Mene para, tebe vajda

Kako su mediji, jašta nego pisani i jašta nego udarno, javili, tridesetogodišnji Kragujevčanin je, u svojoj kući, na panju, teškom sekirom nasrnuo na sopstveni polni organ. Penis je, kako su javila dva novinara, začudo izdržao prvi udar, ali je od drugog udarca ostao samo na kožici. Čovek stao da zapomaže, komšije ga odvezle u bolnicu, doktor, koji u višegodišnjoj praksi tako nešto nije video, bude u dilemi da li da sastavlja polni organ, ili da odustane, prelomilo što je pacijent mlad, i što je video neopisivu tugu u njegovim očima, te doktor sastavi organ. Oporavljeni pacijent je zahvalan doktoru imena Srećko, zadovoljan je što se sve tako završilo, i žena srećna. Kragujevčanin rek’o i zašto je batinom udario po sopstvenoj batini: „Bes se dugo taložio u meni, bio sam revoltiran, nisam im’o za lekove, a kamoli za život dostojan čoveka…“

E da je čovek koji je nasrnuo na sopstveni organ, da su ini kojima zna da se smrkne pred očima, znali da postoje ljudi koji efikasno, i ko rukom, otklanjaju, prosto teraju, depresiju, nesanicu, sve banđije, nagaze, namene i ostale čini, druga bi im koka pevala. Nema tu, ono vidovnjačko, kolješ pevca, puštaš krv, pa sve u šest voda, jok, glavicu belog luka na glavu, i ko rukom odneseno…

MILOJKA IZ PRNjAVORA: Naš junak, imena Sima, a može i Pera, PeraSima, sve skida, sve spasava, Milojka iz Prnjavora mu to ostavila u amanet, rekla, Imaš anđeoski duh, imaš krst na levoj ruci, blago onoj kući u koju uđeš, blago onima sa kojima se družiš… To mu Milojka rekla pre 30 godina, a pre tri godine ‘mal nije valio, došla Milojka u san, ‘vako rukama učinila na njega, Zašto ubico ne spasavaš ljude kad sam ti amanet ostavila… Milojka bila vidovita, odavno umrla, rekla da jedino on može da spasava. Kako? Evo kako – glavicu belog luka metneš na glavu, okreneš iksana prema jednom svetlu, rekneš ime pravo i odbrojiš, Gde no tamo svetlo gore, tude vile kolo vode, moga Toga zovu u svatove, ne mogu ti vile ja Toga u svatove, nego ću po ovoj glavici poslati sav strah, stres, depresije, nervozu, čini, banđije, nagaze, nature, namene, nosite vile u pusto more, tamo vam je bolje. Sveta Bogorodice budi u pomoći, i po danu i po noći, ovom anđelu koji ništa nije kriv, i spasi, sa mojom humanošću, i mojim anđeoskim duhom, pomozi mi sveta Bogorodice. Budi u pomoći, i po danu i po noći, spasi ovog anđela, od majke nerođena, od popa nekrštena. Sad sve rek’o, staviš glavicu belog luka na glavu, odbrojiš i zamaneš glavicom prema svetlu, jopet isto, treći put odbrojiš i baciš luk prema svetlu. Okrene pacijenta nalevo poimence, i kaže, Leva ruka krstu, nema na ovome nikakvih nezgoda, sveta Bogorodice spasi, i usliši moju molitvu… Nudi telefon, da pitamo, proverimo, bila mu devojka iz Zemuna, ‘oće se ubije pa bog, on joj veli, Ode srećo ‘vamo, gledaj srećo gore, da te čiča spasi, uradi to, a dete će, Joj ti mene spasi, joj dođi da ti častim poklon. Šta mu bi, rekne da je stariji čovek, a ona, Dolazi amanti. Padale joj bombe blizu kuće, stresovi su to, ne mogu tu doktori ništa, a on, ko rukom odneseno…

Tražila ta još jedared, odbio. Jedna mu dovela petnaestoro, izbroji, za minut spasi, gledali ljudi, pitali kakva je to sila. Bila jedna, ne može sa muškarcem, da li je razvedena, pa joj napravila svekrva, dala joj mrtvačku vodu pa posle nije mogla, to bude stres, kad treba da radi ono drkće ona, drkće i muškarac s njom, jake su to sile. Uzme on to i uradi, kad eto nje drugi dan, Joj čika Simo, joj čika Pero, ti mene spasi. Odma’ ga primila, sišlo sve sa nje, i sad ima čoveka…

Samo bolest i drogu ne može, a ko rukom skida depresiju, nesanicu, nagaze, kad bace čini. Jedna što joj pomog’o ga objavila u „Treće oko“, dođe i po 20 njih, kol’ko je nji’ spasio, i iz Beograda, primi u kafani, negde na periferiji, jedno po jedno, radi na osobi, na primer uradi jedno, pa drugo, ne može grupno…

