Linija senke

Pre sto godina, 8. maja 1903, u selu Atuona na ostrvu Hiva Oa u Markižanskom arhipelagu, umro je Pol Gogen. Stogodišnjica smrti velikog francuskog slikara obeležena je širom sveta, a Francuski kulturni centar u Beogradu učinio je lep gest – iz depoa Narodnog muzeja izvukao je Gogenovu sliku Tahićanka i na dan slikareve smrti izložio je u svom prostoru. Čitav događaj nije bio najavljen ranije, što inače nije praksa, već uoči samog otvaranja izložbe, i za sve je predstavljao malo iznenađenje. Odziv je bio neočekivano velik. Slika je bila izložena u četvrtak od 12 do 18 časova, a petnaest minuta pre zatvaranja Centra Gogenovo platno video je hiljaditi posetilac. Slikarevi Zapisi civilizovanog divljaka, koje je pre par godina objavio SKC, do sutradan su nestali iz beogradskih knjižara. Ovakvim obeležavanjem stogodišnjice Gogenove smrti Francuski kulturni centar je još jednom pokazao dosetljivost, dobar ukus i osećaj za kulturni puls sredine, što su sve hronični nedostaci domaćih kulturnih institucija, i učinio srpsku prestonicu za trenutak prijatnijim mestom.

O razlozima ovog svojevrsnog slikarskog hodočašća može se nagađati, ali sigurno da jedan od njih nije ekskluzivnost dolaska Gogena u Srbiju, s obzirom na to da se pomenuto platno nalazi u Beogradu nešto manje od sedamdeset godina. Naime, u Narodnom muzeju nalazi se ukupno pet Gogenovih dela – četiri su iz znamenite (i sporne) zbirke Eriha Šlomovića, dok je Tahićanku, najreprezentativnije i najvećeg formata, Beogradu poklonio francuski kolekcionar dr Žorž Vio 1935. godine, odgovarajući na kampanju koju su tridesetih godina XX veka pokrenuli Milan Kašanin i knez Pavle Karađorđević u nameri da osnivanjem Muzeja kneza Pavla u Srbiji sačine relevantnu zbirku evropskog slikarstva. Kao i Šlomovićeva zbirka, i Tahićanka je posle poznate krađe Renoarove Kupačice 1996. godine zbog neodgovarajućeg obezbeđenja i klimatskih uslova sklonjena u depo Narodnog muzeja. Ovih pet Gogenovih radova poslednji put su bili izloženi u Beogradu 1998, na sto pedesetu godišnjicu slikarevog rođenja, zajedno sa Pisaroovim portretom Gogena, takođe iz Šlomovićeve zbirke.

Ne može se rekonstruisati put Tahićanke od Polinezije do Vioa. Ovo platno je po svemu sudeći bilo jedno od onih koje je sa drugim Gogenovim radovima koje nisu uništili termiti i popovi posle njegove smrti prodato na aukciji u Papeteu, najvećem gradu Tahitija, i to verovatno za beznačajnu sumu. Ali zato o vremenu nastanka slike nema nikakve sumnje – Tahićanka je nastala 1898. godine, za vreme drugog i konačnog Gogenovog boravka u Polineziji, u jednom od najtežih razdoblja njegovog života koje su obeležili stalni konflikti, oskudica, smrt kćeri, pokušaj samoubistva, razvoj sifilisa. Međutim, u ovom periodu Gogen slika svoje monumentalno delo Odakle dolazimo? Šta smo? Kuda idemo?, koje predstavlja kvintesenciju njegovog pogleda na život i umetnost. Nakon ove slike nastaje nekoliko manjih parafraza njenih segmenata, a među njima i Tahićanka.

Tahićanka i druge Gogenove slike nastale na južnim morima predstavljaju epicentar celokupnog njegovog opusa. Ali Gogen je više od slikara. Njegov život i beg iz civilizacije postali su egzemplarna sudbina umetnika jednog vremena u kojem je opšte pravo glasa ubrzano sustizala kob opšte vojne obaveze. I ne samo to. Masivni oblici, tamna lepota i misterija „nežnih, oblih Tahićanki sanjarskih očiju“, kako je Melvil opisivao neodoljive vahine, zabeleženi na njegovim slikama, dali su čulnu predstavu jednom široko rasprostranjenom romantičnom mitu o idiličnim polinežanskim ostrvima. „Činilo mi se da hodam rajskim vrtom“, rečenica je kojom je ovaj mit začet, a koju je povodom Tahitija zapisao u svom Putu oko sveta iz 1771. francuski moreplovac Luj Antoan de Bugenvil. U građenju zavodljivog imaginarnog pejzaža rajskih, civilizacijom neiskvarenih ostrva učestvovala je naročita vrsta avanturista – od Kuka, La Peruza, Kristijana Flečera, preko Melvila koji je prvi uveo Polineziju u književnost, Lotija, Stivensona, koji je sahranjen na brdu Vaea na Samoi, Konrada, Stakpula, Džeka Londona, Somerseta Moma, do Murnaua i njegovog neodljivog Tabua, Mičenera, Hejerdala, Huga Prata, Marlona Branda, Žaka Brela i Renea Sterna – ali će Gogen zauvek ostati u središtu grupnog portreta ove neobične družine, koja je na atolima južnih mora prepoznala najbližu aproksimaciju zadovoljenja sopstvene čežnje tipa „anywhere out of the world“. Uprkos tome što se nedugo posle Bugenvila slika zemaljskog raja koji je on zatekao raspala, usled paralelnog i paklenog delovanja hrišćanskih misionara, rakije i virusa, u njenim krhotinama se još uvek sačuvala linija senke „zlatnog doba“ koju je Gogen (u)lovio svojom četkicom. U vreme kada je nastajala Tahićanka, u Parizu je objavljen Gogenov rukopis Noa–Noa, u kojem je, između ostalog, pisao: „To je odista život pod vedrim nebom, ali ipak prisan, u čestarima, senovitim potocima, te žene koje šapuću u ogromnoj palati ukrašenoj od prirode same, sa svim divotama koje Tahiti sadrži. Otud sve te bajoslovne boje, taj raspaljen vazduh, ali prigušen, miran… da sve to postoji, kao ekvivalent te veličine, dubine, te tajnovitosti Tahitija, kad to treba izraziti na platnu od jednog kvadratnog metra…“

I, da: poslednja slika koju je Gogen naslikao bio je jedan pejzaž Bretanje pod snegom.