Neretko se dešava da u vreme turbulentnih društvenih okolnosti kultura i umetnost borbeno progovaraju. Ovo današnje, naše, nije to vreme. Kultura je zaćutala i to najtiše do sada. Tendenciozno svedena na afirmaciju populističkih vrednosti i identitetskih narativa sa mnogo promocije i velikih reči, a bez suštinskih promena, kultura ostaje na margini (ne)kritičkog odnosa prema svakodnevici, politici, pa i prema sebi. Uzroci tome su mnogobrojni, razlozi egzistencijalistički, a sa posledicama se već suočavamo. Uz trube i fanfare za velike infrastrukturne projekte gledamo kako prvo tihuju, a onda i sasvim nestaju kritičke umetničke prakse, male izdavačke kuće, organizacije koje su godinama davale značajan doprinos bogatstvu izraza domaće scene. Sve ovo, nije nam se dogodilo preko noći, i svakako nije zasluga jedne vlasti, jednog ministarstva ili jednog čoveka, samo je sad kultura, na posletku, stigla na red.
KAKO SE KALILA STRATEGIJA
Više od dve decenije Srbija pokušava da razvije i usvoji Strateški dokument kulturnog razvoja. S poslednjim pokušajem, istina, najdalje se stiglo. U sam osvit pandemije korona virusa, a nakon glasnih previranja u javnosti u vezi sa njenim sadržajem i načinom izrade, u februaru 2020. godine od strane Vlade usvojena je Strategija razvoja kulture Republike Srbije za period do 2029. godine. Ovom činu, koji će se kasnije ispostaviti kao potpuno nevažan, prethodio je niz proceduralnih neregularnosti. Počevši od načina izrade dokumenta, preko simulirane javne rasprave pa do dopune teksta koji će na kraju odlukom Vlade biti upućen na skupštinsku raspravu. Negde na tom putu, Strategija je izgubila bitku s dolaskom nove resorne ministarke, otišavši tako u depo svih izrađenih i nikad usvojenih strategija razvoja kulture naše zemlje. Glomazni dokument pratio je i ambiciozni akcioni plan predviđen za prvi dvogodišnji implementacioni period, ali samo da je do implementacije došlo.
Ministarstvo kulture i informisanja na čelu sa Majom Gojković pravi potom otklon prema nasleđenom, predlažući Vladi novi dokument pod nazivom “Strateški prioriteti razvoja kulture od 2021-2025”. Bez mnogo informacija o tome na osnovu čega su izlistani ovi prioriteti, ko će biti zadužen za praćenje njihovog sprovođenja i na osnovu čega će se ostvarenost ciljeva meriti, objavljeno je da je Vlada prioritete u januaru 2021. godine usvojila.
Ovo se dogodilo bez mnogo uplitanja javnosti i posebno eventualno zainteresovanih aktera na kulturnoj sceni. Ako bismo ipak bili jedni od retkih koji će uzeti ovaj dokument u ozbiljnije razmatranje sa stanovišta kulturne politike, videćemo da on suštinski i ne govori ništa sem da kulturi, kao i mnogi želimo sve najbolje. U dvadeset tačaka, a bez nekog posebnog reda ili strukturalnog grupisanja pobrojano je ili bolje reći nabrojano je sve od budžeta, preko galerija i muzeja do fiskalne politike i položaja radnica i radnika u kulturi koji su po prirodi aktuelnih stvari, očekivano na poslednjem mestu. I tu se borba za izradu Strategije ne završava.
Od kako je postao resorni Ministar Nikola Selaković je već u prvim javnim obraćanjima najavio izradu opsežnog strateškog dokumenta posvećenog sistemskom trasiranju pravaca razvoja kulturne politike. Činjenica, ovim je dosledno nastavljena praksa odsustva bilo kakve vrste kontinuirane brige za kulturu. Novi kabinet, novi pravci razvoja, prioriteti, projekti, novi umetnici. Međutim, čini se da od prevelike brige za neku novu kulturu, niko o postojećoj ne stiže da brine.
