Vratanca sa katancem su na petom spratu stare zgrade u Majke Jevrosime u centru Beograda. Lepo piše „Dizalo – Strojarnica. Ulaz zabranjen!“
Lift zagrebačkog „Radnika“ preživeo je socijalističku Jugoslaviju i nekoliko njenih restlova. Naglo kreće, naglo staje, nema senzora ni modernih tastera, samo moćna mašina koja vuče gore, dole, gore, dole.
„Znate priču o Mercedesu 123? Da je Mercedes nastavio da ga proizvodi, firma bi se ugasila jer ne bi prodala nijedan novi auto. Jer 123-ojka se ne kvari“, kaže sa osmehom Miloš Kalanj.
On je menadžer servisnog sektora iz firme „David Pajić DAKA“, najstarije i najveće srpske proizvodnje liftova.
Kao da se prodavalo na kilo
Dakle, stari jugoslovenski liftovi su Mercedes. „U zgradi sam imao ‘Radnikov’ lift iz 1962. godine, godište moje majke. I dalje radi. Tada su pravljeni da rade duže nego danas, danas se računa sa 20 ili 25 godina“, priča Kalanj za naš njuzleter Međuvreme.
DAKA danas gradi i ugrađuje oko 150 liftova godišnje i održava oko pet hiljada komada širom Srbije. Pa zašto ih ne prave kao nekad?
„Danas su liftovi brži, moderniji, lepši, pametniji, ali nisu tako robusni. Ranije kao da su prodavali liftove na kilo, nije se računalo komercijalno. Viđamo stare liftove nosivosti trista kila sa motorima koji mogu da vuku tri hiljade kila. To je bilo i rasipanje resursa“, kaže Kalanj.
Prastari liftovi u Srbiji
Da su stari liftovi žilave aždaje kažu nam i u beogradskom Gradskom Stambenom. Oni održavaju 6.300 liftova u glavnom gradu i navode da je čak dve trećine starije od 25 godina što se u svetu uzima za životni vek dizala.
Ne zna se koliko tačno ima liftova u Srbiji. Republički zavod za statistiku prikupio je i te podatke tokom popisa, i uskoro bi trebalo da budu objavljeni. Procene kažu da u Beogradu ima petnaestak hiljada, i još toliko u ostatku zemlje.
Bilo je vesti o pogibijama u liftovima i teškim nesrećama, o tome je „Vreme“ pisalo još pre dve decenije.
U Stambenom kažu da oni za šest decenija postojanja nisu imali nijednu veliku nesreću u liftovima koje održavaju i da su rigorozni – mesečni servis, godišnji tehnički pregled, pa se lift zamandali ako ne valja.
Izazov su stari tipovi koje znaju jedino stari majstori. Samo na Vračaru ima šezdeset različitih tipova lifta. Mnogi u sebi nose ručno izrađene delove, jer se originalni ne proizvode. Moćni frankenštajni.
Takve popravke „naravno nisu dugoročno rešenje već su to rekonstrukcija ili zamena novim liftom, što je isključivo odluka stambene zajednice na koju ne možemo da utičemo“, kažu u Stambenom.
Stanari se ponašaju kao da je tuđe
Stanari mogu lift da otplate na rate jer retko ko ima toliko keša. Prosečan lift – prizemlje i pet spratova, nosivost 630 kilograma – košta do trideset hiljada evra.
Ali, muka nastaje kad komšiju sa prvog sprata boli uvo za onog sa petog. Ili, što je čest slučaj, stanari uopšte zajedničke delove zgrade ne vide kao svoje (zajedničko) vlasništvo nego kao tamo neki prostor.
„Treba verovati firmi koja održava lift ako napiše da su dotrajali elementi“, kaže Kalanj.
„Ali ako stanari neće da zamene, onda čekamo kvar, a tada kreću panika, drama, pljuvanje servisera. U Srbiji se malo šta popravlja preventivno – to važi i za zube i za liftove.“
