(Na slici – dobitnik za književnost, Žan-Mari Gistav ke Klezio)
U maloj, dalekoj zemlji kao što je Srbija bilo je više stotina onih koji su i ranije čuli za njega. Međutim, nema te sile koja bi od tog značajnog, ali ne ludo poznatog francuskog autora teško izgovorivog imena od šest reči, u jednoj kulturi maloj po obimu preko noći napravila medijsku zvezdu čija se dela masovno prevode, oko kojih se izdavači tuku, a čitaoci čekaju u redovima da dobiju poslednja izdanja. Ili možda ima?
Ako takav autor dobije Nobelovu nagradu, kao što je prošlog četvrtka ona dodeljena Žan-Mari Gistav le Kleziou, na hiljade čitalaca počinje da obija gradske knjižare, a štamparske prese se zagrevaju za sasvim pristojne tiraže. Možda ne gledate blagonaklono na uobičajenu pomamu koja nastaje oko Nobelovih laureata, ali ima li boljeg načina od Nobelove nagrade da se veća grupa čitalaca upozna sa jednim novim, važnim autorom koji otvara nove horizonte?
Pritom, to nije slučaj samo sa književnošću. Jednako kao što početkom oktobra svake godine ljubitelji knjige reaguju na proglašenje novog nobelovca za književnost, pokreću se i ljudi koji žive i rade u preostalih četiri, odnosno pet oblasti za koje se Nobelova nagrada dodeljuje (medicinu, fiziku, hemiju, književnost, mir i dodatno, ekonomiju).
Bili njom zadovoljni ili ne, Nobelova nagrada je fenomen koji daleko prevazilazi poslednju volju slavnog švedskog naučnika i pisca Alfreda Nobela (1833–1896), izumitelja dinamita. „Moja izričita želja je da se pri dodeljivanju nagrade ne obraća pažnja na nacionalnost kandidata, već da najvredniji dobijaju nagradu, bili Skadinavci ili ne“, napisao je Nobel u testamentu kojim je nagrada utemeljena u Parizu 1885. godine, tako što je njegovo ogromno bogatstvo (koje je pre 113 godina iznosilo 31 milion kruna), uloženo u sigurne investicije kako bi svake godine proizvodilo kamatu od koje se dele nagrade.
Danas se nagrada sastoji od medalje i novčanog dela od oko milion evra, koji, ako ima više dobitnika (a uglavnom ima), oni dele među sobom. Osim što laureatima donosi izvestan oblik besmrtnosti, totalnu nacionalnu i priličnu svetsku slavu, svaka Nobelova nagrada pokreće armiju naučnih radnika – istraživači se dodatno upoznaju sa radom u konkretnoj oblasti koja je nagrađena, promoviše se ta vrsta istraživanja, usmeravaju se finansijeri i podstiču mladi istraživači da se za nju zagreju.
Mada Nobel to nije baš tako zamislio, Nobelovi komiteti dodeljuju nagrade mnogo godina nakon što se do samih otkrića došlo, a sistem selekcije kandidata je užasno komplikovan i neumoljiv. Uz toliki uticaj, naravno, uvek idu i kontroverze. One počinju da se pletu već u oktobarskoj nedelji kad, dan za danom, Švedska kraljevska akademija nauka proglašava dobitnike, i traju mnogo posle 10. decembra, kad se u Stokholmu, na godišnjicu smrti Alfreda Nobela, nagrade svečano dodeljuju.
Može se postaviti i opravdano pitanje da li Nobelove nagrade na pravi način usmeravaju pet vrlo važnih disciplina savremene civilizacije. Ili pak pitanje da li bi sam Nobel ikad dobio Nobela? Kako god, to nimalo ne utiče na sve ono što ova nagrada svake godine donosi. I po čemu uopšte nije izuzetak ni ovogodišnji spisak laureata.
MEDICINA
Švedska kraljevska akademija nauka je prošlog ponedeljka proglasila tri ovogodišnja dobitnika Nobelove nagrade za medicinu, odnosno fiziologiju. Prema njihovom saopštenju, jednu polovinu ove nagrade dobio je nemački istraživač Harold cur Hauzen (rođ. 1936) iz Nemačkog centra za istraživanja raka u Hajdelbergu, koji je nagrađen za „otkriće humanog papiloma virusa“. Drugu polovinu su podelili francuski doktori Fransoaz Bare–Sinusi (rođ. 1947) sa Instituta Paster u Parizu i Lik Montanje (rođ. 1932) iz Svetske fondacije za istraživanje i prevenciju side u Parizu, za „otkriće virusa humane imunodeficijencije“. Ukratko, sve troje naučnika je nagrađeno za vanredna otkrića dva danas vrlo poznata i isto tako, izuzetno opasna virusa.
