Ljosa, Kortasar i ostali zemljaci

Aura, čuvena novela Karlosa Fuentesa, bila je prva objavljena knjiga koju sam preveo sa španskog jezika, gotovo me sramota da kažem pre koliko godina. Bilo je to u vreme kad su jugoslovenski čitaoci imali na raspolaganju tek šačicu prevedenih dela latinskoameričkih pisaca, ali i probuđenu glad za njima; čuveni prozni “bum” nas je na prepad osvojio, a izdavačima su preko noći omekšala srca, pa su širom otvorili vrata nama, prevodiocima-početnicima, kao nikad ranije.

...

Ko je u to vreme bio mladi intelektualac u usponu, pesnik sa knjigom Branka Miljkovića u torbi, tek pristigao u prestonicu, student filozofije, sociologije, političkih nauka, nije mogao da u “Kolarcu”, uz vekiju ili štok, osvoji zgodnu koleginicu razgovorom o suštini ako nije pročitao Sto godina samoće, ako nije umeo da uporedi Kiša i Borhesa ili da se pozove na džezersku dušu Hulija Kortasara.

Počeo sam da prevodim debele knjige; da pravim izbore i antologije; da po knjižarama Pariza i Barselone besomučno kupujem novitete koji su pristizali u hrpama od druge strane Atlantika; euforija – moja i sveopšta – kulminirala je izdanjem dva legendarna kola savremenog hispanoameričkog romana koja su udruženi jugoslovenski – dakako, državni – izdavači opremili muški, neštedimice, za najbolje biblioteke od orahovine; dao sam svoj obol tom poduhvatu prevodom podebelog romana Hosea Donosa Bestidna noćna ptica, idealnom knjigom, kako reče jedna naša književnica, da se njom pritisne još topli pišinger.

POPUNJAVANJE RUPA

Zanimanje za hispanoameričku književnost je od tada imalo svoje uspone i padove, ali nikad nije prestalo; navikli smo se da čitamo te knjige kao da ih pišu komšije, pa čak i zemljaci, stare, već pomalo bezube lavove smenili su mladi, slave i hvale željni, spremni da dokažu odbojnost prema svekolikom epigonstvu. Borhes, Kortasar, Garsija Markes, Fuentes, Vargas Ljosa, Donoso, Kaprentjer u međuvremenu su postali i naši klasici, a danas su miljenici naše publike Samanta Šveblin, Giljermo Martines, Horhe Volpi, Luisa Valensuela, Ana Marija Šua, Juri Erera, Guadalupe Netel… pristižu i mnogi drugi.

Iako više nema velikih državnih izdavača, uz dužno poštovanje značajnog izuzetka Službenog glasnika, vrlo šaroliko hispanoameričko društvo dospeva do naših čitalaca; svet se drastično promenio od početka osamdesetih godina prošlog veka, i mada nam preostaje samo da setno uzdišemo za desetinama izvrsnih čaopisa kojima se naša – srpska i jugoslovneska – kultura tada dičila ljuljuškajući se lagodno na državnim jaslama, današnja informatičarska tehnologija koja caruje svetom pojevtinila je proizvodnju knjiga i omogućila mnoštvu malih izdavača da proširi registrar izdanja i skromno, ali nikako neumešno, krene u korak sa svetskim novitetima. Možda su danas postala retka izdanja za regale, možda tvrdi povez sada deluje pomalo anahronično, ali knjiga ima više no ikada, makar imale usku marginu, sitna slova, sumnjiv papir i makar se raspadale posle drugog prelistavanja.

Šta nam preostaje u takvoj situaciji? Ostaje nam popunjavanje rupa, onog što nam je u toj trci promaklo.