PRIORITETI I PODSTICAJI
U najavama strateških prioriteta resorni ministar insistira na očuvanju ćiriličnog pisma, pozivajući se posebno i na zakon koji je nedavno usvojen na tu temu. Kao osnovne mehanizme navodi nabavku ćiriličnih tastatura za ceo javni sektor i meru javnog otkupa knjiga isključivo na ćirilici. Ukoliko čak preskočimo da se bavimo opravdanošću ovog vrednosnog pravca, samo praktično gledano ove mere ne mogu biti odgovor ni na jedan aktuelni problem domaće umetničke i kulturne scene. U državi u kojoj republički budžet za kulturu već godinama ne može da dostigne jedan posto, u gradu u kojem ove godine Sekretarijat za kulturu Grada Beograda nije raspisao javni konkurs, u okolnostima u kojima je skoro 80% troškova javnog sektora namenjeno isključivo održavanju sistema, a ne i stvaralaštvu i produkciji programa, potreba savremene umetnosti za kupovinom novih tastatura je svakako nisko na listi prioriteta.
Istovremeno, oslabljenim izdavačima suočenim sa nedovoljno razvijenim tržištem i globalnim izazovima u ovom polju, ovo može predstavljati samo dodatnu prepreku u borbi za opstanak. Populističkim merama još jednom se tendenciozno izbegava bavljenje realnim problemima, pravi snažan zaokret u pravcu valorizacije nacionalne kulture nužno pribegava sukobu sa internacionalizacijom. Istina, u ovako zapuštenom sistemu teško je odrediti prioritete, ali postaje simptomatično i zabrinjavajuće da kabineti sa tolikom slobodom biraju kulturne modele na osnovu ličnih preferencija i reklo bi se ukusa. Nedostatak istraživačke prakse kulturnih potreba i navika, nepoznavanje stručne i šire zajednice publike i stvaraoca, zanemarivanje infrastrukturnih problema unutar javnih ustanova i nesuočavanje s balastom anahronih radnih kolektiva pitanja su u koja niko ne dira. Tako preskočena, ona ostaju kao loš temelj svake pamfletske strategije.
INFRASTRUKTURA (NE)ĆE RAZVIJATI PROGRAME
Prosta računica i blisko sećanje kažu da su obnova Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu trajali duže od deset godina. Unatoč tome, u medijima ovih dana slušamo kako nas u skoroj budućnosti očekuje izgradnja potpuno novih pet do sedam (a nekad čak i više) muzeja različitih tematskih usmerenja, kapaciteta i geo-kulturnih orijentacija. Čak i da je sve tako, opravdana je bojazan da ćemo dobiti infrastrukturu bez njenog glavnog “goriva”, kvalitetnih međunarodnih i domaćih programa koji će zaista kreirati nove vrednosti, prakse, modele inkluzivnosti, promišljanja i implementacije savremenih trendova u kulturi i umetnosti. Ako sada nema dovoljno sredstava za razvoj programskih aktivnosti u javnim ustanovama kulture, ukoliko ne postoje podsticajne mere za podizanje internih kapaciteta za unapređenje projektnog finansiranja, usled nepovoljnih uslova određenih za privredno poslovanje ustanova kulture, kako je za očekivati da će izgradnja novih doneti bilo šta na planu ostvarivanja opšteg interesa za zajednicu. Megalomanska infrastrukturna strategija ne može i ne sme biti odgovor na organizacione, administrativne, programske a na kraju i vrednosne neusaglašenosti postojećeg sistema.