Naime, humani papiloma virus (HPV) izaziva pet odsto svih vrsta raka na svetu, a pre svega, rak grlića materice, koji napada veliki broj žena. Virus se najčešće prenosi seksualnim putem, tako da infekcija njime ugrožava i do 80 odsto svetske populacije. Međutim, kad je sedamdesetih godina XX veka otkrio HPV, Harold cur Hauzen se suočio sa nimalo blagonaklonim stavom svojih kolega. Da bi dokazao da jedan virus može izazvati rak, Cur Hauzen se punih deset godina borio sa važećim dogmama u medicini. No, upornim istraživanjem i dokazima, Hauzen je postigao cilj. Danas je razvijena vakcina koja obezbeđuje zaštitu od 95 odsto od infekcije pojedinim HPV tipovima.
Druga dva laureata, Lik Montanje i njegova saradnica Bare-Sinusi, otkrili su virus humane imunodeficijencije, što vam na prvi pogled možda ništa ne govori, ali je reč o verovatno najpoznatijem virisu današnjice – HIV-u, što je njegova uobičajena, a koji, inače, izaziva sidu. Kad su 1981. godine počeli da se objavljuju prvi medicinski izveštaji o širenju bolesti koja dovodi do opadanja sposobnosti imunog sistema organizma, u laboratorijama širom sveta počela je potraga za virusom koji dovodi do bolesti. Montanje i Bare-Sinusi su samo dve godine kasnije uspeli da izoluju HIV. No, taj slučaj su pratile velike kontroverze – otkriće virusa je prijavio i američki istraživač Robert Galo, kome je u SAD isprva bilo priznato prvenstvo. Osam godina kasnije, jedna nezavisna studija pokazala je da su uzorci u istraživanju ovog naučnika potekli iz Montanjeove laboratorije, a američka vlada je tek 2001. godine priznala da su Francuzi prvi došli do otkrića. Nobelov komitet je nagradio samo francuske naučnike, a u izdatom saopštenju za medije čitav slučaj se pominje u jednoj eufemističkoj rečenici, koja kaže da su „neposredno posle otkrića ovog virusa, druge grupe doprinele definitivnoj potvrdi da je HIV uzročnik side“. Danas, 27 godina kasnije, značaj ovih nalaza je nemeriv, s obzirom na to da je epidemija HIV-a zahvatila čak jedan odsto čovečanstva.
HEMIJA
Ovogodišnja Nobelova nagrada za hemiju dodeljena je „za otkriće i razvoj zelenog fluorescentnog proteina“. Kako je Nobelov komitet saopštio prošle nedelje, nagradu su na tri jednaka dela podelili hemičar japanskog porekla Osamu Šimomura (rođ. 1928), sa Medicinske škole Univerziteta u Bostonu, SAD, američki istraživači Martin Čalfi (rođ. 1947), sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku, i Rodžer Tsijen (rođ. 1952), sa Univerziteta u Kaliforniji. Svaki od ova tri naučnika je šezdesetih godina XX veka obavio deo posla koji je omogućio otkriće i objašnjenje ponašanja zelenog fluorescentnog proteina, poznatog po skraćenici GFP.
No, šta je GFP? To je protein sačinjen od 238 amino-kiselina, koji je postao nezamenjivo oruđe u medicini, u biohemiji i molekularnoj biologiji. Ovaj protein je prvi put uočen 1962. godine kod kristalne meduze Aequorea victoria. Kad se ova meduza osvetli UV zračenjem, ona emituje zeleno svetlo. Ta pojava je pripisana proteinu GFP, što su u toku paralelnih istraživanja objasnila tri ovogodišnja laureata.
To se kasnije pokazalo kao vrlo zgodna pojava. Zbog svoje osobine da emituje zelenu svetlost, GFP se može lako uočiti, pa je ubrzo postao glavni marker pri posmatranju kretanja, položaja i odnosa određenih proteina. To je omogućilo da naučnici isprate dotad nevidljive procese, poput širenja ćelija raka ili razvoja moždanih ćelija. Danas se GFP koristi i u genetskim istraživanjima, za praćenje gena, njihovog cepanja i interakcije sa obeleženim proteinima.
FIZIKA
Ovogodišnja Nobelova nagrada za fiziku vrti se oko simetrija i njihove primene na subatomske čestice. Prvi deo nagrade dobio je Joićiro Nambu (rođ. 1921) sa Fermilaba u Čikagu, u SAD, a nagrađen je za „otkriće mehanizma spontanog narušavanja simetrije u subatomskoj fizici“. Drugi deo su podelili istraživači Makoto Kobajaši (rođ. 1944), iz japanske Organizacije za istraživanja na akceleratoru visoke energije, koja je poznata kao KEK, i Tošihido Maskava (rođ. 1940), sa Instituta za teorijsku fiziku Jukava, YITP, pri Univerzitetu u Kjotu, u Japanu, koji su nagrađeni za „otkriće porekla narušavanja simetrije koje predviđa postojanje bar tri familije kvarkova u prirodi“.
