Milenina Plava venčanica

Slikama, crtežima, modnim ilustracijama i ostalim eksponatima izložbe Dualnost Milene Pavlović Barili u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, od Sretenja je priključen i originalni primerak časopisa “Vogue” iz 1. aprila 1940. godine sa Modelom plave venčanice Milene Barili na naslovnoj stranici.

fotografije: promo / msu

Plava venčanica je njena najčuvenija modna ilustracija. Nacrtala ju je u Americi, gde je otputovala takoreći – odjednom.

Kupila je povratnu kartu zahvaljujući Sibi Miličiću, koji je tada radio u našoj ambasadi u Hagu. Molila ga je da joj pošalje Anđele, sliku koju je tamo izlagala; njemu je to bilo nemoguće zato što je već bila spakovana sa ostalim izlaganim radovima, pa je predložio da je otkupi. Rat je, ispostaviće se, tu kartu preinačio u jednosmernu. Neposredno pre polaska, preko puta pariske Opere, Žan Kasu ju je tešio da do njega neće doći i da slobodno krene.

Rekla je da hoće da vidi veliku Svetsku izložbu u Njujorku, na kojoj su glavni događaj bili nadrealisti Maks Ernst, Rene Magrit i Salvador Dali. “Noseći nešto nomadsko u sebi, Milena je odjednom htela preko okeana, da vidi neku izložbu”, napisao je Miodrag B. Protić, istoričar umetnosti.

RIM, PARIZ

foto: promo / msu

Krenula je brodom “De Grase” iz Avra 18. avgusta 1939. sa svojim slikama koje je neposredno pre toga izlagala u Rimu i Parizu.

U Rimu, februara 1935. godine, izlagala je na Drugom nacionalnom kvadrijenalu sa italijanskim umetnicima. Otvaranju je prisustvovalo nekoliko stotina slikara i skulptora iz cele zemlje, ali i Musolini. Majci, Danici Pavlović, pisala je u Požarevac: “Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika. Slike nije mnogo gledao. Opo (predsednik izložbe) je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao ‘Signorina Barili’, Musolini je stao i pitao: ‘Shi, la figilia di Barilli? Shi e?’ Ja izađoh malo bliže, a on me zapita koje su moje stvari, a ja pokazah rukom, a on ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Skoro sve novine koje su pisale o njegovoj poseti donele su ovo o meni”.

Posle toga je imala samostalnu izložbu u Rimu, pa u Parizu. “Ja sam, u stvari, zadovoljna”, piše majci. O uspehu izložbe govori i naša štampa. Izveštač “Vremena” tvrdi da je o izložbi razgovarao sa Bretonom i da je ovaj Milenino slikarstvo doživeo blisko ideologiji nadrealizma, da Žan Kokto nije skrivao oduševljenje, da je Pol Valeri na izložbi bio čitav sat hvaleći naročito Devojku sa lepezom pošto je, po njegovom mišljenju, sadržavala najviše onoga što sadrže sve Milenine slike – čiste poezije, da je Andre Lot rekao kako čista poezija i potpuno lični izraz u njenim slikama podsećaju na nadrealizam.

“VOGUE”

foto: promo / msu

Čim je stigla u Njujork, pisala je majci: “Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi… Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu”.

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Saživljavanje sa novom sredinom joj je bilo teško, neprestano je mislila na svoju zemlju i Evropu u kojoj je počinjao rat. Majci piše: “Mile, zlatno mile moje, da znaš koliko mislim na tebe i kako sam celom dušom pored tebe, uvek u crvenoj sobi, u onim lepim foteljama u kojima sedimo, u avliji našoj, svud. Vidim i Božu i sve one koji ulaze i izlaze. I Liliku i Vidru. Vidim vas kad čitate Pravdu i kad te svi pitaju za mene i kad čekate Novosti i poštara”. Prvo vreme je stanovala u zapadnom delu grada blizu železničke stanice, u nekoj kući sa sobama za izdavanje, popularnoj među jugoslovenskim emigrantima. “Malo niže od ulice je kafana i tu se hranimo, pozadi ima mala baštica. Kelnerice su Talijanke iz Pijemonta, gazda iz Novog Pazara, a njegova žena Francuskinja. Dolaze raznorazni gosti.” U tamošnji restoran često bi navraćali i Amerikanci, privučeni boemskom atmosferom. Jednog dana došao je bračni par Ekstrom, suvlasnici umetničke galerije “Kordije-Ekstrom” u Njujorku i Parizu, sprijateljili su se, i posle izvesnog vremena pomogli Mileni da se preseli u bezbedniji i lepši kraj grada, u istočni Menhetn, u hotel koji se danas zove “Henri IV”. Družili su se gotovo svakodnevno.

