Magovi i vragovi

„Vidovita braća sa darom koji se prenosi sa kolena na koleno“, navodi se u reklamnom oglasu, „putem šolje i slike prodreće u sve sfere vašeg života, pomoći će vam u boljem sagledavanju vaših problema i ponudiće moguća rešenja.“ Odgovoriće oni i „putem pisma“ pod uslovom da uz pismo priložite sto dinara. Skromna svota je ujedno i najniža cena za ovakve usluge na već ponudom popunjenom tržištu. Do pre petnaestak godina ovakva delatnost neminovno se završavala okopavanjem kukuruza ili plevljenjem luka u obližnjoj vaspitno-popravnoj ustanovi zatvorenog tipa. Koliko danas ovakvih oglasa ima, za ovogodišnju berbu, što se radne snage tiče, ne bi trebalo da brinemo.

Samoživoj i korumpiranoj vlasti na kakvu smo skoro navikli odgovaralo je postojanje vidovnjaka, proroka, iscelitelja i zaluđivača svake fele. „Proriči naglas da sam Bogom dani vođa, osudi i prokuni moje protivnike svakom zgodom, plati malo reketa i biće milina i tebi i meni.“ U svojstvenom „dilu“, za uzvrat su dobili mogućnost da osnivaju agencije i prodaju, narodski rečeno, rog za sveću. Simbioza vlasti i narodnih proroka trajala je sve do početka oktobra prošle godine kada se proročanstva vođi mila, uprkos velikom trudu vidovnjaka, nisu obistinila.

Neko maliciozan bi primetio da je u predrevolucionarnoj kampanji, nasuprot rodoljubivim „zamiloševićevskim“ proročanstvima a’la deda Miloje, hrabro stao jedan Tarabić sa „javljanjem“ da će na izborima „pobediti onaj koji u imenu/prezimenu nosi naziv sela iz koga potiče“. Iako je Kremansko proročanstvo oblik autentičnog srpskog specijalnog rata, patentirano u međudinastičkom borbama u devetnaestom veku i dopisivano po potrebi, sudeći po saveznim izborima ispade tačno.

„Nemoj, molim te, to pominjati“, zavapio je autor ovog „nadopisivanja“ Kremanskog proročanstva. „Hteli smo samo da pospešimo kampanju, za opšte dobro.“ Originalno, nema šta. Znajući kakvo je dejstvo Proročanstva na ovaj napaćeni narod, jedan nadahnuti govornik je na ko-zna-kom predizbornom skupu, autentičnosti radi, čak naveo i stranicu na kojoj to piše. Dokaz da ga Srbi, koliko god da u to proročanstvo veruju, nisu nikad pročitali. Kao ni Sveto pismo.

OD ŠOLJE DO KUGLE: Posezanje za onostranim može biti puka razbibriga ili oblik druženja, ali može biti i ozbiljan prekršaj u društvenim odnosima: od pribavljanja prevarom kakve materijalne koristi do ozbiljnih krivičnih dela sa ponekad, pokazaće se, tragičnim završetkom. Okultizam kao raširena pojava, kao kod nas, ukazuje na bolest celokupnog društva.

„Gledanje u šolju“ je najrasprostranjeniji vid zavirivanja u budućnost. Od kako je kafe u Srbiji „kaži-ne-laži“ omiljena je ženska zabava. Eksperimentom je više puta dokazano da na sam pomen u društvu da neko „zna da gleda“ bar jedan par očiju zasija i bar jedna ruka okreće šolju. „Nema veze što je glupo, samo ti gledaj i pričaj“, kaže ona i ne trepće. Očekuje da sazna da li će negde uskoro putovati, ko je i zašto ogovara, šta će biti na poslu/u školi i još gomilu važnih sitnica koje će se „dogoditi“ do sledeće kafce. Svojim reakcijama ukazuje pripovedaču šta odgovara istini i šta želi da čuje. „Pacijent“ je po pravilu žena. Nije ovde u pitanju polna diskriminacija već činjenica da muškarci vrlo retko „okreću šolju“, mada je dosta onih koji takvu uslugu pružaju.

Svako ko iole ume da laže može se baviti ovim „zanatom“. Ako nije džabe, honorar po „gledanju“ obično je par stotina dinara. „Gledanje još uvek samo trista dinara!“ oglašava se proročica (teta) Nada.

