Jedva da je šest meseci prošlo otkad su one majske bujice provalile branu jalovišta davno zatvorenog rudnika antimona „Stolice“ kraj Krupnja, a vlast se, uprkos ne baš jasnim zakonskim preprekama, prihvatila sanacije, da se najzad zaustavi oticanje glibave vode prezasićene teškim metalima – olovom, kadmijumom, gvožđem, živom, antimonom, arsenom i manganom u Kostajničku reku, Korenitu, Jadar, Drinu i Savu.
Taj poduhvat je najavio premijer Aleksandar Vučić tokom posete Krupnju, odnosno obilasku gradilišta 17 kuća čiju izgradnju finansira Fondacija šeika Bin Zajed Al Nahjana. U obraćanju nevelikom skupu meštana i mnogobrojnim novinarima rekao je da država čini sve što može da pomogne: „Mi ćemo da intervenišemo, ali je problem što ćemo da intervenišemo u nečemu što je privatna svojina i što je privatna odgovornost. Verujte mi da bežim od toga, jer je najstrašnija stvar kad država počne to da radi“, objasnio je. „Shvatili smo da moramo da intervenišemo, jer imamo neodgovornog privatnika. Morate da razumete jednu stvar: vi govorite o privatnom preduzeću, o problemu koje je nama napravilo privatno preduzeće, a imali su para kada je trebalo da uzmu i zarade“. Država je, veli, prinuđena da reši taj problem, iako je odgovornost na jednoj privatnoj kompaniji. „Država će rešiti problem, čim za to pronađe zakonski osnov“, završio je Vučić.
Poslovično brzo, osnov za mešanje države u privatna posla pronađen je u Zakonu o zaštiti životne sredine i Zakonu o vanrednim situacijama, po kojima je prioritet zaustavljanje zagađivanja. Prema ovim zakonima, to je dužnost svih – od vlasnika preko lokalne samouprave i na kraju države, jer trovanje je trovanje, a ispitivanje ko šta jeste ili nije uradio, a trebalo je, može i da sačeka.
Naime, kada, na primer, procuri cisterna sa amonijakom, ne čeka se da vlasnik zaustavi isticanje, nego to urade vatrogasci-spasioci, pa posle ispostave račun, a inspekcija ova ili ona, moguće i policija, eventualno podnese neku prijavu.
Kako god, osnov je (najzad) pronađen, obezbeđeno je 16 miliona dinara za materijal, a RTB Bor je ustupio 12 svojih radnika i jedan bager da stvar oposle.
PRIVATNO VLASNIŠTVO: Rudnik antimona „Stolice“ otvoren je 1887. godine, a kao nerentabilan zatvoren 104 godine kasnije – 1991. Zajedno sa „Zajačom“, rudnikom i topionicom olova privatizovan je 2006. godine, od kad je deo koncerna „Farmakom“. Za razliku od „Zajače“, gde je po privatizaciji proizvodnja olova utrostručena, u „Stolicama“ proizvodnja nije ni pokretana: poslednje zrno jalovine odloženo je pre bezmalo četvrt veka i od tada, pa sve dosad, o ovom napuštenom jalovištu niko nije vodio računa: ni vlasnik, ni nadležna ministarstva.
Događalo se i ranije, svedoče meštani, da kad padnu veće kiše, poteče siva voda, pa tako bude nekoliko dana, ali i prestane – razbistri se. Međutim, od sredine maja kad je brana načeta, glibava voda teče li teče, a drveće oko reke se uveliko suši…
Da se voda koja spira jalovinu sliva u Kostajničku reku i Korenitu, da u njima više života nema i da ga zadugo neće biti, čulo se još krajem maja, odmah nakon prvog poplavnog udara od koga će se Krupanj, odnosno stanovnici Krupnja i okoline godinama oporavljati. Niko od nadležnih se na to nije osvrnuo, ako se ne računaju povremene izjave da je reč o privatnoj imovini, da je vlasnik odgovoran za svoju imovinu i da je on taj koji mora sanacijom da se bavi, te da država sa tim ništa nema. Uostalom, nije se imalo kad: zataškavanje one brljotine u Obrenovcu i smenjivanje gradonačelnika Šapca su bili prioritet.