Posebno pitanje je naravno i pitanje publike. Muzeji će nastaviti da rade i kada se Expo 2027 završi i kroz njih prođu sve te stotine hiljada najavljenih posetilaca. Negovanje javnih i civilnih prostora kulture, ulaganje u postojeće programe kao podsticaj dobrim praksama ostavljeno je potrošnom entuzijazmu pojedinaca. Nakon 25 godina rada, pre nekoliko dana beogradska Galerija “Remont” izdala je saopštenje o zatvaranju. Ni lokalna samouprava, ni resorno ministarstvo se do sada na ovu vest nisu ni osvrnuli. Broj programa, ljudi i ideja koje je ovo mesto ostavilo u nasleđe savremenoj umetničkoj sceni je ogroman, ali je nenadoknadiva šteta što to vrednovanje nikada nije institucionalizovano u pogledu stvarne integracije u kulturni sistem grada.
RAVNOMERNI PODSTICAJ RAZVOJU SCENE
Galerija “Remont” aktuelni je, ali ne i usamljen primer posledica ovdašnje tendencije potpune marginalizacije značaja savremenog stvaralaštva. Doprinos tome daje i katastrofalna politika sprovođenja javnih konkursa u kulturi kako na lokalnom, tako i na republičkom nivou. O ovome recimo nema skoro ni jedne reči u najavama buduće strategije. Jedan od najvažnijih instrumenata svake kulturne politike jeste institucija javnih poziva kojima se daje podrška realizaciji projekata u kulturi i za koje se svake godine opredeljuju posebna sredstva, formira nezavisna komisija i rezultatima pokazuje pravac strateških kretanja i usmerenja ukupne kulturne scene na lokalnom ili republičkom nivou. Ovo je za mnoge organizacije civilnog društva i značajan izvor finansiranja aktivnosti koje sprovode tokom godine.
Danas svedočimo tome da smo na pragu završetka 2024, a da su rezultati nekih poziva za tekuću godinu tek objavljeni. Nekoliko puta do sada Asocijacija Nezavisna kulturna scena je samo tokom proteklih nekoliko meseci pozivala nadležne na odgovornost, organizovala javne kampanje zajedno sa drugim udruženjima, ali Ministarstvo kulture izgleda živi neki paralelni život samokreirane javnosti u kojoj ostvaruje značajne rezultate nevezano od živih aktera na postojećoj sceni. Fantastičan je podatak da već deset godina unazad pomenuta Asocijacija NKSS sprovodi i analizu rezultata konkursa, što samo po sebi predstavlja resurs i polazište za strukturnu rekonstrukciju ovog mehanizma. Važnija od ekspertize ipak je izgleda kulturna, politička, a zapravo vrednosna i potpuna društvena polarizacija na koju smo svedeni bez mogućnosti bilo kakve vrste javnog dijaloga i saradnje.
KULTURA I DRUŠTVO
Verovatno najvažniji preduslov za ostvarivanje bogate, dinamične, demokratične, kritičke i inkluzivne kulture jeste uvažavanje različitih izraza unutar nje. Da bi se to postiglo, neophodno je promisliti, predložiti i na kraju istinski implementirati mehanizme politika zasnovanih na deliberativnim modelima demokratskih praksi. U suprotnom, dobijamo nametnut, centralistički i disfunkcionalni sistem okrenut sebi. Kao takav on je isključivo orijentisan na odbranu kreiranih vrednosti prema kojima njegova zajednica nema baš nikakav odnos i zato najčešće u takvoj dinamici i ne učestvuje. Ipak, verujem da neće od njega odustati.
Nadam se da ćemo se izboriti za to da nam oruđe borbe za našu kulture bude činjenica da je ona čitljiva na dva pisma. Tada neće biti potrebno da se busamo tastaturama. U okruženju poštovanja i negovanja institucionalnog sećanja, nećemo morati da ga veštački pravimo, u sistemu u kojem domaća i međunarodna publika ima jednak pristup programima javnog i civilnog sektora, kultura je odraz slobodnog duha razvijenog na temelju podsticaja vrednosti polifonog izraza. I na kraju, ne zaboravimo da nepostojanje strategije nije samo nemanje dokumenta, već je otvaranje slobodnog prostora za manevrisanje trenutno potrebnim vrednostima u službi političke kapitalizacije vlasti.
Autorka je saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, doktorandkinja na FDU
