Moj Ljubelj

Uprkos završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) iz Helsinkija 1975. godine koji je garantovao nepovredivost granica 35 država potpisnica, u narednim decenijama neke od njih su nestale, a druge nastale. Bio sam tada prisutan kao prevodilac. Radilo se bez prekida, bilo je vreme belih noći, mnogi nisu mogli da spavaju. Imao sam utisak da su se državnici osećali trijumfalno, mislili su da su postigli nešto veliko. Četvrt veka kasnije, posle pada Berlinskog zida, na samitu KEBS-a u Parizu 1990. godine potpisana je Čarta za novu Evropu u kojoj je konstatovano da je „vreme konfrontacija i podela u Evropi završeno“ i da nastaje poredak mira i bezbednosti od Vankuvera do Vladivostoka. Ni godinu dana nakon toga počelo je cepanje Jugoslavije uz upotrebu oružane sile. Potom je NATO, ignorišući međunarodno pravo,1999. bombardovao Srbiju i Crnu Goru.

Za razliku od jugoslovenskog lokalnog, ali krvavog razgraničavanja, raspad Sovjetskog Saveza, koji se odvijao bez oružanih sukoba, suštinski je promenio sliku sveta. Bez rata razišli su se i Česi i Slovaci. U međuvremenu su u svom jedinstvu uzdrmane „solidne stare države“ – Ujedinjena kraljevina Velika Britanija, Španija, Belgija, Kanada. Možda će opstati, a možda i neće. S tim u vezi govori se o „centrifugalnim tendencijama“. To za mene znači da postoji „tendencija za stvaranje novih granica“.

Političke mape se menjaju iz decenije u deceniju, iz godine u godinu, bez obzira na „čarte“ i svečano potpisane međunarodne ugovore. Nikakvo pozivanje na međunarodno pravo neće uticati na novi status Kosova i Krima, na borbe u Ukrajini, Iraku, Siriji, Avganistanu, Pakistanu, Nigeriji… Potvrdilo se da se „međunarodno pravo“ svodi na odluke velikih sila i njihove međusobne odnose. Državne granice nisu večne.

TUNEL KROZ KARAVANKE: Početkom 2013. godine pisao mi je profesor Peter Gštetner iz Klagenfurta i pitao da li bih mogao da održim govor na mestu bivšeg koncentracionog logora u Koruškoj čiji su zatvorenici gradili tunel kroz Karavanke za vreme Drugog svetskog rata. Proverio sam, Gštetner je časna, opšte priznata ličnost, logor je bio radni komandos Mauthauzena.

Tunel Ljubelj, koji se nalazi na visini od preko 1000 metara, u mojoj svesti je postojao kao deo dosta napornog puta koji povezuje Sloveniju sa Austrijom. Tu je bio granični prelaz, ne znam koliko puta sam ga prošao, ali nikada ga nisam povezivao ni sa kakvim logorašima.

Tada sam kroz Ljubelj iz Jugoslavije stizao u Austriju. Morao sam pređem granicu i pokažem pasoš, da prođem carinsku kontrolu. Vozeći se istim putem sada prolazim bez kontrole, jer je Slovenija u Evropskoj uniji, kontrolisana – evropska – granica se sad nalazi usred zemlje koja je bila jedinstvena. I moja. Ali, nije ovde o tome reč.

Priznajem, laska mi što su me se setili da govorim ispred tunela Ljubelj. Austrijanci kažu Loibl. Pošto nude da tom prilikom održim i književno veče u Muzilovom domu u Klagenfurtu, rado prihvatam.

ENTERTEJNER: Pomenuh li granice? Državne granice? Postoje i prirodne granice – reke, jezera, mora, planinski lanci. Grebeni Karavanki između Jugoslavije, između nezavisne Slovenije i Austrije. Karavanke su visoke i preko dve hiljade metara, ali priroda je na pola puta stvorila klance Koren i Ljubelj.