Na naknadna upozorenja da je reč o ozbiljnom ekološkom problemu koji prevazilazi lokalne okvire, da su pored Krupnja ugroženi gradovi nizvodno – Loznica i Šabac, jer Kostajnička reka se uliva u Korenitu, ova u Jadar koji se uliva u Drinu, a ona pak u Savu, te da će sve te teškometalne gadosti stići i do Dunava, od nadležnih je stizala vazdan jedna te ista mantra – privatno vlasništvo, pa privatno vlasništvo, odgovornost vlasnika-privatnika.
Još početkom jula, dok je pukotina na nasipu bila relativno mala, radnici „Zajače“, uz sadejstvo kolega iz Bora, uspeli su kako-tako da zakrpe kolektor pokidan klizanjem zemlje. Ali, oticanje zagađene vode nije zaustavljeno: ispostavilo se, naime, da postoji još jedan kolektor, tačnije da je postojao, ali da su cevi ko zna kad počupane i iskorišćene (verovatno) za izgradnju lokalne kanalizacije.
URGENT: Sredinom jula obilne padavine ponovo su zadesile okolinu Krupnja i pokrenule dodatno oticanje jalovine, mnogo veće od prethodnog. Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine proglasilo je ovaj događaj najvećom ekološkom katastrofom u ovoj godini: na Donatorskoj konferenciji održanoj u Briselu program sanacije predstavljen je kao urgentan. Formiran je poseban tim za praćenje realizacije hitnih mera za sanaciju, a sve što je „Farmakom“, u međuvremenu, preduzimao da se dalje zagađenje spreči, nadležna ministarstva su ocenila kao nedovoljno.
U isto vreme iz Agencije za zaštitu životne sredine stigla je stručna uteha: „Ne preti katastrofa, ugrožen je tok reke Jadar, a zbog razmera proticaja Drine i reke Jadra praktično je nemoguće da dođe do nekih posledica čak i za Drinu, a kamoli za Savu, koja ima četiri puta veći proticaj. Ako nešto razblažite sto puta, ta koncentracija koja je izmerena u reci Jadar biće 100 puta još manja u vodotocima reka za koje se strahuje. Dakle, minimalna je verovatnoća. Ako do toga dođe, nadležni su spremni da reaguju“, objasnio je Dejan Lekić, zamenik direktora Agencije. Tad je već u Jadru zamro svaki život, a svega mesec dana kasnije, analize su pokazale suprotno: u Drini je ustanovljena visoka koncentracija teških metala – analizom uzoraka na četiri bazne stanice potvrđeno je da su teški metali u Drini „na okupu“ i da ih ima toliko da je „kvalitet“ vode u trećoj kategoriji – upotrebljivoj samo za navodnjavanje i industriju, dok je ponegde već i četvrta, koja nije upotrebljiva nizašta, osim za efikasan pomor rečne i priobalne flore i faune.
Na vanrednoj sednici Gradskog veća Loznice tad je zaključeno da je „potrebno što pre preduzeti mere kako bi se sprečilo dalje zagađenje“, ali i saniralo postojeće. Ista takva sednica održana je mesec dana kasnije u Šapcu, sa istim zaključkom: da „nešto“ mora da se preduzme.
Za utehu, saopšteno je i da je „u ovom trenutku“ voda za piće u Šapcu ispravna, a da će od Ministarstva poljoprivrede i Agencije za zaštitu životne sredine biti tražene zvanične informacije o stepenu ugroženosti zemljišta i voda, kao i da se očekuje hitno postupanje Ministarstva poljoprivrede, odnosno nadležnih državnih organa, u sanaciji izvora zagađenja.