Zamislite, recimo, da neko u Sao Paolu, gradu Meksiku ili Buenos Ajresu kaže kako sistematski prati evropsku književnost! Svekoliku evropsku književnost, od Finske do Portugalije! Ako ne pretenciozno, takva izjava delovala bi barem pomalo naivno. Isto je danas reći tako nešto za latinskoameričku književnost. Zeleni kontinent se već poodavno veoma primakao slavnim evropskim uzorima, diše im za vrat, a nekad i pretiče, mladi latinoskoamerički pisci-kosmopoliti danas ne osećaju nikakav kompleks niže vrednosti prema svojom evropskom cehovskom braćom i sestrama, i kao što su svojevremeno Henrija Džejmsa mogli da svojataju i Englezi i Amerikanci, a Semjuela Beketa i ostrvljani i Francuzi, danas smo navikli da nam je svejedno ko od majstora pera gde živi i radi. A mladi lavovi i lavice uglavnom ne žive tamo gde su rođeni, ima ih svuda po svetu, ali ih to ne sprečava da budu dične perjanice svojih (još uvek) nacionalnih književnosti. Rupe se, dakle, ne mogu popunjavati geografski, nacionalno, pa čak ni regionalno; bilo bi to jednako prodavanju peska u Sahari, donkihotovski naivno. Može se, međutim, uzeti sitno sito i pažljivo proučiti ono najbolje, ono što na njemu ostaje.

Kad to uradim, često se prisećam Fuentesove Aure, a potom mi misli skreću na barem desetak remek-dela hispanoameričke književnosti koje nismo ni preveli ni čitali, jer na njih nije došao red. Staru Evropu smo temeljno prečešljali jer smo imali za to neuporedivo više vremena – skoro milenijum godina prednosti! Zato nam nisu, na primer, promakli Čehovljeva Švedska šibica, Bulgakovljeva Đavolijada, Cvajgova Novela o šahu, pet božićnjih novela Čarlsa Dikensa, sva ona minijaturna remek-dela devetnaestovekovnih klasika – ruskih, francuskih i nemačkih pogotovu, kao što nam, naravno, nisu promakle ni prve novele u Bokačovom Dekameronu, Petronijevom Satirikonu i Čoserovim Kenterberijskim pričama.

Za hispanoameričku prozu nismo imali toliko vremena, tek nekoliko decenija popunjenih objavljivanjem velikih romana i najboljih zbirki pripovedaka. Istina je, međutim, da je većina najboljih hispanoameričkih autora pisala novele, i to vrlo dobre novele; neke od njih čine pravu laboratoriju njihovog potonjeg umeća, retortu u kojoj su se kuvali zanatski trikovi, jezik i teme koji će kasnije osvanuti u nekim od “debelih” knjiga, odavno u Panteonu svetske književne baštine; kao Fuentesova Aura, takav je, na primer, slučaj sa ranom novelom Marija Vargasa Ljose Los Cachorros (u našem prevodu – Fićfirići) koja će se, uzgred budi rečeno, naći u prvom kolu nove Geopoetikine edicije hispanoameričke novele.

A one, hispanoameričke novele, nisu dosad stigle na red u planovima naših izdavača. Ima samo nekoliko izuzetaka: osim Aure (koja je prethodnih decenija doživela još nekoliko diskretnih piratskih izdanja manjih uzdavača), novele Morelov izum Adolfa Bioja Kasaresa i Donosovih glasovitih novela Jolie Madamme i Tajanstveni nestanak markizice Lorija, redak poduhvat je uspešno izvela kuća IPC Media objavivši u jednom tomu sve novele Alvara Mutisa pod naslovom Pustolovine i nedaće Makrola osmatrača.

ŠTA JE NOVELA

...

Nova edicija Geopoetike bi da popuni tu prazninu. Počev od septembra ove godine, svakih šest meseci, dakle, u proleće i u jesen, Geopoetika će objavljivati po dve dosad neobjavljene hispanoameričke novele u originalnim prevodima. Osnovno, ako ne i jedino merilo biće umetnički kvalitet; edicija neće biti opterećena nikakvim formalnim ograničenjima kao što su nacionalna zastupljenost, hronologija, pripadnost određenim poetičkim orijentacijama, tematici, stilu.