Granice se od vajkada postavljaju i ukidaju, prelaze legalno ili krišom iz poslovnih razloga. Turizam je relativno nova pojava u istoriji, razmena dobara, ponekad uz pomoć krijumčara, stara kao i sama istorija. Trgovina je starija od politike, rekao bih čak da politika postoji radi razmene dobara, zbog „poslovnih interesa“. Još u doba Rimske imperije – a šta sve nije počelo u doba Rimske imperije? – preko Karavanki su se kretali trgovci sa robom na konjima i mazgama između tadašnjeg Karnuntuma, današnjeg Petronela, i tadašnje Emone, sadašnje Ljubljane. Carinici nisu zaustavljali umorne putnike, granica tada ovde nije bilo, i jedna i druga strana se nalazila u istoj ogromnoj državi. Koliko znamo, u značajnoj meri se prenosila ruda sa juga na sever, so sa severa na jug. Znamo i da je put preko Karavanki utvrđen i pomalo proširen 1560. godine. Tada je u jednom klancu visoko gore probijen i manji tunel, ali se ubrzo urušio. Roba u sve većem obimu i ljudi u sve većem broju kretali su se preko visokih planina do mora kao i danas, samo mnogo mučnije.

Misli mi lutaju dok razmišljam o govoru koji treba da napišem o Ljubelju. Moram da pomenem zatvorenike koncentracionog logora koji su stradali prilikom izgradnje tunela za vreme Drugog svetskog rata. Ali još pre osam stotina ili hiljadu godina sigurno je mnogo ljudi stradalo gradeći put preko visoke planine. Verovatno su ga gradili robovi, to je tada bilo uobičajeno. Gubitak dobre mazge bio je veći problem za gazdu nego smrt prosečnog roba.

Razmišljam, da li da drugim rečima ponovim što sam već bezbroj puta izgovorio o koncentracionim logorima, o holokaustu, o Buhenvaldu, u kome sam ja bio zatočen, o svemu onome što se očekuje od „svedoka onog vremena“? Ima li sve to još uvek smisla? Ipak, nikada nisam „gostovao“ na graničnom području između Slovenije i Austrije. To je nova „publika“. Publika? Da li je to pogodna reč? Publikom obično nazivamo posetioce pozorišta, bioskopa, cirkusa, ali ta reč na latinskom zapravo označava ljude iz naroda koji prisustvuju javnom činu. Šta smo mi, govornici, bez obzira o čemu govorimo? Zabavljači? „Entertejneri“? Pa neka budem i to, ako služi nekom opštem dobru.

Još nešto me privlačilo Koruškoj i njenom glavnom gradu Klagenfurtu – na slovenačkom se zove Celovec. Još pre onog velikog rata sam kao dete u banjskom mestu Rajfnic na Vrbskom jezeru – Wörthersee – naučio da plivam. Sećam se centralnog spomenika u Klagenfurtu koji nije nekakav ratnik na konju, kao obično na takvim trgovima, nego aždaja, simbol tog grada.

REČI SUMNJIVE NADE: Obeležavanje sedam decenija od kako su izgrađeni koncentracioni logori kod Ljubelja 13. juna 2013. Kolona automobila iz Klagenfurta. Ja sa ženom u automobilu simpatičnog koruškog Slovenca. Prestižemo autobuse. Mnogo policije uz drum, ispred i iza nas. Najzad smo na proplanku usred lepih šuma na oko hiljadu metara nadmorske visine.

U logoru je za vreme rata radilo oko 1800 logoraša, najviše Francuza, ali bilo je i Poljaka, Rusa i Jugoslovena. U ovom logoru je ubijeno „samo“ četrdesetoro ljudi. Samo! Strašne li reči u takvom kontekstu. Međutim, taj podatak zavarava. Nesposobne za rad su slali natrag u Mauthauzen, odande eventualno u Aušvic, u gasnu komoru. Logor je bio podeljen na dva dela: severni, tu se održava naš čas istorije, i južni u Sloveniji, tamo ćemo se prevesti kroz tunel kad ovde završimo.

Bina, ispred nje nekoliko redova stolica, pokažu mi gde da sednemo u prvom redu, ali mi bismo časkom do šume, samo što su tamo policajci sa teškim oružjem, na povocima drže vučjake, koji čak i nama izgledaju prilično opasno, iako volimo pse. Nekad su nas čuvali da ne pobegnemo, sada nas čuvaju da nam neko ne naudi. Austrijske vlasti se očigledno plaše provokacija, skandala. To je njihov problem, samo što je nama pomalo neugodno.