Milena teško živi, naročito na početku boravka u Njujorku. Kao i većina umetnika emigranata, ona crta portrete. Januara 1940. godine javlja majci da zbog premorenosti i teškog života ima srčane tegobe, ali i da će za martovski broj modnog magazina “Vogue” crtati naslovnu stranu “pa mi oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izašla, ne mogu, nemam kad za oblačenje”.

Osim sa “Vogom”, Milena sarađuje i sa drugim najpoznatijim modnim časopisima i sa časopisima za uređenje enterijera i eksterijera. Njene ilustracije odlikuje lakoća linije, finoća poteza perom, koloristička prozračnost akvarela, elegancija pokreta ženske figure, jednostavnost haljina sa tada modernim spuštenim strukom i dekolteom nepravilnog oblika koji zanosno obnažuje ramena i leđa. Sve to s puno modnih detalja – perli, cvetova, broševa, šalova, lepeza. U kreiranju Milena nije imala uzora. Za “Vogue” i ostale časopise kreirala je modele kakve bi sama nosila.

LEPŠA JE OD MODELA

Mnogi su, a među njima i Kokto, De Kiriko, Pol Valeri, govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela. Priča se da su se svi, kad bi Milena ušla u prostoriju punu bogatih žena odevenih u kreacije visoke mode basnoslovne vrednosti, okrenuli njoj, u jednostavnoj haljini bez nakita i šeširiću koji je sama napravila.

U centru umetnosti, u gradu punom najboljih, Milena je uspela da već marta 1940. godine održi prvu izložbu i to u galeriji “Julijan Levi”, u kojoj su se održavale izložbe nadrealista. Kritike su bile brojne, izuzetno pozitivne. Majci javlja: “Ja sad imam koliko mi je potrebno za život. Julijan Levi kaže da ne očajavam, da ni Dali ni De Kiriko za prvu izložbu nisu ni jednu sliku prodali, a obojica su njegovi slikari. On bi hteo da me lansira kao mondenskog portretistu, da pravim dva-tri na godinu za 3000 dolara”. U nastavku joj piše da upravo radi “jedan mali sasvim jeftin portret” italijanskog kompozitora Đan Karla Menotija, koji će joj od tada postati prijatelj. Četiri godine nakon toga, kreirala je kostime za njegov balet Sebastijan u tada novoosnovanom “Baletu internacional”. Kritičari su bili vidno zadivljeni njenim nacrtima. Nesumnjivo, da je nastavila da kreira kostime, sigurno bi imala velikog uspeha.

Milena je tek nakon druge izložbe, 1943. godine u Organizaciji za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije, osećala da je uspela. Većinu eksponata činila su dela urađena u Njujorku i potvrdila su je kao umetnika. Najzapaženiji rad izložbe bio je Sv. Jovan. Neobjašnjivom igrom slučaja, Milena je započela ovo delo 6. aprila 1941. godine baš na dan fašističkog napada na Jugoslaviju.

O Robertu Goslenu, za koga se udala krajem 1943. godine, malo se zna. Ocu je tek iduće godine javila da se udala “za jednog simpatičnog mladića, Amerikanca koji je tada bio vojnik… Do juče je bio ovde sa mnom. Sada je otišao da pronađe neko zaposlenje”. Goslen je za vreme rata bio oficir avijacije i istoričari umetnosti smatraju da je Milena, ušavši u njegov način života, promenila i svoj stil: slika s manjim poetskim značenjem, a njeni portreti postaju veristički.

Završetak rata u Jugoslaviji doneo joj je nadu da će opet videti Evropu i rodni Požarevac. Ali, prekinuo ju je nesrećni pad s konja. U karti koju je Bruno Barili uputio 1947. godine iz Rima svojoj supruzi u Požarevac, opisao je poslednje dane njihove ćerke: “Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja… Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata… Prvih dana 1945. mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila. Uveče 5. marta 1945. Milena je bila srećna, čak je i plesala sa Goslenom u restoranu hotela Plaza. Otišli su da spavaju… rano ujutro… njeno jadno srce se zaustavilo”.

Vest o Mileninoj smrti i fotografiju objavio je “Njujork tajms” napominjući da je iznenadna smrt nastupila kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada s konja. Tu vest prenela je i italijanska štampa. Urnu s Mileninim pepelom doneo je Grosman Brunu Bariliju u Rim. “Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije Svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje”, javio je svojoj supruzi u Požarevac.

Izložba Dualnost Milene Pavlović Barili na kojoj se sada nalazi i njen Model plave venčanice na naslovnoj strani časopisa “Vogue” otvorena je do 17. marta. Autorka izložbe mr Mišela Blanuša, i asistentkinje Kristina Armuš i Zlata Vučetić, izabrale su oko 150 Mileninih dela i eksponata kako bi ispričale o fernomenu dualnosti u njenoj umetnosti, kao jedne od osobenosti koje markiraju njen opus, prožimaju sve aspekte njenog stvaralaštva i Milenu Pavlović Barili čine jednostavno – Milenom.