Linija sudbine

Svaki put kada pođem u Studio ‘Kavandoli’ u susret Serđu, očekujem neko novo otkriće, neki sićušni detalj iz života njegovog oca, jednog od najvećih svetskih animatora Osvalda Kavandolija (1920–2007), tvorca čuvenog crtanog lika La Linea. Kavandolijev studio nalazi se u via Prina 10, živahnoj trgovačkoj i pešačkoj Kineskoj četvrti, u severnom delu Milana (najbolje raviole na pari poješćete ovde), gde Serđo vodi računa o očevoj zaostavštini.

Ovoga puta sam otkrila da je Osvaldo voleo da letuje u Dubrovniku i da je tamo, povodom tridesetogodišnjice nastanka La Linea, radio na oživotvorenju ideje o slikovnici tog južnog jadranskog grada, te je tako rođena i knjiga Dubrovnik koja slavi najznačajnije dubrovačke spomenike kroz Kavandolijeve jednostavne crteže. „Da, voleli smo da letujemo u Dubrovniku, tata je bio odličan plivač, voleo je Jadransko more. A pored Dubrovnika veoma su mu se sviđali i Brijuni“, kroz smeh objašnjava Serđo.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Nisam se začudila, jer modus vivendi Osvalda Kavandolija bio je izbegavanje dosade po svaku cenu (ipse dixit), a to potvrđuje i njegov zanimljiv život. „Tata je rođen u Madernu, na jezeru Garda, ali je čitav život proveo u Milanu kojeg je mnogo voleo. Tu je za vreme rata radio tehničke crteže za ‘Alfa Romeo’, a onda je prešao u fabriku ‘Cemsa’, u gradić Sarono, i svakoga dana bi putovao do tamo vozom iz Milana. Jednog zimskog dana za dlaku je izbegao nemačku raciju na železničkoj stanici Sarono, šmugnuvši iz voza, preko snežnih poljana. Bio se jako uplašio i tu se završila njegova karijera tehničkog crtača. A onda se javio na oglas milanskog studija za animaciju ‘Pagot’, gde su ga primili da radi kao in–betweener (crtač međufaza između ključnih crteža koje rade glavni animatori) na prvom italijanskom dugometražnom filmu u boji Fratelli Dinamite. Tu je nekoliko godina izučavao tajne zanata, a njegova želja za nezavisnošću, uz svu ljubav i poštovanje prema meastru Toniju Pagotu, odvela ga je u novu avanturu: osnovao je studio ‘Pupilandia’ u kome će sa svojim najboljim drugom iz detinjstva, Ugom Moronijem, početi da pravi lutka filmove u boji rađene u tehnici kadar-po-kadar na 35 mm filmu. To su zapravo bile dvoipominutne reklame koje su projektovane u bioskopima pre dugometražnih filmova. Od crteža preko realizacije lutke, mizanscena, scenarija – sve su radili zajedno. Moj otac je čak sam napravio 35 mm kameru: u radnji polovne robe kupio je jednu staru Erneman koju je adaptirao za tehniku kadar-po-kadar, ne stop motion, da se razumemo. Obojica su morali da se snalaze u datom trenutku, izmišljajući svoje metode, jer su se tajne zanata i tehnike izvedbe ljubomorno čuvale a oni nisu imali od koga da ih nauče.“

Pomenuti duhoviti i dinamični reklamni filmovi rađeni su za „Gillette“, nekolike fabrike konditorskih proizvoda, maslinovog ulja ili testenine, i svedoče da je Kavandoli imao veliki talenat i za režiju i za pisanje scenarija. Scenografija i svetlo, najvažniji elementi uspelih lutka-filmova, nadopunjuju se u atmosferi pozorišne scene, dok su najuspešniji od njih ubedljive parodije filmskih žanrova (vestern, detektivski) koje ukazuju da je Kavandoli dobro poznavao i pravila igranog filma.

Kada je krajem pedesetih godina opalo interesovanje za reklamne lutka filmove, Kavandoli je sa velikim žaljenjem zatvorio „Pupilandiju“. Počeo je da radi na ugovor, za razne produkcijske kuće, ali će najviše sarađivati sa nacionalnom televizijom – RAI koja je, od 1957, u večernjim časovima nakon Dnevnika, prikazivala desetominutni blok reklama Carosello. Bili su to uverljivi reklamni slogani – humoristička ostvarenja, u interpretaciji poznatih glumaca, u koje su često ubacivani i crtani filmovi. Kavandoli je potpisao režiju mnogih reklamnih animiranih filmova, a u kontekstu Carosella rodio se Mr. Mark, koji je na kraju dobio svoje konačno ime, Mr. Linea. Kavandoli ga je ovako opisao: „Nasmejan i naivan, zbunjen i zabrinut, tužan a najčešće ljut, Mr. Linea neumorno ide tankom i vijugavom stazom.“