Stižu građani, stiže publika. Sve je više ljudi. Posle su mi rekli da je put do Ljubelja bio zakrčen, došlo je mnogo više posetilaca, nego što se očekivalo. Sa male pozornice video sam pretežno mlada, čak veoma mlada, lepa, ozarena, radoznala lica. Ne verujem da su mogli na silu da ih nateraju da dođu.

Podsetio sam slušaoce da je najveći koncentracioni logor van neposrednog domašaja esesovaca bio u Jasenovcu, da je prema srpskim izvorima tamo ubijeno 700.000 ljudi, a da hrvatski istoričari kažu da ih je bilo između 30.000 i 40.000. Diskusija o tome traje. Ja njoj mogu samo da doprinesem podatak da su ubijeni moj ujak, Aleksandar Šomlo, sa ženom i dvoje dece. Rekao sam i da ne znam da li je u Srebrenici ubijeno 8000 ili „samo“ – opet to strašno „samo“! – 6000 ljudi.

karikatura: vladimir stankovski

Nastavio sam: „Ne bi smelo da nas zadovolji da jadikujemo nad prošlošću, polažemo vence, gradimo spomenike, držimo prigodne govore, nego treba da se naljutimo, viknemo, učinimo nešto konkretno, iako ubice i dželati ne konstruišu više gasne komore, nego danas koriste druge metode. Ali, šta će uraditi sutra?

Ne verujem da je moj problem kako Austrijanci i Nemci žele da se sećaju najgorih epoha svoje istorije, kakve će memorijalne centre sačuvati ili nanovo graditi i, što je zacelo mnogo važnije, šta će njihova deca u kome dobu i u kom obimu o tome učiti u školama. Kažem, moja briga nije, ali svakako bi me zanimalo šta će se događati u tom pogledu, iako to, naravno, na moje sećanje nema nikakvog uticaja.

Ponekad sumnjam, ali bih voleo da bude, kao što ću sada reći, iako zvuči kao fraza, kao mantra: Aušvic, Buhenvald, Mauthauzen, Jasenovac, Srebrenica i sve ono što su ljudi doživljavali na takvim mestima, što sam i ja lično doživeo, ne smeju nikada više da se ponove, nikada, nikada, nikada!“

Morao sam da kažem nešto slično, iako je moja sumnja u opravdanost bilo kakvog optimizma jača od ono malo uzdržanosti sa kojom sam izgovorio reči nade.

Pažljivo su me slušali. Zavoleo sam ih. Zbog ovih slušaoca, ove publike, trebalo bi da zaboravim neugodne policajce, vojnike i pse koji misle da moraju da nas čuvaju. Aplauz je bio dobar. Imao sam utisak da su moje reči stigle do svesti mnogobrojnih pažljivih slušalaca.

Dan nekako sav pun svetlosti. Nebo nad Ljubeljom bilo je neopisivo lepo, sito plavetnilo, poneki beli oblak tek da još više istakne sjaj tog neverovatnog svoda, šuma u svim nijansama zelene boje, kora drveća mrka, zemlja tamna, stenje tako svetlo sivo, da je gotovo belo. I zatvorenici su doživljavali takve dane. Da li su imali snage da vide da je priroda lepa, uprkos svemu lepa?

SKUP SETNIH STARACA: Rasporedili su nas u automobile da prođemo kroz tunel. Bivšu granicu. Vozi nas Mirko Vakounig, profesor na Univerzitetu u Klagenfurtu, i onako usput mi pruža stranicu teksta. Vidim da je to izvod iz mog govora, zamoli me da to pred slovenačkom publikom ponovo pročitam na nemačkom jeziku, a on je već preveo na slovenački, pa će da pročita prevod. Ja mu kažem da ću ja to da pročitam na slovenačkom, smatram da intonaciju tog jezika, njegovu melodiju i akcente poznajem dovoljno dobro i da neću delovati kao stopostotni stranac. On se slaže.