NAROD NEKA CRKNE: Tek kad je glib sa jalovišta, istina poprilično razvodnjen, stigao do Save, tačku na skanjeranje stavio je premijer: „Za mene je interesantno da neko pita za to i napada državu, a da je potpuno jasno da je reč o privatnoj imovini i problemu koji je napravio privatnik, koji nikog ništa ne pita: dođe u državu i kaže – ja sam bogat i imam nekoliko aviona, ali ne dam pare za to, narod neka crkne, a vi iz države gledajte šta ćete.“
Da bi svaka nedoumica o kome je reč bila eliminisana, sutradan je u jednim novinama osvanuo naslov „Bogićević uništio Kostajnik: Bahati tajkun otrovao celo selo, niko mu ništa ne može“.
Radove na sanaciji zvanično je otvorio ministar bez portfelja zadužen za vanredne situacije mr Velimir Ilić. „Radovi na sanaciji jalovišta su od danas zvanično počeli i svi će biti tu dok se sve ne završi“, rekao je dodavši da će se uz postojeću, ako bude bilo potrebno, angažovati i dodatna mehanizacija, da se radi sve što je neophodno kako bi se zaustavilo oticanje teškim metalima kontaminirane vode u reku, da će biti „izgrađeno i više manjih brana, a kanalima i cevima ćemo sprovoditi sve što otiče u centralni vod tako da ćemo time zaštiti reke od jalovišta“, da je RTB „Bor“ obezbedio besplatno sve mašine i radnike, da su besplatni i metalni šipovi koji će se pobadati kako bi se sprečilo obrušavanje zemlje, da mora da se radi brzo, te da očekuje da će posao biti završen za 30 do 40 dana. „Iz budžeta će morati da se plati beton, armatura i cevi – to je negde maksimalno oko 16 miliona, a može da bude i nešto manje“, rekao je Ilić, a da nije objasnio ko će to što je besplatno da plati.
ŠTA BI BILO DA JE BILO: Za prve dve nedelje angažmana, dvanaestorica borskih radnika u sadejstvu sa bagerom, umesto više malih brana kako je (navodno) bilo predviđeno projektom Instituta „Jaroslav Černi“, izgradili su jednu veliku, raspona 60 metara i prešli na čišćenje odvodnih kanala i postavljanje/obnovu drenažnog sistema.
Prevedeno u „naše pare“, reč je o (svega) 135.000 evra, a kad se tome doda vrednost angažovanja „besplatne“ radne snage i mehanizacije, dolazi se do, recimo, 200.000 evra troška. To je cena sanacije, ali posle šest meseci konstantnog izlivanja, prema gruboj proceni 80.000 tona gadne žitke mešavine sve silesije otrovnih elemenata i jedinjenja.
Da je, kojim slučajem, taj tajanstveni zakonski osnov pronađen na početku, onda kad je brana bila tek napukla, cena sanacije bi izvesno bila mnogo niža od ove sad. I šteta pričinjena ovim nečinjenjem – zatučenoj rečnoj i prirečnoj flori i fauni, zagađenim njivama, pašnjacima, gradinama i voćnjacima, na kraju i zdravlje onog sveta tamo – bila bi mnogo manja. Ovako…
NEPRIJATAN MOMENAT: Prema Zakonu o zaštiti životne sredine, sanacija sve štete pada na teret zagađivača, u ovom slučaju Koncerna „Farmakom“. Međutim, „Zajača“ je u blokadi, preti joj likvidacija, kao uostalom i celom „Farmakomu“, do promene vlasti 2012. godine uspešnog „privrednog subjekta“, otkad se polako, ali sigurno urušava.
Sa druge strane, zar nije država na Donatorskoj konferenciji u Briselu program sanacije predstavlja kao urgentan? Znači, program je već tada postojao, samo su pare nedostajale, ali i zakonski osnov.
Tu se dolazi do zaista neprijatnog momenta: ko je za ovo epsko zagađenje vode i tla zaista odgovoran – propali vlasnik napuštenog jalovišta ili država koja šest meseci traži zakonski osnov da učini ono zbog čega inače postoji – da pruži zaštitu svojim građanima.
