Za vreme vanrednog stanja, već posle par nedelja, bilo je potpuno jasno da je zatvaranje bilo nepotrebno, odnosno da je cilj mogao da bude realizovan mnogo pametnije, fleksibilnije, uz uvažavanje elementarne potrebe za zdravljem.
Temeljni princip medicine i Hipokratove zakletve „Primarno ne naškoditi“ masovno je kršen. Ograničeno kretanje starijoj populaciji snažno je uticalo na njihovo opšte fizičko i psihičko stanje, što se moglo i videti kada su dobili mogućnost da poput kućnih ljubimaca izađu u šetnju. Nastojao sam da tada s posla krenem u vreme kada je njima počinjala dozvola za izlazak – uželeo sam ih se zbog tog predugog zatvaranja.
Za vreme naučnog eksperimenta Dalaška studija o odmaranju u krevetu i vežbanju (Dallas Bed Rest and Training Study) koji je sproveden 1966. godine, pet zdravih dvadesetogodišnjaka smešteno je u krevet. Nakon tri nedelje provedene u krevetu, koliko je eksperiment trajao, naučnici su utvrdili da su im mišići i disanje na nivou šezdesetogodišnjaka.
E sad, zamislite sedamdesetogodišnjake koji su zatvoreni, čije je kretanje ograničeno.
Pa onda zamislite osobe sa invaliditetom koji veći deo života provedu vrlo se ograničeno krećući zato što su im stambeni objekti, saobraćajnice, ustanove, trgovine, bioskopi… nepristupačni. Potom, osobe sa posebnim potrebama bez neophodne podrške koja bi im omogućila kretanje.
Nije u pitanju samo velika nepravda, diskriminacija. Proizvodnja štete po zdravlje pogoršava stanje, proizvodi bolesti, nova ograničenja, nove potrebe.
A reč je o tome da se naizgled velikim ulaganjem, „troškovima“, u univerzalno dizajniranje prostora pristupačnih za sve, otvara neverovatna vrednost na raznim nivoima: puno vrednih ljudi koji kroz ravnopravnost, iste mogućnosti, usvajaju znanja i veštine. Zapošljavaju se i sami sebe izdržavaju, kao i svoje porodice. U vremenima u kojima kukamo zbog bele kuge, odlaska u svet… svaki građanin je podjednako važan i svaka osoba sa invaliditetom ili posebnim potrebama koja dobije mogućnost da uči i radi, neverovatan je dobitak. Ružno zvuči kada se kaže da je to veliki resurs koji ne koristimo, ali zaista, to je ljudski kapital kojeg se odričemo kao društvo, besmislenim argumentima.
Kretanje je ključno za čoveka i društvo. Ograničavanje kretanja ima i svoju političku, društvenu podlogu. Lakša je kontrola.
Žoze Saramago u romanu Slepilo, kada bi se prepričao u nekoliko rečenica, govori o tome kako jedan čovek iznenada izgubi vid, zatim se isto dogodi i lekaru koji ga pregleda. Oslepi i lopov koji mu je ukrao bicikl. Zavlada paranoja, vlada protiv „bele bolesti“ preduzima oštre mere. Sve koji su inače slepi prikupljaju i izoluju u psihijatrijsku kliniku. Pokušaj bekstva kažnjava se smrću, naravno jasne su konture koncentracionog logora. Kada epidemija naglo prođe, traži se odgovor na pitanje šta se dogodilo:
Zašto smo oslepeli,
Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti,
Hoćeš da ti kažem šta ja mislim,
Reci,
Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci,
Zar slepci koji vide,
Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.
Pisac ne misli da epidemije menjaju društva već da mogu da nam pomognu da shvatimo istinu o tom društvu.
Možda zbog toga što pandemija još traje, ne vidim da smo puno toga naučili iz svega što nam se dogodilo, ne vidim pouke i ne vidim da smo smislili kako da se izborimo sa ograničenjima koja će nam sve više biti nametana.
Sve je jasnije da je slepilo prisutnije kod onih koji nisu u kategoriji slepih.
Može nekome izgledati banalno što ubacujem u priču sudbinu maratona. Ali Dalaška studija s početka govori i o tome koliko bavljenje sportskim aktivnostima, hodanjem, trčanjem, vežbanjem, doprinosi očuvanju zdravlja.
Zbog toga, umesto zabrana, treba uvek tražiti mogućnosti da se normalnost zadrži uz poštovanje određenih pravila. Ubeđen sam da je moguće organizovati i maraton, smanjujući broj učesnika, poštovati rastojanje, uz korišćenje zaštite… Kada kažem maraton, mislim na sve ono što se događa oko ove manifestacije, ali i onoga što predstavlja sportska aktivnost uopšte. Ove godine, planirali smo da maraton ima i podnaslov „Srbija bez barijera“, kao podrška uklanjanju svih barijera koje otežavaju kretanje osobama sa invaliditetom, starim, teže pokretnim ljudima ili trudnicama, majkama sa decom, jer skoro svaki četvrti stanovnik ima problema sa kretanjem i bez korona virusa, koji je tu situaciju samo pogoršao. Umesto da smišljamo nove oblike rekreacije, nastavljaju se ograničenja. To jeste lakši put za one koji upravljaju, ali uz visoku cenu koju svi plaćamo.
A uz malo truda, samo bismo imali velike koristi.
Autor je novinar, predsednik Fonda direktora B92