O čemu je uopšte reč sa tim narušenim simetrijama? Fizičari inače primenjuju narušavanje simetrije kao vrlo moćno matematičko oruđe za objašnjavanje raznih fenomena. Na primer, često se kaže da su zakoni fizike prostorno invarijanti, što znači da su oni isti u svakom pravcu prostora i da zbog toga važi potpuna rotaciona simetrija. Međutim, na sve objekte na Zemlji deluje gravitaciono polje koje narušava ovu simetriju, jer zbog gravitacije nisu svi pravci ravnopravni. Naravno, može se naći obilje drugih primera za spontano narušavanje simetrije, u gotovo svakoj grani nauke.
Inače, sva ta nesimetričnost sveta koju vidimo proizlazi iz narušavanja simetrija na mikroskopskom planu. Još početkom šezdesetih godina XX veka, takav način razmišljanja je matematički opisao Joićiro Nambu (koji je prvi smislio i da kvarkovi menjaju boje), omogućujući da se spontano narušavanje simetrije primeni na elementarne čestice. Spontano narušavanje koje je proučavao Nambu, razlikuje se od narušenih simetrija koje su još 1972. godine istraživali Kobajaši i Maskava. Kako bi objasnili narušavanje simetrije u Standardnom modelu, oni su proširili sam model, uvodeći koncept u kome su kvarkovi organizovani u tri familije. U tome su se pojavile nove moguće čestice, koje su zaista otkrivene 2001. godine, čime je model sasvim potvrđen.
Narušavanje simetrije je vezano i za neodgonetnuto pitanje zašto u Univerzumu ima mnogo više materije nego antimaterije, što je tema jednog od eksperimenata koji se pripremaju na novom Velikom sudaraču hadrona u CERN-u. U svakom slučaju, očigledno je u kom smeru je Nobelov komitet ovom nagradom postavio pravac, da ne kažemo narušio simetriju. Ovogodišnje nagrade za fiziku su, pre svega, posvećene istraživanjima sveta elementarnih čestica i iščekivanju otkrića do kojih će doći kad se ponovo pokrene trenutno zaustavljeni akcelerator u CERN-u.
KNJIŽEVNOST
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost je francuski pisac Žan–Mari Gistav le Klezio (rođ. 1940). Kako je saopštila Švedska kraljevska akademija nauke, Le Klezio je nagrađen kao „autor novih pravaca, poetske avanture i čulne ekstaze, istraživač čovečanstva iza i ispod vladavine civilizacije“.
Le Klezio je autor više od trideset knjiga. Pre Nobela nije spadao u najčitanije autore ni u samoj Francuskoj, ali je dobio više literarnih nagrada, među kojima je i ona iz 1994. godine za „najvećeg živog francuskog autora“. Njegov prvi roman Zapisnik, objavljen još 1963. godine, odlično je prošao kod kritike, što mu je donelo priličnu slavu u mladosti. Tokom naredne decenije, Le Klezio se povlačio iz javnog života i uporedo pisao kako smatraju poznavaoci njegovog opusa hermetične, eksperimentalne romane, da bi od sedamdesetih godina promenio pristup i počeo da se obraća širem čitalištu. Uporedo je pisao i za decu. Zbog stavova koje je iznosio u svojim novijim romanima, Le Klezio se smatra ekološki angažovanim književnikom, što je Nobelov komitet posebno istakao.
No, po svemu sudeći, u jezgru njegovog opusa je Afrika. Još kao dete, tokom Drugog svetskog rata, Le Klezio je upoznao Afriku gde je njegov otac radio kao lekar, što je kasnije veoma uticalo i na njegova dela. Kako kažu kritičari, to se posebno vidi u romanu koji se smatra njegovom najboljom knjigom – u delu Pustinja, objavljenom 1980. godine, koji opisuje pustinjske nomade tokom francuske kolonizacije Maroka početkom XX veka.
Nažalost, ovog romana nema među knjigama Le Klezioa koje su prevedene na srpski. Sve što se od novog nobelovca zasad može naći u knjižarama jesu dela: Groznica (Prosveta, 1987), Dijego i Frida (KOV, 1995), Zlatna ribica (Ne&Bo, 2004), Afrikanac (Ne&Bo, 2005) i knjiga za decu Lalabaj (Prosveta, 2002). Uz to, prevodi nekoliko njegovih priča i radova objavljeni su u srpskim književnim listovima „Književni list“, „Književni magazin“, „Sveske“ i „Savremenik plus“.
Slobodan Bubnjević
