Maminjova pravila

Slično je i u Beogradu i u Zagrebu nedavno obeležen 13. maj, dan kad je 1990. zbog tuče prekinuta čuvena fudbalska utakmica Dinama i Crvene zvezde na Maksimiru: gotovo nikako. Tačnije – nekako stidljivo. Kao da tom utakmicom (koja nikad nije završena, a odigrana je na Dan bezbednosti) nije počeo najkrvaviji rat u drugoj polovini XX veka u Evropi. Tako bar mnogi tvrde.

Ima i drugih mišljenja. Na primer, da je maksimirska tuča iz 1990. zapravo bio bunt „dečaka sa zagrebačke špice“ protiv srpske policije – ili ličke, svejedno – koja je decenijama radila šta je htela u glavnom hrvatskom gradu. Pa je tako fudbaler Dinama Zvonimir Boban zamalo beatifikovan jer je šutnuo omraženog milicionera na radost punog Maksimira. Ispostavilo se, a to je potvrdio i TV film „Nedelja, 13.“ hrvatskog reditelja Igora Grahovca, da je Boban šutnuo Refika Ahmetovića, milicionera iz Bosne, koji se tada jedva suzdržao da fudbaleru ne saspe rafal u leđa. To je sada priznao u Grahovčevom filmu.

Na tribinama su se sukobili domaći Bad Blue Boysi, tada relativno nova navijačka grupa osnovana četiri godine ranije, sa sedištem u Draškovićevoj ulici u Zagrebu. S druge strane stajale su Zvezdine Delije, koje su tada na domaćoj Marakani uglavnom klicale – Vuku Draškoviću. U Zagreb su otputovali sa namerom da se biju, i uspeli su u tome.

„Dinamovi navijači sa ‘severa’ su već uleteli na teren, a sa „istoka“ je prema nama letelo sve što su mogli da pobacaju. Pošto su u odnosu na nas oni stajali na visini, mi odozdo i nismo mogli bogzna kako da im uzvratimo. Taj sukob je trajao neko vreme, onda više nije bilo stolica kojima bismo mogli da se gađamo. U međuvremenu je policija ušla u obračun sa Dinamovim navijačima na terenu“, sećao se te utakmice dvadeset godina kasnije u izjavi za „Vreme“ jedan od navijača sa Zvezdinog severa – Aleksandar Vučić.

Dobro, razna su tumačenja maksimirske utakmice, ostavimo ih sada po strani. Šta je bilo kasnije sa akterima ovog skandala, Dinamom i Crvenom zvezdom“?

TITULA PA RASPAD: Godinu dana kasnije Zvezda je postala prvak Evrope sa timom koji je skoro isti onaj koji je istrčao i na maksimirski travnjak. Moćne državne strukture rešile su krajem osamdesetih da u Beogradu naprave drim tim, pa su tako dovedeni najbolji fudbaleri Crne Gore (Dejan Savićević), Hrvatske (Robert Prosinečki) i Makedonije (Darko Pančev), a ni Vojvodina nije zaboravljena (Siniša Mihajlović je tada plaćen milion maraka, tolike pare u Evropi moglo mu je dati vrlo malo klubova). Čak je doveden i najbolji fudbaler Rumunije Miodrag Belodedić, a legendarni Zvezdin funkcioner Radmilo Bogdanović, godinama prvi čovek srpske policije, tvrdio je da je on preplivao Dunav i tako došao u Srbiju. Ispada da je Radmilova policija prilično slabo čuvala našu državnu granicu na Dunavu.

U godinama koje su sledile čitav Zvezdin drim tim je prodat, pare su uložene uglavnom u trgovinu naftom u vreme sankcija, i ako se maksimirska utakmica smatra početkom rata, onda je rasprodaja šampionskog tima iz Barija označila početak pada, raspada, sunovrata ili kako već možemo nazvati Zvezdinu istoriju od 1992. do danas.

Na drugoj strani, Dinamo je ekspresno promovisan u državni projekat Hrvatske, i to na način da su se čak i ozloglašeni Bad Blue Boysi distancirali od svog kluba. Tako mu je Tuđman promenio ime, godinama se Dinamo zvao Kroacija, a na tribinama stadiona više nikad nije bila onakva gužva kao 13. maja 1990. Čak su oboreni neki negativni rekordi Lige šampiona, kad je Dinamo gledalo svega dve hiljade navijača u utakmicama sa najjačim timovima Evrope.