Te planine, Karavanke, Triglav, vascelu Sloveniju ja intimno osećam svojom, baš kao i beskonačno široka žitna polja moje banatske ravnice, ili dalmatinska ostrva, Vardar i Perister, na koji sam se penjao kao vojnik, Ohridsko i Prespansko jezero, u kojima sam plivao. Ni Sarajevo ne mogu da osetim kao inostranstvo, ni Dubrovnik, ni Budvu, ma kako bile iscrtane državne granice.

Na slovenačkoj strani malobrojna publika. Gotovo da nema mladih. Nikakve policije, nikakvih vučjaka na rubu šume, ne boje se nikakvih provokacija. Redari su civili, regulišu parkiranje. Opet red stolica i tribina sa koje će se govoriti. Starci u civilu sa zastavama. Petorica gardista sa trubama. Jedna prelepa devojka, takođe u uniformi garde, pokazuje gde će se polagati venci, salutira na zvuke himne, deluje kao iz nekog američkog filma.

Posle nekoliko rečenica na slovenačkom jednostavno prelazim na srpski, izražavam nadu da će svi da me razumeju, kažem da sam kao član štaba savezne radne akcije čitavu 1968. godinu proveo na izgradnji autoputa od Ljubljane do Zagreba, da sam tada stanovao u dvorcu na Otočcu ob Krke, da je to jedina godina moga života koju sam celu proveo u prirodi, jedna od najlepših godina mog sada već dosta dugog života, i da se nadam da na osnovu svega toga i ovde smem da se osećam kod kuće, da govorim svojim jezikom i da ne priznam nikakve granice. Burni aplauz mi daje za pravo.

Ista Evropska unija, ali u Austriji, toliko divnih mladih ljudi i mnogo policije, vojske, pasa, zabrinutosti za našu bezbednost, a u Sloveniji apsolutna sigurnost, samo što mladih gotovo da nije bilo. Šta je gore, šta bolje?

EVROPA BEZ GRANICA: Evropu bez granica doživeo sam na poseban način poslednjih dana avgusta 1945. godine kad sam se zajedno sa oko dve hiljade zemljaka vraćao iz Nemačke u domovinu.

U istočnoj Nemačkoj, u mestu Forst u Lauzicu – Lužicama gde pretežno žive lučički Srbi – Crvena armija je sastavila kompoziciju teretnih vagona, zapravo, maršutni voz za Jugoslaviju, i sakupila Jugoslovene, mahom ratne zarobljenike, desetak bivših zatvorenika iz koncentracionih logora i nešto civila. Opet teretni vagoni, kao u logore ili iz logora u logor, samo što smo ih sada uređivali nameštajem koji smo našli u napuštenim kućama, a delom prosto uzeli – opljačkali. Šef našeg saniteta bio je Dalmatinac, student medicine, a ja sam se proglasio njegovim pomoćnikom. Imali smo lekove koje smo dobili od Amerikanaca i Rusa, jedan vagon proglasili ambulantom, uneli dva kauča i nekoliko fotelja. Nas dvojica smo se tako vozili kroz razrušenu Evropu.

Voznog reda u Evropi te jeseni nije bilo. Granice nisu postojale za sovjetske snage, koje su za nas bile oslobodilačake, a za Nemce okupacione, a naš voz je bio pod njihovom ingerencijom. Dvojica ruskih oficira, koji su se vozili sa nama, u svakoj većoj stanici su se borili da dobijemo lokomotivu i produžimo dalje.

Izdali su nam, naravno, sledovanja po propisima Crvene armije. Ono se pretežno sastajalo od neke vrste trajnog, tvrdog, ali za naše tadašnje pojmove ukusnog crnog hleba, i nekakvih konzervi sa zelenkastim sirom, koji je mogao da se maže na hleb. Imali smo pravo i na meso, ali smo njega dobili u vidu osam živih krava sa porukom na koju sam posle često nailazio u Jugoslaviji: „Snađite se drugovi!“

Voz bi stajao svaki čas, čekalo se da se pruga oslobodi. Tad bi izvodili krave na pašu i muzli ih. U našoj koloni bilo je i nekoliko žena i dece, mleko je bilo za njih. Tek u Pragu, gde smo stigli kroz nekoliko dana, uspeli smo da krave zamenimo za salamu.

