne radim ništa. Ali, ne raditi ništa nekada je sve što je potrebno da uradimo kako bismo pomogli sebi.
Pronašla sam dva istraživanja koja su mi ulila nadu. Prvo istraživanje pokazalo je da se pacijenti oboleli od fibromialgije nakon završene terapije dele u tri grupe: jedna trećina ne oseti nikakvo poboljšanje, druga trećina pacijenata se oseća znatno bolje, iako simptomi ne nestaju u potpunosti, dok preostali, najveći srećnici, dođu do stanja remisije.
Drugo istraživanje koje sam pronašla pokazalo je da su šanse za oporavak gotovo 80 odsto za one koji na vreme dobiju dijagnozu i sa simptomima se bore manje od dve godine.
Tada sam čvrsto obećala sebi da ću učiniti sve što mogu da dospem u ovu treću grupu pacijenata. Takođe sam obećala da više neću čitati istraživanja o fibromialgiji, jer sam shvatila da me nikuda ne vodi kad sama sebi postavljam dijagnoze.
Četiri duga meseca kasnije, bolovi su i dalje bili tu. Međutim, više ih se nisam plašila. Ti bolovi, u početku toliko jaki da bi i najvećeg ateistu naveli da razmotri hodočašće do manastira Tumane, vremenom su se povlačili.
Put ka oporavku
Remisija više nije izgledala nemoguće i odlasci na brojne terapije urodili su plodom. Međutim, za mene je ključno bilo što sam pronašla pravi način kako da svoje stanje posmatram.
Čim sam prestala da sebe posmatram kao hronično bolesnu osobu, psihički pritisak je bio sve manji, a samim tim i njegova somatizacija u vidu bolova. Uz puno poštovanja prema novoj dijagnozi, vraćala sam postepeno u svoj život deo po deo stare svakodnevice.
Hronične bolesti nas verovatno prate ceo život. Međutim, na nama je hoće li nas to deprimirati ili pogurati da zdravlje dovedemo u najbolje moguće stanje. Drugo, pa i sto drugo mišljenje lekara neće nam biti od koristi onoliko koliko možemo pomoći sami sebi – barem je to moje iskustvo.
Na kraju, možda ima malo istine u onoj čuvenoj „želja za zdravljem je pola zdravlja“.