STARO IME I NOVI PREDSEDNIK: Nekako sa povratkom imena, zagrebački klub je pre desetak godina dobio i predsednika kome su danas neki navijači spremni da dignu spomenik na Pantovčaku, dok se drugi (uglavnom novinari) kunu da prostijeg i bezobraznijeg čoveka teško možete naći. Njegovo ime je Zdravko Mamić, popularni Maminjo. Kako su njegove izjave u kojima je napušavao i vređao uglavnom novinare počele da se prenose u našim medijima, tako je Maminju rasla popularnost u – Srbiji. Svakako je najpopularniji Hrvat među srpskim fudbalskim navijačima, a kad god oplete po Srbima njegov rejting u Beogradu dodatno skoči.

Mamić ne krije da ima loše mišljenje o Srbima, ali i da još gore misli o svojim fudbalerima. Čuvena je njegova izjava: „Ja im dovedem kurve, a oni ih žene. Toliko su glupi.“

Ovaj pedesetpetogodišnjak, rodom iz Bjelovara, od 2003. je prvi čovek Dinama, i za ovih 12 godina je napravio pravo čudo u Maksimirskoj šumi. Onako bezobrazan, prost i neotesan on je doneo 140 miliona evra klubu koji danas ne duguje ni kunu! Pokazao je neverovatan osećaj da namiriše talentovanog fudbalera, da ga dobro promoviše i pijarira, kao i da pronađe kupca za svoju robu. Po pravilu preskupu.

Maminjo je ostvario 25 višemilionskih transfera, pod njegovim vođstvom Dinamo je bio 11 puta prvak Hrvatske, a igrao je u Ligi šampiona i Ligi Evrope. Najunosniji transferi u Mamićevoj eri su prelazak Luke Modrića u Totenhem za nešto više od 21 milion evra, te odlasci Eduarda da Silve i Vedrana Ćorluke u Arsenal, odnosno Totenhem za po 13 miliona. Mnogi misle da je uspeo da prevari Inter kad mu je prodao juniora Mateja Kovačića za 11 miliona evra, ili Romu kojoj je uvalio tinejdžera Tina Jedvaja za šest miliona.

Dinamo je, baš kao Crvena zvezda ili Partizan, još „udruženje građana“, reč privatizacija i u Hrvatskoj se, kao i kod nas, stidljivo pominje, a Maminjo je nedavno izjavio da ni on, niti njegov rođeni brat Zoran (trener Dinama) nemaju pare da kupe klub. Možda bi mogli da se skupe i kupe 75 odsto Dinama, a grad Zagreb bi zadržao vlasništvo četvrtine ekipe iz Maksimira. Tako zamišlja privatizaciju čovek koji vodi klub bez dugova i koji prodaje fudbalere po cenama koje Zvezda ili Partizan čak ne sanjaju.

foto: m. milenković

MILIONSKI PRIHODI I RASHODI „UDRUŽENJA GRAĐANA„: „Da ne bude zabune, u praksi je Dinamo njegov privatni klub. Onih 80 skupštinara ionako blagoslove Mamićeve odluke i da ih ne vide, čuju, razumiju, a kartončić protiv u zrak na tim sjednicama digne se samo da valjda otjeraju komarca.. I zato kad Mamić kaže da će otići iz Dinama ako mu izglasaju nepovjerenje, zvuči toliko iritantno i nevjerodostojno da to ne treba uzimati za ozbiljno. Prije će BBB-i početi skandirati gazdi u čast nego ga skupština smijeniti“, pisao je nedavno zagrebački „Večernji list“.

Na drugoj strani, Crvena zvezda je dužna 52 miliona evra. U poslednjoj deceniji bila je dvaput prvak države, i isto toliko puta je igrala u grupnoj fazi Kupa Evrope. Ponovno igranje u nekom evropskom kupu sredinom maja 2015. izgleda kao SF priča, a novo rasulo u klubu je realnost.

Podnoseći ostavku tri kola pre kraja šampionata Srbije, trener Nenad Lalatović je prozvao Upravu Kluba, uz obećanje da će reći mnogo više i konkretnije čim se završi prvenstvo. „Istinu neću sakriti, izaći će na videlo. Navijači nijednog trenutka nisu zviždali mojim igračima, želim da, kad budem odlazio iz Crvene zvezde, oni znaju istinu“, izjavio je Lalatović.