Za Milojku iz Prnjavora čuo kad je vozio rakiju u Bosnu, i kad je to bilo, prič’o mu čovek kome je spasila unuku, zabeleži u blok i odvede dete koleginice koje je zanemoglo. Pa kod Milojke, tad mu rekla da ima anđeosku dušu. Onda se, ko što je rek’o, javila u snu, Zašto ne spasavaš narod, ovako učinila na njega. Eto, zanemoglo dete, ‘oće da umre, čuli za njega, došli, sunce ti ne ljubim, vele, dolazi odma’, otvori prozor, rekne da drže dete, odbroji, i dete zaspi, sad mala u osnovnoj školi.

SVE RADNjE RADI: Ne radi kući, luk nosi u džepu, vadi iz papirne maramice, demonstrira, stavlja na glavu, hoće da vidi snimak, Jašta, slika govori, tako spasavam. Izgleda ima jaku struju, jaku bioenergiju, jer kad radi levom rukom drži za vrat, prema bradi, tu sa strane, i ko rukom odneseno. Ako je bolest, fizička, ne može, eto imo bankaricu, da je pozove, ima telefon, osam godina se patila, nije mogla da spava, i ko zna šta još, vodili je na VMA, kud nisu vodili. A u njega neka sila, ko rukom odneseno, otiš’o, uradio, rek’o da ne pije lek za spavanje, sutradan muž zove, ne može da probudi ženu, ma kad uradi, sve tera, depresija, nesanica, banđije… Imo i onu malu gore, kad joj dođe muž, samo drkće, ne može ništa, uradi ti on nju, sad spava ko jagnje, sve radnje radi, zovu da časte, on to ništa, samo humano. Samo deset dinara, ili neka artijana para, uzme paru i protrlja po glavi, Mene para, tebe vajda, kolko kose na glavi tolko zdravlja i sreće, i poimence pomene toga. Uzme paru, i ovako po kosi, tri puta, Mene para, tebe vajda, nazdravlje, i, ovako, povuče za uši, pa tri puta.

Eto, rek’o tajnu, ali ne zna kol’ko to pomaže bez njegove moći, bez tu energiju koju ima, iskaz’o je šta zna, kamo puste sreće kad bi još neko uzeo da radi, ‘iljade bi bile spasene, jer svašta se događa, ubistva, samoubistva, depresija je tu najopasnija, a kod njega ko rukom odneseno, jaka neka sila. Dođe, okrene prema svetlu, tri puta odbroji, treći put baci luk, spusti roletnu da se to ne vrati, povuče za uši, spavaju ko zaklani. Milojka je to radila sa vodom i ugljevljem, on samo beli luk i brojanje, ona mu tako rekla, prosta stvar, ali uspešno, nema sveću, kakva sveća, samo luk. Ma kad mu se Milojka javila u snu, kad je ‘vako učinila rukama na njega, skočio, šest ga voda oblilo, srce ‘vako udaralo, mor’o sâm sebi da odbroji, sebe da spasi, im’o i paru, promuljo po glavi i metnuo u džep. Nema ko nije zahvalan, drugi uzimaju pare, on jok, samo humano, i onu artijanu da protrlja po glavi, Mene para, tebe vajda…

Dođu i kažu, ne mogu da spavaju, ne mogu da žive, sve ih nešto mori, davi, dolaze stariji, dovode decu, problemi razni, ali uspeva samo stres i čini. Ima razni slučajevi, jedan o’zgo iz sela im’o devojku, neku izbeglicu, lepa devojka, i ufati je neki, otme, ovaj ‘oće d’umre, da poludi, da pokuša, uradi mu jedared, drugi put, odbroji njeno ime, anđeo da je vrati, i došla mu sunce ti ljubim, jako i’ vidi, on će, Evo moje lepotice, vratila se, kad god ga vidi sto dinara, i veli, Vrati mi je sreća ti pevala.

Dobro, ne uspeva svaki put, jako mu bio jedan, rek’o bi pismen čovek, bečila se neka na njega, kako se kaže, namerno ga gledala, fiksirala ga, veli, sedne tako preko puta njega, pa fiksira. Veli taj, da počne i on to, da fiksira, i da joj ponudu. Bilo tu još, uglavnom, ona rekla, da je tu neki nesporazum. Taj nije znao de je nesporazum, još mu naprič’o, al’ video da tu pomoći nema, kod tog bečenja. Bio sa čovekom, taj, kad mu prič’o, pio vinjak, odma’ video da to nije slučaj, manuo rukom i uzeo stomakliju, malu, zbog cirkulacije. Može stres, može depresija, nesanica, banđije, nagaze, to ko rukom odneseno, al’ bečenje, sa to se nije sreo.