Bili smo čudna grupacija u šarenim uniformama, neki naši ratni zarobljenici već naoružani ruskim automatima. U Nemačkoj bi u selima, u kojima bismo zastali, više silom, nego milom, uzimali voće, puter, slaninu, šta god bismo našli. Ruski oficiri, pratioci, smejali su se i odobravali. Dok smo prolazili kroz Češku, nas desetak „svesnijih“ se razletalo duž kompozicije vagona. Vikali smo da su Česi naši saveznici i da tu ne sme da se pljačka. Bilo je muke da se svi naši urazume.

Najzad, u nekoj stanici blizu Budimpešte stajali smo satima i nikako nismo dobijali lokomotivu da nastavimo putovanje. Razmileli smo se po lepim vinogradima. Pošto govorim mađarski, pomagao sam ruskim oficirima da se sporazumeju sa šefom stanice, koji je bespomoćno izjavljivao da je bespomoćan.

„Slušaj“, viknuo je kapetan Crvene armije, „zasada je ovim ljudima zabranjeno da diraju tuđu imovinu, ali ako za jedan sat ne dobijemo lokomotivu i slobodnu prugu do jugoslovenske granice, narediću da se selo opljačka!“

Šef stanice je očajno zavrteo kurblu induktorskog telefona i najzad dobio koga je tražio i, naravno, preterivao:

„Tu su Rusi i kažu da će spaliti i pobiti selo ako smesta ne dobiju lokomotivu!“

Tako sam u specijalnom „vagonu-salonu“ nedelju dana putovao kroz Evropu bez granica. U Kikindu smo stigli kasno u noć 3. septembra 1945. godine.

ZLOČINI I POMORI: U svojoj značajnoj knjizi „Masa i moć“, na kojoj je radio preko tri decenije, a štampana je tek 1960. godine, nemački pisac jevrejskog porekla rođen u Bugarskoj, a život proveo u Austriji, Engleskoj i Švajcarskoj, nobelovac Elias Kaneti (1905–1994), kao primere navodi mnoga poglavlja istorije čovečanstva koja bi se današnjom upotrebom reči mogla nazvati genocidom.

Prvi njegov primer je borba do istrebljenja između dva indijanska plemena u južnoj Americi:

„Dugotrajni otpor, koji su Kabri ujedinjeni pod jednim hrabrim vođom pružali Karaibima, konačno je 1720. godine doveo do njihove propasti. Potukli su svoje neprijatelje kod ušća jedne reke u drugu, masa Karaiba je ubijena na jednom ostrvu prilikom bekstva između brzaka reka. Svi su zarobljenici ubijeni i pojedeni…“

Nije štamparska greška: pojedeni su.

Kao drugi primer navodi slučaj iz Indije u XIV veku:

„…Otcepivši se od Delhija, osnovali su novu islamsku imperiju u Dekanu. Jedan od sultana nove dinastije, Muhamad Šah, za celo vreme svoje vladavine vodio je ratove sa susednim Hindi kraljevima. Jednog dana Hindijima je uspelo da osvoje važni grad Mukdal. Ubijeni su svi njegovi stanovnici, muškarci, žene i deca…“

Nije greška: Muškarci, žene i deca.

Baveći se istorijom, nalazimo bezbroj primera masovnih ubistava. Tako Radoslav Petković u svojoj knjizi „Vizantijski internet“ citira Anu Kominu, koja pišući o bici kod Levonijuma (1091. godine), izričito kaže kako su svi Pečenezi do zalaska sunca bili sasečeni mačem i dodaje: „U ovaj broj uključujem i decu i majke.“ Autorki, kćerki vizantijskog cara Aleksijasa, koja će posle njegove smrti dva puta i sama postati carica, moramo da verujemo na reč, jer se u svom istorijskom delu u 15 tomova „Aleksijas“ oslanjala na dokumente državnog arhiva, pisma i lična kazivanja svog oca.