Nije teško zaključiti kakva je to istina. Klub je Uefa prošle godine kaznila zabranom takmičenja u Evropi zbog kršenja finansijskog fer pleja. Drugim rečima, zbog neplaćanja igračima, trenerima i zaposlenima u Klubu. Ovih dana Uefa će ponovo razmotriti Zvezdine finansije i doneti odluku da li će srpskom vicešampionu dozvoliti povratak u Evropu. Po svemu sudeći ljudi iz Ljutice Bogdana morali bi dotle da uplate na razne adrese oko 11 miliona evra. Zvezda te pare nema jer je godinama sistematski uništavana i pljačkana. Da bi tome nekako stao na put, umešao se onaj ratoborni Delija čija smo sećanja na maksimirsku tuču citirali, i koji je, u međuvremenu, postao predsednik srpske vlade, mada Uefa takve stvari strogo zabranjuje. Aleksandar Vučić je postavio (on to nikad neće priznati) Dragana Džajića za predsednika Crvene zvezde, a za potpredsednika Nebojšu Čovića. Ova dvojica su se ubrzo potom potukli u kancelariji, Džajić je demisionirao, a na njegovo mesto je došao Svetozar Mijailović. On se slabo meša u svoj posao, a glavni gazda na „Rajku Mitiću“ je Zvezdan Terzić, bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije. Čovek koji je, posle optužbe da se obogatio nezakonitom prodajom fudbalera OFK Beograda, pobegao u Crnu Goru, dve godine se tamo krio i vratio u zemlju položivši kauciju od 200.000 evra.

Pred Terzićem je sada težak zadatak da pronađe 11 miliona evra i nagradi Zvezdine navijače evro utakmicama. A ti navijači su zaista zaslužili takav poklon, jer su sve ove godine punili severnu tribinu i nikad nisu skandirali: „Uprava napolje!“ Kako bi i bili nezadovoljni upravom kad tamo sede njihovi predstavnici, i čak vode glavnu reč?

RASPRODAJA „NA ANGRO„: Beogradski crveno-beli ne razlikuju se od zagrebačkih modrih samo po rezultatima i dugu, nego i po načinu prodaje onog najvrednijeg što imaju: igrača. Dok je Maminjo u tom poslu namakao fantastičnih 140 miliona evra u Dinamovu kasu, Zvezda je uglavnom raskidala ugovore tako što bi fudbaleri oprostili klubu sva dugovanja, a zauzvrat dobili odrešene ruke. Najtalentovaniji klinci godinama su terani u druge klubove, a dovođeni anonimni Južnoamerikanci koje su preporučivali menadžeri sa i bez Uefine licence. Kad je sad već bivši trener Nenad Lalatović konačno u upravo završenoj sezoni promovisao talentovane tinejdžere na kojima bi u budućnosti moglo sjajno da se zaradi, saznalo se da su oni odavno prodati za sitne pare stranim investicionim fondovima. Uglavnom fondu Pinija Zahavija, Izraelca koji tesno sarađuje sa menadžerskom agencijom Falija Ramadanija. Zvezda će od Luke Jovića, golmana Rajkovića, Ristića, Grujića i Jovanovića zaraditi neku siću, ali uteha joj je da će slično proći i crno-bele komšije koje su na sličan način prodali Zahaviju prava na Andriju Živkovića i Danila Pantića.

Nešto će se ipak u bliskoj budućnosti promeniti. Pre svega, Uefa je od marta 2015. zabranila vlasništvo nad fudbalerima trećim licima, pa je investicionim fondovima odzvonilo (zato su naši klubovi požurili da zimus rasprodaju tim „trećim licima“ sve što iole vredi). A što se dugova i finansijskog fer pleja tiče, i tu će država, kao osnivač klubova, uskoro morati da preseče i da ih ili privatizuje, ili jednostavno ugasi. Dužnici neće moći da se takmiče u budućoj regionalnoj ligi (po ugledu na košarkašku) koja bi trebalo da zaživi za godinu-dve, i koja je jedini način da Crvena zvezda, Partizan ili Vojvodina finansijski opstanu. Istina, mnogo je onih koji tvrde da je za takvu ligu još rano, da su suviše bliske uspomene na tuču u Maksimiru i sve što se potom događalo, ali zar nije na isti način 1995. dočekano jeretičko proročanstvo Bože Maljkovića, koji je tada rekao: „Igraće se košarkaška liga bivše Jugoslavije, ponovo će se Partizan, Cibona, Zvezda i Olimpija boriti za titulu!“ Prevedeno na fudbalski jezik to znači: uskoro će se ponovo u Maksimiru naći na istoj travi Dinamo i Zvezda, i videće se ko je šta radio i kako se pripremao sve ove godine.