Serđo se nadovezuje: „Odlično se sećam tog dana, imao sam 18 godina, tata je došao kući i rekao: smislio sam lik koga ću da stvorim iz linije, koji neće pričati, reagovaće i pomeraće se; tako ću moći da radim sam i mnogo brže. Rešiću se svega suvišnog, scenografije, odeće, zadržaću samo liniju i pokret. Moj otac je animaciju imao u hromozomima, čini mi se, kao i poseban, fluidan i mek način na koji je pokretao svoj lik. Mr. Mark je izgledao drugačije na početku, bio je niži i imao je duži nos, bio je mnogo nervozniji i ogorčeniji od Linije koju danas znamo: on je ranjiviji, ponekad čak i patetičan, sve mu ide nizbrdo ali najgore prolazi sa ženama. Prve probe Linije izveo je 1968, a oživeo ju je tek iduće godine u reklami za ‘Lagostinu’. Potencijalni klijenti su govorili da je ta jednostavna Linija na sivoj pozadini previše posna, i da neće uspeti da privuče pažnju publike. Međutim, inženjer ‘Lagostina’ je ipak video odličan potencijal u tom liku.“

Italijanski pozorišni glumac Paolo Bonomi je pozajmio glas Liniji izmislivši pri tom i farsični jezik, tzv. gramelot, mešavinu milanskog dijalekta, italijanskog jezika i mrmljanja. Kadgod bi se našla u nevolji, isfrustrirana Linija bi viknula „Kavandoli!“, tražeći pomoć od svog kreatora-demijurga, koji je, setivši se prvih animiranih filmova, lightning sketches, odlučio da ubaci u kadar i sopstvenu ruku koja bi nestala u trenutku kada bi oživeo nacrtani lik. „Ponekad sam pomagao ocu da fotografiše celove, uzimao sam ih već numerisane, sa gomile, i fotkao, jedan po jedan. Bio bi to dugotrajan proces, i morao sam da budem koncentrisan, jer ako bih stavio pogrešan cel pod kameru morao sam da se vraćam tamo gde sam pogrešio. Ponekad sam fotografisao i sopstvenu ruku, kada bih stigao do onog dela gde bi trebalo da se pojavi. Jer tata bi izašao iz studija da nešto obavi, ostavivši me da radim, i ponekad se satima nije vraćao. Da ne bih gubio vreme čekajući ga, uzimao bih debelu, belu olovku u ruku a on je bio zadovoljan rezultatom. Ta Osvaldova ruka u kadru, u dramaturškom smislu je presudna za tu njegovu čaplinovsku liniju, ona je deus ex machina, simboliše sudbinu samu.“

Razvojni filmski put Osvalda Kavandolija, od plastičnog, punog crteža diznijevske potke, preko iscrpljujuće minuciozne realizacije lutka filma u tehnici kvadrat-po-kvadrat, do animacije ogoljene do linije i rađanja iz nje istoimenog anti-heroja kao povratak suštini proto-animiranog filma, vinula ga je u sam vrh, ne samo italijanske, već i svetske elite autorske animacije. La Linea je nagrađena na dva najprestižnija evropska festivala animiranog filma: u Zagrebu 1972. i u Ansiju 1973.godine.

Svi oni koji su ga poznavali sećali su se Osvalda sa osmehom na usnama. Radoznao, duhovit, optimista, vedar, nije voleo druženje sa starim ljudima, tvrdeći da oni često meditiraju na temu smrti, a on nije voleo eshatološka ćaskanja. Kogod bi došao da ga poseti u studiju, dobio bi na poklon teglicu marmelade koje je Kavandoli obožavao da pravi. Na etiketi je pisalo „Premiata Conserveria del Cava“ (nagrađena Kavina zimnica) i mesec i godina proizvodnje. Ali, kaže Serđo, najviše od svega Cava je voleo svoj posao: „Nije radio samo onda kad je spavao, i na Božićno jutro da bi nam već popodne saopštio: ‘Skoknuću nešto do Studija.’ Voleo je život, dobru hranu i dobro raspoloženje. Istina je da nijedna epizoda Linije ne obrađuje temu smrti. Ipak, on je nacrtao jedan crtež na tu temu – to je zapravo bila razglednica koju je želeo da pošaljem prijateljima po njegovoj smrti. Našao sam ih u jednoj kutiji na kojoj je markerom bilo napisano ‘Post-Cava’, razglednice su bile već odštampane i spremne da ih pošaljem. Ono što je trebalo da uradim bilo je samo da dopišem datum smrti.“