Edicija hispanoameričke novele pokušaće da poštuje samo jedno neknjiževno načelo: u svakom paru (kolu) biće po jedna novela iz pera “klasika” i druga, “savremena”, u širem smislu te reči; među “klasicima”, u obzir dolaze novele Marija Vargasa Ljose, Huana Rulfa, Kristine Peri Rosi, Marija Bendetija, Huana Karlosa Onetija, Felisberta Ernandesa, Hosea Donosa i drugih, dok se među najzvučnijim imenima “savremenika” predviđa objavljivanje novela Huana Vljora, Marija Beljatina, Orasija Kasteljanosa Moje, Margarite Garsije Robajo, Laure Restrepo, Eduarda Halfona, Mempa Đardinelija, Leonarda Valensije, itd.

Od svog nastanka, novela je bila teško odrediv način književnog izražavanja čije već samo ime unosi zabunu. Istina je da se ona migolji preciznom definisanju, kao što se migolji i izdavačima: kraća od romana, a duža od priče, ostaje u zoni sumraka jer izdavači najčešće objavljuju romane ili priče. U današnje vreme, kao da je svima lakše da kažu “kratki roman” nego novela; u našoj književnosti imamo dva sjajna primera: Andrićevu Prokletu avliju i Šćepanovićeva Usta puna zemlje, oba dela mnogo bliža noveli nego romanu. Starac i more, tipična novela Ernesta Hemingveja, najčešće je u američkoj literaturi takođe označavana kao kratki roman, baš kao i Morelov izum Adolfa Bioja Kasaresa.

Umesto da nam pomogne, povratak u književnoistorijsku prošlost kao da samo povećava zbrku: jedna definicija novele kazuje da je to “zatvoren, kratki prozni oblik koji zbog svoje dužine, odnosno kratkoće, ima čvršću i postojaniju strukturu od romana”. Prve novele počivaju u renesansi, sa već pomenutim delima Bokača, Petronija i Čosera, i vezuju se za tradiciju usmenog pripovedanja, veoma različitog od današnjeg shvatanja tog književnog oblika.

Nedoumice se ne smanjuju ni kad je reč o imenu: etimološki, novella je termin vezan za “novost”, dakle, za novi događaj koji se prepričava, dok je za Getea novela “događaj koji se desio neočekivano”. Valjda zbog tih elemenata novosti i iznenađenja, u pokušaju da se odrede bitne karakteristike novele, rečeno je da je za nju tipično “sažeto zbivanje u trenutku neke krizne situacije” i da, po pravilu, treba da ima “iznenadni obrt” na završetku. Otud je bilo pokušaja da se tehnika pisanja novele uporedi sa dramskim tekstom.

Na španskom govornom području “novela” znači roman, pa se zato za novelu najčešće koristi i piše francuski oblik nouvelle, kako bi se napravila razlika od romana. U engleskom jeziku, pak, naročito u američkoj ranijoj tradiciji, novela je bila sinonim za short story, dakle, za kratku a ne za dugačku priču.

Šta li bi tek danas imale da kažu Kristina Peri Rosi, Laura Restrepo i Margarita Garsija Robajo Vuku Karadžiću koji je novelu jasno i glasno proglasio “muškom pričom”! Jao si ga njemu, bolje da se pokrije preko glave!

Čini se, dakle, da niko nema tapiju na kanonsko određivanje šta je novela i koje su njene bitne odlike; ali, opet, praksa je jača od teorije, svi je pišu i niko ne mari za mišljenje onih koji pišu o književnosti a ne pišu književnost.

Čini mi se da za novelu dolaze bolji dani. Današnje vreme joj pogoduje: hronični sindrom odsustva usredsređenosti koji je, kažu psiholozi, jedna od posledica kulture društvenih mreža i vizuelnog zappinga, sveo je drastično broj onih koji su danas spremni da se uhvate u koštac sa “debelim” knjigama. Strpljenje je postalo veoma retka osobina, a slika – najčešće na pametnom telefonu – bukvalno počinje da vredi stotinu reči. Ne bi me iznenadilo kad bi romani, čiju smrt književni proroci najavljuju već dobrih sto godina, u skoroj budućnosti sve češće postajali novele. Ne znam da li bi to bilo bolje ili gore za sudbinu proze, ali bi možda takva tendencija nosila u sebi i delić istorijske pravde prema jednom nepravedno zanemarenom rodu.

Autor je urednik edicije hispanoameričke novele u izdavačkoj kući Geopoetika