Sudbina se, kažu upućeni, može „čitati“ i sa dlana, gledanjem u zvezde, pepeo, pasulj, karte… Proriče se dužina života, uspeh u istom, broj dece i sve ono što naručilac hoće pre vremena da sazna pa da se po tome ubuduće ravna. Spada u osnovno „znanje“ i svaki prorok koji drži do sebe na repertoaru ima sve ove metode. Izrada raznovrsnih horoskopa takođe je obavezna, i svakodnevno se proširuje: nedostaje jedino svetosavski horoskop. Ovakav tretman pretpostavlja, pored vidovitosti, i neko veće „znanje“ i samim tim je skuplje, cena je predmet slobodne pogodbe bez svedoka i direktno zavisi od veličine ovce i količine runa. S obzirom na to da je sudbina jedna a vidovnjaka mnogo, lako je dokazati da neko tu laže, pa samim tim i prevaru. Ipak, toga se niko nije setio i posao cveta.

„Slobodna zemlja, slobodni ljudi. Nikoga ja ne bijem po ušima da dođe kod mene. Mušterije su mi punoletni ljudi, i oni dolaze svojom voljom“, kaže jedan od manje poznatih „vidovnjaka“ iskazujući izvanredno zdravu prevarantsku logiku. „Ljudi žele da čuju nešto od mene, ja im to kažem, i oni me za to nagrade. Zabrinute oraspoložim, uplašene ohrabrim. Pazim šta govorim, ništa ne obećavam i umereno naplaćujem. Savest mi je mirna, a od nečega se mora živeti.“

UVERLJIVO GLUPO: Viši stepen uživljavanja iskazuju oni koji bi da „vladaju tajnim silama“. Natprirodne moći koje sebi pripisuje i bizarne metode koje primenjuje doprinose vidovnjačkoj „težini“. Što je gluplje, to je uverljivije.

„Sudbinu proričem putem astralnih lebdenja bez ikakvih pomoćnih sredstava. Astralna lebdenja nekada mogu da kontrolišem, ali često mi se dešavaju mimo moje kontrole. Pomoću astralnih lebdenja prolazim kroz svet živih i svet mrtvih, gde dobijam sve bitne informacije vezane za moja predskazanja. Na ovaj način dolazim do podataka kakva vam je bila prošlost, koji vas problemi muče trenutno i šta vas čeka u budućnosti“, sposobnosti su proročice Minje dok Šeherezada, orijentalni beli mag, „proriče sudbinu, saliva olovo sa arapskim molitvama, skida crnu magiju… pomaže pri ženidbi/udaji i rešava ljubavne probleme.“

Crna magija, čini i kletve najomiljeniji su protivnici svih proroka, šamana, vidovnjaka, belih magova. Vrlo lako ih „prepoznaju“, imaju sigurnu „kontramađiju“. Brzo se obavi i lepo košta. Zanimljivo je, međutim, da svi „skidaju“ neko zlo dok se niko ne reklamira da baca čini ili uvračava. Ova disproporcija ukazuje da je lako moguće da je „crna magija“ ekstra ponuda „belih magova“ ili njihov rad „ispod tezge“. S obzirom na vreme u kome živimo, obrazovanost i životni elan stanovništva, potražnja za ovakvim uslugama je takoreći neograničena. Šteta koju ova delatnost nanosi pojedincima neposredno i duštvu posredno, bez obzira na veličinu fnansijskog transfera, može se samo pretpostavljati. Prihod sigurno nije mali. Na ruke je, dakle neoporezovan.

Kako je ono što je od životne važnosti po pravilu najskuplje, a vidovnjaci, budući da vide koliko je kome i do čega stalo, shodno tome vole i da odrape, vidovita Vesna iz Šapca poručuje da za razliku od drugih ona ima dušu. „Svoj dar koristim za dobrobit ljudi i zato ne mogu sebi da dopustim da za svoje usluge narodu derem kožu sa leđa. Ponavljam – moj prvenstveni zadatak je da pomognem, a ne da pružanjem lažne nade odmognem ljudima.“ Lepo i humano.

Pravljenje amajlija dodatna je delatnost svakog vidovnjaka. Neki ih prave pojedinačno i kao kvalitet ističu posebnu namenjenost osobi i slučaju, dok ih drugi proizvode serijski insistirajući na njihovoj dokazanoj univerzalnosti. Blagotvorno dejstvo i jednih i drugih dokazuju mnogobrojna pisma zahvalnih konzumenata magije, ponekad čudotvornost potvrđuje i neka javna ličnost sa sve fotografjom. Plaća se pouzećem ili lično. Može se naručiti i telefonom.