Istorija čovečanstva počinje legendom da je Kain ubio svog brata Avelja i nastavlja se krvavo sve do najnovijih događaja u Istočnom Timoru ili Darfuru, u Avganistanu i Iraku, u Siriji i nekim zemljama Afrike, a sada i relativno blizu nas, u Ukrajini – neprekidno moramo da naučimo nove geografske pojmove, jer se negde opet ubija – sva istorija se zapravo sastoji od sećanja na zločine i pomore. O njima govore najvažnije, pa i svete knjige ljudskog roda, pre svih Stari zavet. Uprkos tome polazim od pretpostavke da je većina masovnih ubistava zaboravljena, iako su baš ona miljokazi na putu razvoja čovečanstva, njegovog nazadovanja, a možda ponekad ipak i napretka. Neki užasi su se pretvorili u sage, čitaju i slušaju samo još kao jezive bajke ili se sa svega nekoliko redova pominju u zbornicima ili pametnim raspravama, kao kod Kanetija. Ratovi su se vodili i vode, ubijalo se i ubija da bi se promenile granice.

Nije reč o mojoj generaciji, nego o našim unucima. Nije valjda da će oni takođe morati da prođu kroz onakve ili još strašnije ratove, kao što su bili oni iz kojih smo mi jedva izvukli žive glave.

MARE NOSTRUM: U vreme rimskih careva sa našeg tla, Dioklecijana, Konstantina i Julijana, nije postojalo nikakvo međunarodno pravo na osnovu koga bi se raspravljalo o valjanosti granica, nego pravo jačega. Figurativno rečeno, granice su se crtale mačevima. A zar je danas zaista drugačije?

Međutim, civilno pravo, pravo pojedinaca, postojalo je i te kako, rimsko pravo je sve do danas osnov shvatanja modernog čoveka o pravičnosti. Moćna država, Imperium romanum, postojala je gotovo hiljadu godina, širila se na teritorije najmanje dvadeset pet današnjih država u Evropi, Aziji i Africi. Takoreći u sredini tog carstva se nalazilo kao neko ogromno jezero, Sredozemno more – Mediteran – zvali su ga svojim morem, mare nostrum. Sad je to samo još tema za udžbenike istorije i romane. Taj prostor je isprekidan sa mnogo granica, ne umem da ih izbrojim.

Pretprošle godine sam autobusom putovao do Opatije. Na autoputu, koji je nekad nosio ime „Bratstvo, jedinstvo“, stali smo na granici, morali da napustimo vozilo i jedan po jedan da pokažemo pasoše. Iako su granični policajce bili učtivi, nikakve primedbe na njihov rad nemam, bolelo je. Jeste, to je prava reč. Mene je bolelo. Kad se automobilom vozimo za Beč na granici sa Mađarskom pokazujemo pasoše. Da li ćemo brzo da prođemo ponekad zavisi samo od raspoloženja carinika i policajaca. Kad protutnjimo iz Mađarske u Austriju preko granice, na koju podsećaju samo natpisi motela sa jedne i druge strane, radujem se što ne moram da se zaustavim.

Sećam se kad sam pre više od šezdeset godina fićom prvi put prošao tu granicu. Sa mađarske strane su već desetak kilometara pre nje počela upozorenja da se uspori, nalazile su se kule osmatračnice kao oko koncentracionih logora. Malo ko je tada putovao drumom u tom pravcu. Mađari su me temeljno proverili. Sa austrijske strane na ulazu u selo Nikelsdorf još nije ni bilo pogranične postaje. Graničar je u hladu bagrema sedeo na rasklimatanoj stolici i moj jugoslovenski pasoš pogledao sa interesovanjem samo zbog toga što mu je bilo dosadno.

Znam da moja iskustva nisu nikakva uteha za one koji danas boluju zbog Krima ili Kosova. Pokušavam da zamislim svet bez granica, kako kroz granične planine vode tuneli kroz koje svi prolaze slobodno, kao ja kroz svoj Ljubelj. Žao mi je, ali ma koliko se trudio, ne uspevam da u tom pogledu budem optimista.