„ČAROBNE“ RUKE: Posebnu društvenu opasnost predstavljaju nadrilekari koji se upuštaju u „lečenje“, sve uzdajući se u svoja unutrašnja energetska polja, poznavanje magije ili već „nešto“. Kako je zdravlje najdragocenije i u teška vremena svakako ugroženo, postaje pogodan teren za prevarante svih boja. U plaćenim oglasima oni taksativno nabrajaju bolesti i poremećaje koje garantovano leče i što, podrazumeva se, potvrđuju srećno izlečeni. Tako je proročica Minja „veoma zapažene rezultate imala kod svih nervnih oboljenja, kod problema sa sinusima, kičmom, kod migrene, bronhitisa, astme (…), pritiska, alkoholizma i noćnog mokrenja“.

Ova priča dobija zaista vrlo ozbiljan tok u momentu kada samozvani proroci u svojoj alavosti pored „sudbinočitačkih“ sposobnosti pripišu sebi isceliteljske moći. Nesreću teških bolesnika sa predumišljajem pretaču u novac nudeći čudesno izlečenje.

Izgubivši poverenje u zvaničnu medicinu a u očajničkoj želji da im teško obolela ćerka makar čudom ozdravi, roditelji su je umesto medicinskom terapijom „lečili“ vodom koju su, za sirotinju ogroman novac, kupili od stanovite Dese Vojvodić kao lek koji vodi garantovanom ozdravljenju. Posle ovakvog tretmana devojčica je pala u komu i izdahnula, a otac se napokon setio da celu stvar ipak prijavi policiji. Vidovita Desa, kako je sebe nazivala u javno emitovanim i štampanim reklamama, uhapšena je i prosleđena istražnom sudiji. Pretpostavlja se da je broj prevarenih veliki, i policija moli sve lakoverne i opljačkane da pomognu istrazi, da svoju bruku i glupost za nauk drugima priznaju i priključe se optužbi.

Poražavajuće je da do ovog tragičnog događaja nikome nije palo na pamet da se, ako ništa drugo, priupita koju to robu i usluge razni vidovnjaci reklamiraju, kako su im registrovane „radnje“ i ima li roba koju prodaju sertifkat ili poreklo bar, kog je roba kvaliteta i da li su izmirene sve poreske obaveze, i obaška, da li su „pružaoci usluga“ stručno osposobljeni za delatnost kojom se bave, itd., itd.

Alternativne metode lečenja imaju svoje mesto u medicinskoj praksi, ali oni koji praksu primenjuju u obavezi su da pribave odgovarajuću dozvolu ministarstva zdravlja za takvu delatnost i da imaju validan sertifkat o obučenosti.

TRŽIŠTE MAGLE: Bukvalno shvaćeno načelo demokratije da je dozvoljeno sve što nije zabranjeno dovelo je do apsolutne tržišne ali i pravne nesigurnosti. Prevaranti slobodno pljačkaju sluđeni narod trujući mu i telo i dušu bez bojazni od sankcija, bilo da su u pitanju štedionice, osiguravajuća društva, proroci ili političari. Kako zakon ne inkriminiše ni na koji način bilo šta iz ovog natprirodnog asortimana, ova delatnost, reklo bi se, nije u sukobu sa zakonom. Krivični zakon, međutim, „prodaju magle“ kažnjava kao delo prevare. Za nadrilekarstvo takođe postoji paragraf (vidi okvir).

Vidovita Desa, koja nije ipak bila dovoljno vidovita da sebe na vreme vidi uhapšenu, za ovu terapiju je naplatila šezdeset hiljada dinara. Lakovernost svojih roditelja i tolerantnost države prema prevarantima životom je morala da plati trinaestogodišnja devojčica, e da bi se prevara iz koristoljublja nazvala svojim imenom i gonila po zakonu i službenoj dužnosti.

Jedina moguća, ali ne i čvrsta, odbrana gorepomenutih moglo bi da bude poricanje umišljaja prevare odnosno dokazivanje čvrstog uverenja počinioca u ispravnost svog postupka. Sasvim je moguće da se nekome od njih zaista nešto „javlja“, da su zaista ubeđeni u svoje natprirodne moći.

Za takve postoji jedna grana medicine koja posebno izučava takve pojave i koja se posebno bavi slučajevima „javljanja“ i „prikazivanja“, i postoji nekoliko specijalizovanih ustanova za takve koje se fnansiraju iz osiromašenog državnog budžeta.

Za hohštaplere i prevarante, obmanjivače i proftere na tuđoj nesreći takođe postoje institucije fnansirane iz budžeta čija je baš to specijalnost i sa stručnjacima školovanim specijalno da bi se društvo zaštitilo od devijantnih pojava i počinioca: policija, tužilaštvo i sud.